| Јордан Ристић | ||
| ДРАМА КОСМЕТСКИХ СРБА У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА (Зоран Д. Милојевић, Причешћа, Градска библиотека „Вук Караџић“ – „Лестве“, Косовска Митровица, 2018) |
||
| Тему романа Зорана Д. Милојевића ће „открити“ Григорије у реченици која болно опомиње да Срби не познају своју историју и да: „Срби не знају ништа о себи. Не разумеју да је српска душа Метохија, а да је српско срце Косово“. То је заправо уводно слово новог романа са старим ликовима којим аутор заокружује сагу о узроцима и последицама српских страдања у најзначајнијем делу српске државе. Инспиративан је наслов романа који упућује на ауторове моралне ставове, учење и верско опредељење, посебно на филозофију живота косметских Срба о којима Зоран Д. Милојевић само наставља тему која у дужем периоду његова особита литерарна манифестација духа. Пажљивом читаоцу не може да промакне ауторов наставак радње и догађања из претходних романа, како хронологије времена тако и интензитета и згуснутих злочина над Србима који ће кулминирати у мартовском бомбардовању (1999. године), Косова и Метохије и остатка Југославије коју чине Србија и Црна Гора. Аутор дубље понире у разлоге који воде НАТО снаге да на малу Србију изручи несразмерну количину ракета и бомби са осиромашеним уранијумом чије ће последице на здравље осећати многе генерације у Србији и Црној Гори. За аутора нема дилеме да Запад зна да је Косово и Метохија својом културом највреднији део српства; њега западна мимикрија о угроженим људским правима Албанаца не може да завара, па је и не спомиње – он у узроцима бомбардовања види спрегу Ватикана и протестаната и њихову одлучност да униште српски национални идентитет и да „им Шиптари буду секира за српске главе“. Порука коју аутор недвосмислено, отрежњујући, и храбро, упућује романом читаоцима и Српству је: „Запад одувек жели смрт таквој Србији чији је духовни центар Косово и Метохија“. Урезана је Ватикану и Западу у памћење мисија Светог Саве којом је „Србе извукао испод скута Ватикана“; нису опростили Карађорђевићима ослобођење Косова и Метохије 1912. године, а бомбардовање Србије је само одлука да јој се Косово и Метохија отцепи; да се Србији откине срце. Косметску драму аутор не извлачи из југословенског контекста и грешака које су Срби чинили; комунистичком обманом српскога народа, неправдом и огрешењем према краљу, Равногорском покрету Драже Михаиловића и прихватањем Јосипа Броза за свога вођу, касније доживотног председника, који је својим окружењем, Крајачићем и многим Србима, нанео несагледиву штету Српству и продубио српску дезоријентацију и грешке. Туђман је, подвлачи аутор, ујединио комунисте и усташе, матицу и дијаспору, да на начелима НДХ створи хрватску државу, а „Слоба направио крњу Југославију, са црногорским комунистима који носе у аманет одвајање од Србије“. По аутору све почиње од 1941. године када је српски народ обешчашћен, убијан, „изгубљен у времену и простору“. Пуковник Михаиловић, борац из балканских и Првог рата није предао ни војску ни оружје, не признаје капитулацију, а део Срба се опредељује за Јосипа Броза. Морално посрнуло српство губи оне дивне особине које су га вековима красиле, а које у роману носе многи ликови (Чича, Драгиша Васић, Григорије Божовић, Слободан Јовановић, Страхиња, Зарија, Миладин, Павле, Дракче и др.). Писац издваја и археолога Радослава М. Грујића који из Светих Архангела откопава мошти цара Душана /1927/, из фрушкогорских манастира и молбом успева да приволи немачког команданта да спаси кости цара Уроша, кнеза Лазара и деспота Стефана, које су усташе почеле да разбацују око манастира. Срби се 1941. године – подвући ће аутор – изгубише у неморалу у маси безличног света и посташе терет себи: „брат брату, отац сину, кум куму; дрво које не даје плода, пупољак који се не развија у цвет“. На Косову и Метохији и самој Митровици, микроплану српског посрнућа, указаће јунаци романа попут Страхиње који ће Цветку сублимирати резултате промашене и штетне политике његове партије и новостворене југословенске државе; од ваше борбе остаће споменици о безвредним људима и Србима који су се српства одрекли: „Ви комунисти или дижете споменике или дижете вешала“. Истаћи ће аутор да су се на српској кући окористили сви; на њој су направили своје државе, Србима вода до грла, а ви „Шиптарима на торту дајете државу“. Ту ће се аутор осврнути и на слепило просветних органа који су поезију Јована Дучића прогласили издајничком, оскрнавили стихове Милана Ракића, а својом идеологијом народу омрзли Светог Саву; обесмислили царство небеско кнеза Лазара, прогласили српским хегемонизмом свесрпско царство цара Душана и свесрпско краљевство Александра I Карађорђевића и „милионима пута дневно убијају првог Србина и Европљанина Дражу Михаиловића, који је на Хитлера испалио први метак“, а прихватили Тита који је био „гонич робова који нису били свесни свог ропства“. Врхунац дезоријентације је и српски заборав да су Стара Србија, Рашка и Јужна Србија српски тестаменти, а још већа заблуда је пружена братска рука Шиптарима док нам они руше кућу. За Зорана Д. Милојевића био је то последњи чин драме у коме одумире тихо и без јаука напуштена и осрамоћена Србија. Зато за аутора није изненађујуће да Немци трећи пут за сто година убијају Србе, ни изјава команданта Нато пакта генерала Жофра: „Авијација је добила наредбу да уништи живот у Србији“. За аутора су ове бомбе“ наставак идеја Првог светског рата“ о уништењу Србије. То је тематскомотивски круг романа у који нас уводи ауторово ја у разговору са Григоријем Божовићем и његовим јунацима, које зов завичаја води на Косово и Метохију да поделе судбину са својим народом на који ће НАТО сручити више хиљада тона бомби да осиромашеним уранијумом затрују земљу и људе. У комунистичкој вишедеценијској неисушеној мочвари и несметаној сепаратистичкој делатности, западно медијска сатанизација Срба упалила је зелено светло да „демократски свет“ мирно, и са задовољством српских непријатеља, посматра остварење познатог пакленог плана разарања Србије и отимања њеног дела територије. Сада све уз помоћ Америке (САД) која је, због својих интереса /војна база БОНСТИЛ/, суспендовала међународни правни поредак показујући предност силе над правом. Роман (и романи) Зорана Д. Милојевића показују неисцрпност његовог стваралачког духа, али подједнако указују на тематику која га је обузимала, боље рећи мучила и подстицала да се одупре многим деструктивним појавама које деценијама угрожавају српски народ на Косову и Метохији и стоје на путу његовог оздрављења. „Моје је лечити род“ – што би рекао Јован Стерија Поповић (Моја тежња, Даворје, 1854); ми бисмо додали да је на прави начин схватио задатак писца. Зоран Д. Милојевић слика наличје, заблуде и преваре једне идеологије, која попут канцера разара здраво српско ткиво, пропагирајући лажне вредности које су увек најдоступније и најпривлачније. Да би у сликању идеолошког слепила (комунистичког) деловао убедљивије, али и поучније, писац своје јунаке представља у карикатуралним облицима супротстављајући их мудром Страхињи, Зарији, Дракчету који су верни традицији својих предака и којима је животна филозофија вековима потврђена у чувању Лазаревог завета и православне вере и надасве у очувању моралних вредности које су вековима красиле њихове претке. Аутор се ослања на научно верификована сазнања из српске историје Његоша, Вука, Драже Михаиловића, Слободана Јовановића, Милана Ракића да би их супротставио новим идеолошки заслепљеним фанатицима који су на негацији потврђених вредности градили лажну идеологију страну српском народу. То чини и увођењем пословица и народних изрека, фрагментима романескног ткива, да дубље утемељи вековима грађен и поштован етички кодекс у српском народу, истовремено изражавајући и властити став према комунистичкој разорној идеологији; посебно, инстинктом правога писца, показујући бригу за угрожени српски род. Испод поменуте идеолошке и сваке друге тортуре над Србима аутор показује плејаду ликова који се стањем не мире, и не мали број оних у којима се скрива дубоко интензиван живот везан за веру, традицију, а који је вид пасивног отпора комунистички отањалом духовном животу, а који црпи снагу у вери, традицији и српској историји. Тако за Страхињу, Зарију косовски мит и Његошева филозофија крче пут дужностима и човековом достојанству; дужностима према себи и према народу, нарочито према највишем народном идеалу – слободи, правди, човештву; свеједно да ли се то постиже јунаштвом или просветом. Додајмо, аутор ништа није измислио у своме роману, већ је само пресликао сурову стварност, селективно покупивши из косметског живота њене протагонисте које типски или изворно литерарно обликује. И када говори о судбинама појединих јунака у роману аутор не износи појединачне судбине личности, већ су то његове опсервације одређених ситуација и атмосфера; шире слике друштвеног живота и актуелне, најчешће, трагичне збиље. Он то чини језиком поетских реченица, стилом оштрих, згуснутих слика које склапају мозаик трагике српског страдања. Многе личности, које носе радњу у роману, аутор памти по штети нанетој српском народу на Косову и Метохији, а неке и по утицају на неправду нанету његовој породици, пријатељима и изнад свега прекинутој лепоти ауторовог детињста. Но, изнад свега, аутора интересује угрожена судбина српскога човека, његова егзистенцијална и душевна драма и судбина. Многи детаљи из живота Страхиње, Зарије, Дракчета ће то најбоље илустровати. Они се свакодневно сусрећу са неправдама које им наносе Шиптари на послу, а цену плаћају сами, њихове породице, пријатељи и ђаци. Из те драме сагледавамо колективну драму српских ђака, наставника, лекара, сељака; угрожени духовни простор, али и сваку перспективу живота Срба на Косову и Метохији. Књига Зорана Д. Милојевића кључа од живота и „носи“ богат материјал којим аутор одгонета наше заблуде, а као родољуб, морални борац, хуманиста, забринут је за судбину свога рода. Пратећи генезу српских посртања аутор проницљиво види дубину и последице зла и проблеме са којима се српство суочава и покушава да храбро понуди решење, које је по њему једноставно и води враћању српства на изворне вредности које су га кроз историјски ход потврђивале, богатиле и одржале; то су православна вера, светосавље, Лазарев завет, високе моралне норме изграђене на видовданској етици богатој традицији, језику. Аутор се посебно осврће на штету које је по српски род нанео комунизам и за њега та пошаст још увек оставља озбиљне последице. Иако је окруњени комунизам остао у реликтима, његове погубне последице по православље трају и нису искорењене; комунизам наставља своју деструкцију угрожавајући српско оздрављење и усправљање: „Комунисти су сакрили српску историју“ забринут је аутор. Он стрепи да су комунисти оставили систем у коме „после педесет година власти Срби неће знати ко су, а после сто година, Срба неће бити“. За све аутор има аргументе које износе његови јунаци у дијалозима са својим противницима комунистима, а које потврђује сурова косметска збиља. Зато ће и завршне странице аутор посветити Видовдану, значајном датуму српске историје када ће се у свануће у Грачаници окупити Свети Јован Претеча, Архангел Михаило, Свети Сава, Цар Лазар, српски краљеви, патријарси, архиђакони, монаси, постројена српска војска са краљем Петром Другим Карађорђевићем и генералом Дражом Михаиловићем. Причестиће их Свети Јован, а Христос заповедити Србима да окају грехе почињене у Другом рату: „Љубите ближње своје….да се српска рука никада не обруши на српску главу…да љуби брат Србин брата Србина и вазда му буде узданица и очни вид Видовдана“. Милутинова задужбина Грачаница је место да се живи причесте, а упокојенима одрже подушја. Аутору и његовом литерарном искуству знано је да није довољно познавати предмет који је уметнички изазов, већ је предмет вољења, а изнад свега извор естетског задовољства коме тежи сваки стваралац, и он се тога држи. Његов је идеал савршенство, уметничка лепота до које се долази илузијом, маштом и другим средствима које дело чине уметничким; да у читаоцима изазове лепоту и духовно уживање. У приповедачком поступку спроведеном са завидном и уверљивом имагинацијом, језичком свежином и лепотом, дочарава атмосферу шире слике друштвеног живота која је плодно тло за остварење сепаратистичке и геноцидне идеје Шиптара за отцепљење Косова и Метохије од матице Србије. Све епизоде у роману, па и оне, наоко мање важне, значајне су у великом мозаику српске трагичне приче. У широј слици, и фокусу ауторовом, су животне прилике и драма српског човека на овим просторима на којима се, упркос репресијама и свим недаћама које су га сустизале, вековима одржавао, чувајући своју дедовину. Трагање ауторово за историјском истином није потиснуло уметничку, већ је на задовољство, остварио њихов срећан спој. |
||
