| Јово Радош | ||
| ТРАЖЕЊЕ ЈАТАЧКОГ УТОЧИШТА (Ђорђо Сладоје, Певач у магли, Православна реч, Нови Сад, 2017) |
||
| Не пресушује песничко врело Ђорђа Сладоја. Иако је већ објавио двадесет књига песама и песама за децу, и уз то добио готово све што се добити може на подручју књижевних признања и награда (њих близу педесет), чиме је постао препознатљив, афирмисан, потврђен и доказан, како међу књижевним критичарима, тако и међу широм читалачком јавношћу, он и даље има једнаку потребу да пише и објављује своју поезију („и ко зна кад ће стати“). Побуде и мотиви који га на то терају имају у основи (и пре свега) исконски и божански карактер („питам неупитно“), односно, поседују оно необјашњиво и неугасиво метафизичко обележје, одакле је извирало и Његошево „жарко љубопитство“. (И Ниче тежи да нас убеди у песничко порекло свеколиког мишљења). На овој подлози и у складу са њом, непосредно се гради и успоставља песниково сучељавање и са актуелном стварносноегзистенцијалном збрком и хаотичношћу данашњег света: „Какав је ово свијет / и смутња међу људима“. А све то прати и приметно релативизирање и раслабљивање традиционалних друштвених вредности и идеала, па смисао живљења постаје „сит наспаван слуга“. Такав приступ новом времену јесте исходиште многих човекових сумњи и немоћи у проналажењу тражених и смислених одговора свога битисања. Додуше, данашњи самодовољни и надмени сцијентисти („учењаци мрачни новог сумњивог кроја“) сматрају да у својим џеповима држе кључеве од свих брава стварности и да поседују одговоре на сва питања васељене и живота уопште („они облаке дреше и ветрове вежу“, што би, дакако, требало да обесмисли истинску песникову упитаност и његове немире и потребе за поетским оглашавањем. Такве ставове прате и све чешћи позиви да се човек ослободи својих емоција (као нечег непотребног и излишног), као и свега онога где долазе до изражаја дамари срца и топле струје душе, како би се следили савремени токови програмиране и трасиране роботизације савременог света. Међутим, ни такво опште стање ствари, као ни сопствени осећај да „расте у чудног мутног старца“, ни мало не умањују песникову потребу да у стих уобличи, како своје меланхоличне стрепње и неспокоје, тако и своје унутрашње побуне и борбе, као и настојања да се (бар кроз песму) свему драгом продужи трајање: свему ономе што живи у мислима и сећањима и што му још не да „да оде“. Дакле, он је и даље ту да сетно и елегично певуши, али и да повремено бунтовно и хајдучки „кликује“, показујући да је жив, па макар тај глас био узалудан и макар допирао из скривених и магловитих предела света и живота. На претходно изреченим основама саздана је Сладојева најновија књига Певач у магли. Њеним узимањем у руке и ишчитавањем записаних стихова, читалац сродног душевног склопа намах бива обујмљен својеврсним узбуђењем, које улази у најскривеније делове душе и доводи до пријатних естетских осећања, како емоционалног, тако и чулног, интелектуалног и имагинативног карактера. Другим речима, песник ставља у својеврсну акцију наше емоције и наше мишљење и ми се саживљавамо са свим оним са чиме се он „без предушка рве и дању и ноћу“. Осећамо искреност и чистоту његових побуда, односно његових инспирација и надахнућа уденутих у стихове (при том, без уочљивог коришћења вештачке дораде и насилних конструкција занатске радионице), чиме се, истовремено, присећамо речи светог владике Николаја да је „мало правих песника међу небројеном масом“, односно да је „сувише мало надахнутих, а сувише много претенциозних“. И сам песник се помало чуди извесним замеркама критичара на поједине „грешке у сонету“, „ритмичком исклизнућу“, или употреби „старинске риме“, правдајући се да је сувише стар да би о томе мислио, а уљудно прећуткујући чињеницу да те постављене (идеализоване) норме могу и да нашкоде песничком исказу, јер се, како је говорио Шопенхауер, у уметности треба чувати и „претераних украса“. Књигу, Певач у магли, сачињава пет засебних циклуса, са шездесет и шест песама, уз издвојену песму Не дају ми да одем, којом се збирка завршава и која, сама по себи, (и у садржинском и у вредносном смислу) оставља узбудљив и упечатљив утисак. Тематски, у предоченим песмама налазимо, углавном, карактеристике и особености претходних Сладојевих оглашавања: то су, пре свега, реминисценције на разне догађаје из прошлости, на детињство, на оца и мајку (када се чита Споменик за родитеље може и суза да кане), на претке, на завичајне пределе Херцеговине и тамошње топониме и људе, на ратне успомене, избеглиштво, сеобе и нови војвођански завичај, на свеопшту пролазност (Пропаст града Улога, где се, у хераклитовском смислу, говори о нужности пропадања и нестајања), те на истинске доживљаје човекових несигурности и немоћи, али увек из нове визуре самосвојног и инспиративног комбиновања фактографије и фикције, уз свежа контемплативномисаона уобличавања свог поетског исказа. Дакле, песник је, у књизи Певач у магли, и даље на путу, саживљен са сталним немирима, стрепњама и на будном опрезу, јер је „од ухода и протува вазда праћен“. Он се прерушава и скрива у алегоријама, алузијама, метафорама и симболичком језику, кога одликује и изузетно богатство лексике. Понекад се камуфлира у шерета, а понекад у ироничну и црнохуморну реч, да би сада, кад је већ „сед и стар“, слабашан и малке снаге, молио Господа (а кога би другога) да погледа и њега, „мехурић надут дрхтав“, како би у нехеројском добу сачувао своје сопство и напокон нашао неко мирније и сигурније уточиште. Али, и поред тога, јуначки зов предака никако му не дозвољава да се помири са постојећим моралним пропадањем и ушкопљеничком филозофијом живота, па зато, у песми Иди кући сине, заветно и хајдучки, поручује: „А буде ли опет да се нема куда / Закопо сам магнум испод старог дуда“. На крају, ваља закључити следеће: иако се Ђорђо Сладоје, у овој књизи, углавном песнички вајка, како „Све залудније постоји и стари“, његово песништво нам и даље показује свежину и инспиративност, која је, поред осталог, обогаћена и великим поетским и животним искуством. Уосталом, наш народ је давно приметио да: „Стари ексер греду држи“. |
||
