Бора Ћосић (1932, Загреб), на друштвеним мрежама пише да је Бора Ћосић српски и хрватски романописац, есејиста и преводилац. Отац и мајка су му били српске националности. У Београду живи од 1937. до 1992, када се преселио у Берлин, уз речи да „не жели више да живи на месту злочина“. Написао је око педесет књига, различитог жанра, објављених у Србији, Хрватској и Немачкој. Студирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду, али није дипломирао. 
    Током боравка по Европи, поред целовитих књига објавио је више стотина текстова по новинама и часописима Немачке, Аустрије, Швајцарске, Италије, Холандије, Мађарске, Румуније, Русије, Пољске, Албаније. Учествовао је на више од две стотине читања у неколико европских земаља. Дао је више од стотину интервјуа за различита гласила, штампу, радио и телевизију. Учествовао на књижевним конференцијама, фестивалима, симпозијумима, међународним састанцима и конгресима. 
    О њему на друштвеним мрежама пишу да је истовремено наследник средњеевропске прозне традиције интелектуалног есејизма, као и један од последњих интелектуалаца који се емоционално, искрено идентификовао са југословенском химером, с мешавином елегичности и мучног преиспитивања након њеног распада. За пишчеве јавнополитичке и националне ставове релевантне су књиге: Dnevnik apatrida, 1993, Dobra vladavina, 1995, Carinska deklaracija, 2000, Doručak kod Majestica, 2011, Consul u Beogradu, 2008. и велики број разговора и текстова за штампане медије.
    Две почетне напомене. Књижевник Бора Ћосић није написао „чисто“ политичку или (анти)националну књигу. Своје исказе о српском народу, култури, интелектуалцима, политичкој власти и личностима политике у Србији, уденуо је у своје радове који су на граници књижевности и есеја. Другим речима, оно што мисли о Србима и њиховој култури убацивао је у своје књиге, а нарочито новинске текстове и интервјуе. И без минималне систематике, Бора Ћосић је на доследан идеолошко политички начин заступао своје гађење, свој јед, гнев, мржњу и нетрпељивост према бићу српства, при чему, треба признати, није у тај глиб нације убацио неке своје пријатеље Србе, пре свега Радомира Константиновића.
     Друга карактеристика текстова Боре Ћосића је језик на коме пише. Најпре, то је увек латинично писмо. У књизи Конзул у Београду, ћирилици се подсмева: слово Ж је „смешна раскречена жаба наше тршићке писмености“. Надаље, то је кроатизирана варијанта српског језика, (вал, излика, повест, зрак, кавана, тисковина, обитељ, битак, бивство). Синтакса искривљена. На пример: „две просторије које чиниле су...“ „...совјетска Русија. Која заокупљала је...“. Нова реченица од старог писца. 
      Оваква употреба језика и писма даје за право његовим биографима да га именују као српско­хрватског писца. То значи да је писац двојног идентитета. Писац који је рођен као Србин, прешао је у други идентитет а могло би се рећи да је и тројни, будући да је дуго у Немачкој и да на немачком језику објављује књиге. Он сам, свој богат опус и живот у разговору за новине, обично сажима у једну реченицу: „Рођен сам у Загребу, умро у Београду, а живим у Берлину“. 
     Заправо Бора Ћосић не жели да буде Србин. У више разговора за штампане медије он каже за Србију – „тамо“, „онде“ што јасно означава просторну и временску али и културну дистанцу од свог некадашњег града и државе. Кад се подсећа у Конзулу свог некадашњег места и живота он пише: „карактера и менталитета тих људи, тамо“ (296).. а лепог понашања, онде веома ретко“ (302). 
     „Наш писац који можда више и не жели да буде наш“ пише Мило Ломпар у Моралистичким фрагментима, али било би тачније да нема оног „можда више“. Питање је и како може да буде „њихов“ ако не постоји народ. Шта је народ? Да ли тако нешто постоји – пита се Бора Ћосић. „И уопште, шта значи народ? То је једна скупина људи који случајно говоре истим језиком. Према тој појави немам никакве сућути, чак ни према свом сопственом народу. А и не знам ко је мој народ, јер мој народ је тренутно овај из ових улица, па ја сада припадам берлинском народу, а и тај Берлин није само Берлин, него је део Немачке, а и та Немачка је део неке Европе и тако даље. Све су то фантазми. (Пешчаник, 15.12.2006.).
    Тако, онај ко чита Бору Ћосића не може да каже ништа о његовој националној припадности. Не може зато што ни сам књижевник није у стању да одговори каквом социјалном облику постојања припада! 
    Бора Ћосић није могао да бира свој примарни културни и национални идентитет. Он је рођен у српској породици, православној вери и припадајућој култури. Његово је право да мења своје ЈА и да се одриче примарног националног идентитета. Али, то не може да буде препрека за анализу мотива преласка у други идентитет а посебно не за испитивање политичких и (анти)националних исказа о Србима и Србији. Био неко „наш“ или „странац“, његови ставови о националној и политичкој реалности не могу да буду поштеђени критичког суда. 
    Да видимо какав су то народ Срби у текстовима Боре Ћосића? 
   На разне начине се Срби повезују са живим и неживим творевинама. Румуни су, пише у Доручку у Мажестику, „имали једног грофа Дракулу, а Срби, посебно кроз 19. столеће, свака сеоска воденица на најмањем потоку била је насељена повамиреним мртвацима ...“ (38).
    У овој књизи, највише се описује круг међуратних песника надреалиста. Ђорђе Костић, Оскар Давичо, Ђође Јовановић (Марко Ристић, Душан Матић). Поетика надреализма се на лукав начин повезује са ирационалним менталитетом Срба. Млади српски надреалисти „схватају да се ванреално, иреално и надреално налазе у самом срцу реалности, особито онакве какву затичу на првим корацима грађанства те малене земље, у овим деценијама 20 века“ (62).
    Живот је у овој поетици избачен из „редовности“ космичке. Живот је ишчашен, дух овог поднебља пребива у големој фантазији, (39) „у овога народа одувек цвета дух ирационалног, зачудног и фантастичног. Каква је то памет народа? Шта шашави Срби овим броје и премеравају? Србима је дражи ирационални, неправилни метар, него онај прави“ (96). 
    На једно тумачење улоге надреалиста у српској култури, упућује питањем сам Бора Ћосић: Шта ако је после одласка надреалиста остао један њихов дух, једно осећање померености које су ти људи оставили иза себе? (75) Читаоцу остаје упитаност да ли повезује српски надреализам са српском лудницом? 
   Нико није знао да је живот Боре Ћосића, у Београду од 1937. до 1992, био живот конзула у некој непознатој држави. То сазнање откривамо у његовој књизи Конзул у Београду. Београд.., некада пријатна варош која се касније прилично попростачила“ (303). Та оцена о главном граду Србије није дата изненада. У Доручку код Мажестика (2011) је дат почетак: „Јер у овом Београду има толико „небеоградског, сакупљеног ко зна одакле“ (11.). Мора бити да у њему живи блесав народ: „београдска лудница...опстала је врло дуго. 1999 је срушена велелепна зграда полиције „ракетама алијансе, само што лудило овдашње, тиме није искорењено“ (43). Дакле, ни НАТО бомбе нису искорениле српско лудило, што би могло да се схвати како ни реприза бомбардовања не би била лоша. А зашто не би када у Србија производи алкохолисане, црнолегијаше, прожрдљивце, зликовачки режим. 
    „Одакле су се појавили, пита се Бора Ћосић, они људи, ко је регрутовао ту црну легију тамних замисли и нељудских планова, који нису пали са неке друге планете него су израсли на скупном тлу Србије...“(Конзулу Београду, 339). Постоји нераскидива веза између једног младића који једе прасетину и зликовачког српског режима. Описује Бора Ћосић младог Србина ...како је јео прасетину, као су му комади испадали из уста како је постао „најжешћи ратни хушкач, доглавник крвавог диктатора који је уништио земљу и град у коме моје конзулство протицало“ (339). Ухватио се у коло са мизеријом националистичке дикатуре... урлање у прилог властитој нацији....принц зликовачког српског режима“ (340). 
     Бора Ћосић пише 2011. године да је у Србији 1990. била „националистичка дикатура“ а то је заправо био зликовачки режим. И присећа са да је та дикатура била гора од нуклеарног удара. „Као што од мене одбио се онај талас који је запљуснуо Србију и Београд крајем осамдесетих година, гори но било који удар нуклеарни“ (341). И зато је требало побећи из Србије. „Грешка је остати у овој бесмисленој земљи, остати по сваку цену (221)“.
     Поред зликвачког режима ништа бољи нису ни Срби. У карактерном погледу они су алкохолисани, лењи, завидни. „Поникнути на том тлу, одувек крије на опасност: чак и најмудрији, најинтелигентнији међу Србима, временом постају духовно троми, или услед опште летаргије околине, или услед алкохола, или зато што су Срби“ (стр. 221). Срби пропадају кроз алкохол. Очајном индукцијом Ћосић закључује да СВАЧИЈИ напор изазива отпор: „Зато што у земљи Србији а посебно у граду мога агремана, свачији напор, посебно онај који води успеху, изазов је за поругу, каткад за отворену нетрпељивост“ (335), да некакав појединац, београдски Оскар Брик, није успео у својој уметничкој творевини, умро је нездраво и доказао „да у београдском миљеу, људи занимљиви и пуни духа, веома лако пропадају услед властитог аматеризма... мало ко уме да од сопствене повијести начини нешто стабилно и трајно“ (267). Еминентна црта Срба „Да су нешто могли а нису“ (284). 
      Српски народ – да ли је религиозан, протокомунистички или само урла против других народа по трговима (283), „суров према особама друге националности, вере или боје коже. Зар је могуће да свет београдски изађе на улице да би поздравио сопствене тенкове на њиховом путу у агресију и злочин“ (297). Реч СВЕТ београдски треба да сакрије чињеницу да је само један број Београђана био на улицама. Исту логичку и чињеничку обману лансира 2011. године о протеклом рату у Босни и Херцеговини. Југоармија (ЈНА) се „прометнула у солдатеску која је умела да жари и пали по босанском Вијетнаму и другде“ („Србији треба цивилизованост“, Данас, 6.3.2011). Босна је била Вијетнам, али се не зна ко је била Америка. Овај писац не зна ни после десет година да су у Босни ратовали Срби, муслимани и Хрвати, а да се ЈНА распала по националним шавовима већ 1992. године. Незнање се често не скрива. Поред незнања добро дође и лаж. „Кад је о шутирању реч, имам поново у виду фотографију српског бојовника који, негде у Босни, шутира главу убијеног Бошњака. То је био српски фудбал, недавно, и то треба памтити. Тако ти ништа не вреди што имаш Црњанског и Константиновића, што имаш Пупина и Милутина Миланковића, ето оне звери у Босни и његовог слободног ударца, свакој слободи успркос“. („Србији треба цивилизованост“, Данас, 6.3.2011). 
    Бора Ћосић је пожурио да допуни свој антисрпски витраж. Да је проверио ствари и сазнао чињенице, морао би да напише да је то заправо српска глава и да су то веродостојни извори потврдили. Али и да је знао за националност главе, вероватно се не би на то осврнуо, а реч звери би остала резервисана за Србе. 
    Кад је народ такав, зашто би његови политички представници били другачији и зашто би његова интелигенција била нешто друго. Подсмева се Бора Ћосић, Николи Милошевићу, неименованом а препознатом Мићи Данојлићу, Владети Јеротићу, филозофима (праксисовцима) зато што се већина „ухватли за бову национализма на нашем мртвом мору“ (Конзул, 283), Јовану Рашковићу како је овај „љубазни жовијални, светски оријентисан човек постао вођа усплахирене српске ребеле у Хрватској“ (321), Михизу јер је заступао исте интересе као и „суманути диктатор Милошевић“.
    Ето како један Србин рођен у Загребу гледа на борбу својих сународника почетком 1990. године. А морао је знати бар ове чињенице: ХДЗ је победио на изборима у мају 1990. године. Хрватски сабор 22.12.1990. године усваја Устав у коме ниједан српски захтев није усвојен (да задрже статус народа, право употребе језика и писма). Хрватска почетком фебруара 1991, доноси одлуку да на њеној територији не важе савезни закони као и одлуку о раздруживању од СФРЈ. 31. марта 1991. на Плитвичким језерима избија први оружани сукоб хрватске полиције и Срба из тог дела. Једна реченица Јована Рашковића: „Српски народ све то осећа као позив историје на рецидив, шири у њему нове страхове, мучнину и старе сумње“ (Новисти, 29. 12. 2015).
    А тек Слободан Милошевић. Он је „диктатор који је умро у хашком затвору“... „последњи диктатор Србије, што је завршио живот у Хагу“ (Конзул, 302). А тај диктатор има своје присталице у лудом народу. „Кад је недавно бивши диктатор Србије умро у свом хашком затвору (том нечему успркос) одмах је прорадила машта његових саплеменика, који тврдили су да је сандук у чему покојник допутовао је у домовину празан, па да његов дух хода по степама Русије, по оном погодном тлу за српске фантазме“ (Конзул 38).
   Бора Ћосић хоће судбину Црњанског и Андрића. У есеју Повест о Мишки ну, Бора Ћосић политичку судбину Црњанског после 1945. приказује као удес про г на ни ка (емигрант, апатрид) из сопствене земље, али, примећује Мило Ломпар, заобилази чињеницу да је наш велики писац био изложен комунистичком, књи жев ном и идеолошком прогону на челу са Марком Ристићем. Бора Ћосић, по сопственом признању, одлази у Немачку почетком 90­их година као стипендис та DAAD­а и за то време пише Дневник апатрида (Загреб, 1993, Б92, 1998). Али Бора Ћосић није апатрид. Он има стипендију, а Црњански је на ивици глади. 
    Ломпар указује на огромну моралну и политичку разлику између ове две емиграције. Црњански не пише да је Београд зверињак у тренутку када га немачки нацисти бомбардују, „док левичар са деснице нема никакавог саосећања, ни осећања, док у њему пирује дух ресантимана и освете“ (Ломпар, 120–121). И више од тога. Једно писмо интелектуалаца Словеније, Босне и Херцеговине, Хрватске, писмо написано после протеривања Срба из Хрватске 1995. године, у коме се криминализује Милошевић и захтева употреба силе, потписали су Мирко Ковач и Бора Ћосић (Данас, 29.9.1998.). 
     У роману­аутобиографији Конзул у Београду, Бора Ћосић доводи своју судбину у везу и са једним другим великм српским писцем, Ивом Андрићем. Пише да је био искључен из јавног живота (1973–1977), а то му личи на окупацијско окружење у коме се нашао Андрић између 1941. и 1944. године. „Када у условима, наизглед мирнодопским, преживљавао сам свој окупацијски период какав је Иво Андрић већ претурио преко главе“ (Конзул, 331). 
    На ово може да уследи једна колективна грижа савести. Како су Срби могли да допусте да писац Бора Ћосић, понови животно страдање Црњанског и Андрића. Ово осећање кривице посебно носе они савременици који су живели са репликом апатрида у окупацијском времену. Нису смели да дозволе да Бора Ћосић живи у Београду као странац од 1937. до 1991. године. Како нису видели сличност између животних путева Милоша Црњанског и Боре Ћосића? Први је отишао у Лондон због претњи комуниста. а други је кренуо у Немачку својом вољом. Зар то није исто!?
    Србија као зверињак и завод за аутизам. Ко су заправо Срби? Људи, звери или болесници? Надахнуће за одговор Бора Ћосић налази у Крлежиним Маргиналијама који тврди да у Србима пребива нагонско, природно, анимално, биолошко, (Ломпар Мило: Дух самопорицања, стр. 218.) 
     На таласу криминализације српства, који се историјски подиже и спушта, како међу Србима тако и међу делом иностраног света, Бора Ћосић је пронашао праву реч. Срби се могу описати само поређењем са животињама. Он је родоначелник анимализације српства. Србија једна „међу најзверскијим државама данас“, његови пријатељи који су остали у Србији „живе у једном зверињаку“. (Bora Ćosić, Epilog za povest o Miškinu, razbijena šolja Descatresova, u O Dekartovoj smrti Radomira Konstantinovića, zbornik Radio b92, Beograd, 1998).
     Та стока од Срба није од 1991. већ се појављује далеке 1945. године. Корени су јој дубоки. Доказ се може прочитати у књизи Конзул у Београду. Писац ове књиге присећа се једног мајора са зеленим очима у његовој кухињи после 1945. године, а то је био „заштитни знак једног менталитета, осуђеног да се обруши сам од себе у нешто још горе“. А шта је то горе? Наравно, животиња: „Та људска стока године 1991. покренула је тенкове, заједнички купљене од свих грађана, против тих истих грађана, или бар неких од њих“ (346). 
     Али нису све животиње опасне и зверске. Отуда треба појачати анимализацију. Србија је „једна проклета земља, која је саму себе проклела жељом за некаквом тешком и горком општошћу, у којој бити јединком можда је теже него игде на свету“ (Епилог...135). 
     За стоку је потребан тор, штала, нека ограда као што је зверињак. Међутим, сматра Бора Ћосић, није довољан само зверињак. „Србима је потребна установа за аутистичну децу имала се проширити на цео један народ (српски)“ (Конзул 321). Баш тако. Цео народ у азил за аутизам. Дакле, Срби имају Бору Ћосића (бар у једном делу живота) а то мајка више не рађа! 
     Текстови у интервјуима и штампаним медијима 
     Од 1992. до 2014, Бора Ћосић без осцилација у својим непријатељским исказима „разваљује“ Србе и Србију. Када неко годинама саопштава исте ставове о Србима, то значи да су пустили корен у његовој глави и души. Нико неће такву сајлу од исказа изменити. Оно што је написао у књигама појачава се у новинама. Пише за разне новине, ексјугословенске и иностране, даје интервјуе. Довољно је завирити у неколико бројева „Ферал Трибјуна“ и Пешчаника од 2001, 2007, 2008, 2009. године и бити импресиониран како политичке проблеме Бора Ћосић решава са две, три реченице.
     Да прочитамо шта је написао о Србима. Да ли су још увек у „зверињаку“? Има допуна. Сада су „крезуби, прљави олош поврвео из српске провинције“ али и више од тога „они су пећински људи“(ФТ,12 ожујак 2008), али су и „будале“ (Пешчаник, 12.12.2001) за које је Оскар Давичо написао песму о Србији. А будале нешто воле. „Овај народ јако воли да шпијунира“ (Пешчаник, 2011). 
     Ти „крезуби и прљави“ Срби, усудили су се да поломе излог француске књижаре у Београду, после француског признања Косова и Метохије. У тексту „Француска веза“ (ФТ, 12. ожујак 2008), револт једне групације Срба Бора Ћосић осуђује тешким увредама на рачун Срба а то што су неки Срби обмотали споменик Француској црним платном приписује „пећинским људима“ у Београду. Колико је пећинских људи по свету што испољавају своја незадовољства рушењима и паљевинама? Много, свако упућен у стварност света би потврдио. Али, они нису ни крезуби, ни пећински људи. То могу бити, пише Бора Ћосић, само Срби! 
     Из мноштва његових саписа о Србима довољно је указати само на текст у часопису Хелсиншка повеља 2007 (октобар­новембар) у коме се руга српским крсним славама. Срби кољу све па и прасиће, а на крсним славама ждеру, пију, хрчу као ликови са Бројгелових слика. А свештеник мрмља неразумљиве молитве, пије ракију и одлази. За недељник Европа (10.1.2008) Бора Ћосић изјављује да „би био веома несрећан када би морао да живи у Србији“. Такав народ има власт какву заслужује. Све у свему Србе треба увести у цивилизацију. „Оно чега више у Србији нема, нема грађанства..... Али манимо се грађанства, оно што нам треба, то је цивилизованост“. (Србе треба цивилизовати, Данас, 6.3.2011). Тај став је увек значио да су они други неки свет који треба покорити, освојити, привести цивилизацији и при том отети што више може. Ко не зна шта то значи нека се присети западноевропских колинијалних освајања од XV до XIX века. 
    Нису Срби само олош у Бораћосићевом времену. Они су то били и у прошлости. Којој? Други светски рат. Њега узнемирава чињеница да Дража Михаиловић није онaкав како га је представљала титоистичка псеудонаучна пропаганда. За знанственика Бору Ћосића, четници Драже Михаиловића су исто што и балисти на Косову за време рата. Ево његових речи. Југословенска полиција је тобоже вршила „одмазду над целокупним становништвом због оних међу њима, који су у балистичким бандама сарађивали са немачким окупатором. Али шта је онда требало да се чини са већином сељачке Србије, која је у то исто окупацијско доба била листом уз Дражу Михајловића?“ („Албанци и ја“, Пешчаник и Данас, 8.1.2008). Изједначити балисте и југословенску војску у отаџбини то може само неко ко је по кафанама слушао приче о Другом светском рату и ко ништа не зна о ратном раздобљу 1941–1945. године. 
    У разговору за Пешчаник 15.12.2006. године, оно поређење Драже Михаиловића са косметским балистима проширује нацистима. Он, у најбољој традицији титоистичког комунизма спаја Дражу и Хеса. Ево тих речи: „Али ако знамо целу генезу или биографију шефа државе (Војислав Коштуница – З.А) онда то и није тако чудно, да не говоримо што та биста Драже Михаиловића и даље стоји на Равној гори. Па, замисли да негде у Немачкој се дигне споменик Хесу или рецимо оном квислингу горе на северу и Петену у Паризу, па то не постоји“. Не постоји генијални Боро јер Петен није Дража, нити је Хес Дража.
     Да би Србима помогао Бора Ћосић је предлагао инвазију сличну дану Д у Нормандији. Али Дан Д није био могућ. Зашто? „Дан Д, у години 1999. није био могућ, јер су европске земље штеделе своју децу, па је то била идеја више сиреалистичка. Оно што је том неинвазијом пропуштено, била је денацификација. Та драгоцена резултанта, ратна, помогла је Немачкој, у чијој пристојној демократији живимо, а није помогла Србији која остала је несанкционисана, са осећањем скоро победничким, и зато јој данас тако тешко иде („Србији треба цивилизованост“, Данас, 6.3.2011). 
     Баш тако! Србији је била потребна денацификација као нацистичкој Немачкој која је одговорна за шест милиона убијених Јевреја и 60 милиона страдалих у Другом светском рату! 
     Али, када није било могуће извести репризу дана Д, могло је бомбрадовање. Бора Ћосић није био власник бомби са осиромашеним уранијумом али је могао да пише НАТО­у, Клинтону, Блеру да просипају дан и ноћ бомбе по српским градовима и главама људи. Једно писмо интелектуалаца Словеније, Босне и Херцеговине, Хрватске, писмо после протеривања Срба из Хрватске 1995, у коме се оптужује Милошевић, потписали су Мирко Ковач и Бора Ћосић (Данас, 29.9.1998). 
     Какав би то био Бора Ћосић а да не хвали албански сепаратизам на Косову? Он права косовских Албанаца открива у Титовој Југославији, тачније у времену после Другог светског рата. У тексту Албанци и ја, (Пешчаник и Данас, 8.1.2008) Бора Ћосић, са огромним незнањем, тврди да је постојала равноправност југословенских грађана после 1945. године (!) да Србима није забрањен повратак на Косово и Метохију, да је терор организовао Ранковић а не југокомунисти, да су Албанци Илири, и тако даље. Ево, ширег извода. 
     „Након победе Титове војске у Другом светском рату манифестовало се опште јединство и равноправност југословенских грађана, касније ово се лагано топило, неки су ипак били једнакији од других. Истом је две деценије после 1945, након пада шефа југословенске полиције, Ранковића, откривена маса репресивних мера које су ти исти космополитски комунисти проводили по Косову: онде се дуго времена одвијао терор најгоре бољшевичке врсте над албанском мањином. Има међу тврдим комунистима често прикривених националиста, то су показали најновији догађаји; у време Милошевићеве диктатуре многи официри, политичари и интелектуалци лако су одбацили своје партијске књижице, скинули своје петокраке звезде, па натукли на капе четничке кокарде, ознаке нацистичких колабораната из претходног, светског рата. Већ и у терору Титовог шефа полиције фигурирао је сличан мотив: та „шиптарска багра“ са југа жели да загосподари древном српском земљом на Косову, онде стоје познати средњовековни православни манастири и цркве, тамо лежи и то чувено поље на коме је медиевално српско царство пало под турском најездом! Мало ко је узимао у обзир да су албански људи тога краја, иако у мањини, потицали од много ранијег пука са тог терена, илирског. Рат који је започела Милошевићева клика разоткрио је све појединости ове трусне површине, српски национализам добио је одговор у косоварском екстремизму, све скупа створило је нерешиву нејасноћу у главама европских политичара. Па је један део те господе некритички подржавао сваки албански захтев, други су слепо веровали у добре намере српског режима; чак је и један од важних европских писаца постао заступник отворених зликоваца и ратних злочинаца из Београда“ (Албанци и ја). 
     Срби треба да схвате оно што су схватили на пример Французи. „Јер као сваки разуман народ Французи схватају да малени косовски народ албанског порекла има права да изабере властиту судбину, па се опредељују за његову независност. Али тиме истовремено чине услугу српском народу, Косово је Србији био тежак камен о врату, по много чему. Срби, губећи Косово, губе заправо само једну мору и један куп илузија“. (Feral Tribune, 12. ожујка 2008, Пешчаник. нет, 02.01.2010). 
     Тако неразумени Срби треба да прихвате права „маленог косовског народа албанског порекла“, и да одбаце права Срба у Хрватској или Босни и Херцеговини. Срби, убеђује нас Бора Ћосић, немају права да изаберу властиту судбину! Зашто Срби ван Србије нису камен о врату Хрватима, Муслиманима, па да их пусте?  
    Срби треба да схвате још нешто. Треба да се растану од својих манастира и свог православног верског и културног наслеђа. Оно што је подигнуто пре осам векова, треба одбацити и заборавити. Залуд песници, залуд научници, залуд историја! Тамо живе неки други људи, вели Бора Ћосић, и маните се Срби светиња. 
     „Баш ће сад неко веровати Матији Бећковићу да је Косово најскупља српска реч. То је једна од његових духовитих, кафанских измислица, којих код њега има много..... Све је то сводиво на питање једне државне и националне сујете – како можемо дати нашу светињу. Ма какву нашу светињу, 90 одсто су тамо неки други људи и пустите тим другим људима да тамо живе...“ (Пешчаник, 15.12.2006). А те светиње, којих на Косову има као на небу звезда, вековима чувају и одржавају монаси и монахиње. У те светиње долази вековима православни народ да се моли Богу. А нема ни речи да су са Косова и Метохије, бомбама НАТО пакта протерани Срби који су тамо живели. 
     Али Србија има и покрајину Војводину? Да ли је њу поштедео знанственик Бора Ћосић. Никако. У тексту Портрет непознатог, (ФТ 28. ожујка 2007, Пешчаник 2.1.2010) чуди се писац који је умро у Беогарду а оживео у Берлину како је Војводина још увек у Србији. „Johnny Weissmueller, ненадмашни краљ џунгле из многобројних филмова и невероватно успешни пливачки победник са Олимпијада, 1924. и 1928, био доиста рођен на данашњем тлу Војводине, која још увек, зачудо, део је савремене Србије“.
       Да би подупро ово чуђење, подсећа нас у разговору за Пешчаник (15. 12. 2006) да су Срби током Другог рата чинили злочине. „Јесте, ми смо тај народ или бар наши очеви или стричеви, које смо уништили со наше земље, то су Јевреји, који смо избацили те људе као стоку из кућа и тако даље. Истовремено се појављује питање које је ја мислим врло важно, да су и неки немачки људи на исти начин бесправно избачени из Пољске, из Чешке, из нашег Баната. 500 година једна немачка породица живи у Банату и онда кажу – за 10 минута марш ван“. 
     Ево примера како се комбинују лаж и незнање у политичком писању Боре Ћосића. Срби нису уништавали Јевреје. Ако не зна нека ћути! Немачки људи из Баната нису избачени. Неки су били Хитлерови колаборационисти, неки су сами отишли а било је примера и избацивања. Али, како је сажаљив њихов писац када пише о немачкој породици „која је после 500 (!) година живота у Банату за десет минута морала ван“. Тачно је, међутим, оно што је доживео Бора Ћосић а о чему ни реч да процеди. За колико сати су Срби после 500 година живота на територији Хрватске морали да се иселе 1995. године? Како је њихов писац преживео геноцид 1941. у Загребу? А колико је требало Србима са Косова и Метохије да 1990. године, спашавају живу главу из те покрајине? Ни реч да прочитамо. Зашто Бора Ћосић ћути о овим „етничким чишћењима“ и геноциду над Србима? Ћути као што ћути сваки српски родомрзац (Аврамовић, 2009). 
    А како види српске интелектуалце Бора Ћосић? Има ли их уопште? Има, неколицина. Радомир Константиновић је најважнија глава у Београду. Као што је са ниподаштавањем писао у књигама о српским интелектуалцима због национално позитивног става или тек зато што нису по његовом укусу, тако и у разговорима за медије издваја неколицину као значајне за српску културу. То су они који раде за нормалну Србију али и они који се боре за свој живот у Србији 2006. године када је на власти ДОС „Права је срећа и чудо што су још увек живи Радомир Константиновић, Бора Радовић, Ибрахим Хаџић. Неки су и отишли, као Миша Станисављевић, нажалост, и толики други који су били прави борци за нормалнију Србију, и то без икакве мржње“. Да је Србија заостала, без цивилизованости посведочују, по писању Боре Ћосића и књиге које се објављују у Србији. Књиге пишу зликовци и разбојници али их је мање 2006. године, него раније. „Мислим да има мање наслова о овим разбојницима разним, зликовачким војсковођама, генералима – чини ми се да их је мање него раније. Просто је зачуђујуће колико издања ипак има у једној сиромашној средини.“ (Радио емисија 15.12.2006).
     Шта вели о Хандкеу и Кустурици? Хандке не пише да је Милошевић српски диктатор и зато је неуротичар. Али, признаје му књижевну вредност. „Ја се са Хандкеом не дружим, једино сам у више наврата био с њим у полемици. Мимо тога што је, из неуротских разлога био залуђен српским диктатором, његово песничко дело је несумњиво.“ („Србији треба цивилизованост“, Данас, 6.3. 2011). А Кустурица? Он је затуцан и и шири неистину о Србима. „Кустурица је један од тих затуцаних људи, на начин Хандкеа, који, свесно или не, шири неистину о српској невиности током протеклих ратова. Али, мимо мишљења многих, мени се чини да је та погрешка у мишљењу уназадила његов артизам; на добром путу у првим филмовима, каснији су се ови срозали онако како се срозао аутор етно­парка на Копаонику. Скоро је безумно да у Европи то име важи више но и даље живог Макавејева.“ („Србији треба цивилизованост“, Да нас, 6.3.2011). А да ли је Макавејев већи редитељ од Кустурице, ствар је личног укуса. Ако је судити по броју филмова које је снимио и по наградама које је добио, питање је излишно.
    На крају долазе почасти. За све ово што је написао о Србима Бору Ћосића теба наградити и то државном наградом. Бора Ћосић је на списку Министарства културе и информисања, на списку стваралаца у култури који сваког месеца добијају по 50 хиљада динара. Ту суму новца део јавности именује као националне пензије. Нису то националне пензије већ награде за допринос у српској култури. У члану 14 Закона о култури („Службени гласник РС“, бр. 72/2009) пише: „Влада може доделити признање у виду доживотног месечног новчаног примања уметнику, односно стручњаку у култури, за врхунски допринос националној култури, односно култури националних мањина. Ово признање додељује се уметнику који је остварио право на пензију. Признање из става 1. овог члана исплаћује се из буџета Републике Србије“. 
    Пензија је обашка. Дакле реч је о државној награди за допринос у култури а не национална пензија. На питање новинарке да у Србији криткују Ћосићево „тражење националне пензије иако се декларише као апатрид“ („Србе треба цивилизовати“, Данас, 6.3.2011), писац који је умро у Београду, оживео у Берлину али судећи по националној пензији оживео и у Београду, одговора: „Такозвани пензијски или мировински новац није у својини ни једне власти, него припада онима који су ову накнаду за цео животини век заслужили. У европским демократијама ова ставка нема никакву идеолошку конотацију“. Из овог одговора васкрслог Боре Ћосића, видимо да и он замрачује прави извор новца. Нико њему не би оспоравао пензију на коју свако има право, па макар био и издајник. Ради се о томе да је то новац државни, тачније новац свих грађана Републике Србије и оних Срба које је Бора Ћосић анимализовао и слао у завод за аутистичне особе. Бекство из Србије не значи и бекстово од српског новца. 
     Како је Бора Ћосић награђен за смеће бачено на леђа Србима? Тако што се у апарату Министартва културе нашао неко (неки) који нису знали шта је достојанство државе или што нису хтели да знају. Могу родомрсца да награђују домаћа и страна удружења писаца, могу и стране државе. Али народ који је тако презирао није заслужио још додатно понижавање. 

***

      Србин из Загреба, који се доселио у Београд 1937, да би се почетком 1990. одселио у Немачку, са стидом што је Србин, написао је и изговорио прегршт најтежих речи на рачун Срба, понајвише на Милошевићеву власт, као и ону после његовог пада. Одметник од српства, Бора Ћосић, побегао је у Немачку да би излио отров о српском менталитету, обичајима, култури. 
     Видели смо списак антисрпских тема и личности. Осетили смо сав гној од језика. Такав етно језик је по свим карактеристикама социолингвистике расистички језик. Овде је то ауторасизам. Читамо речи пљувачке, језик силеџија, простака, ђилкоша, гангстера. Та лексика се умеће и заодева књижевним језиком. Али кад наиђе на тему српства, нестаје естетика а избија „естетика ружног“. Књиге које смо прочитали су писане мешавином језика – језик улице се преплиће са језиком уметности. Мило Ломпар још тачније именује овај језик улице у текстовима Боре Ћосића. То је „пир великих и празних речи које –попут вампира­сабласно плешу око нас“ (Ломпар, Моралистички фрагменти, 2009). 
     То је српски расизам према Србима и када би ове речи написали за неки други народ, одговарали би по кривичном закону за ширење националне мржње. У Србији је све дозвољено. А грађани Србије плаћају „националну пензију“ и јавни сервис који им под нос подмеће писца заслужног за њихово исмејавање и расистичке тврдње о „тлу и нацији“ пред европским просечним светом. Нема чудовишнијег колективног мазохизма. Или је то део историје за коју речени писац тврди да је „један метеж који људе, догађаје и ситуације претура, баца једно преко другог, као стовариште неке робе, на којем се налази и лоше и добро“. 
      Али, после свега, тај писац је међу нама. Није умро. Оживео је. Има вечни живот у гробу и ван гроба. Сваког месец прима „националну пензију“, има промоције. Штампају му се књиге, даје интервјуе новинама и телевизији, долази на књижевне манифестације. У Србији је и осам година после Милошевића, један облик тоталитаризам. То је „средње тоталитарна“ власт, тврди он и у 2008. години („Историја је гунгула“, Политика, 29.11. 2008). Истога дана у најгледанијој телевизији јавног сервиса ТВ дневнику, негде око осам сати, појављује се главом и белом косом и брадом Бора Ћосић да говори о својој књизи у издању Просвете, Консул у Београду. А шта у тој књизи пише? Прочитали смо је. Има Бора Ћосић вечни живот. Има у Србији оних за које је он величина. „Два титана националне културе Бора Ћосић, српски и хрватски романописац, есејиста, преводилац и Предраг Кораксић, Коракс, карикатуриста, представиће се својим књигама у УК Пароброд“ (Политика, 28.4.2015).
     Шта је од овога стварност? Бора Ћосић у Берлину или у Београду? Ствараност је оно што је написано и остављено за будућа поколења. „Свет је оно што перципирамо“ тврдио је Мерло Понти, а са њим и Бора Ћосић. Али свет је и оно што се памти, што остаје новим поколењима. Ко пожели да сазна нешто о српским родомрсцима, књиге Боре Ћосића ће бити незаобилазни извор и грађа.

Литература: Аврамовић, З. (2009, 2010): Родомрсци, Графомаркетинг, Нови Сад; Институт за политичке студије, Београд Аврамовић, З. (2013). Родомрсци и родољупци, Службени гласник, Београд. Lompar,М: (2009): Moralistički fragmenti, Nolit, Beograd Ломпар, М. (2014): Дух самопорицања, Евро­Џунти, Београд Bora Ćosić, Epilog za povest o Miškinu, razbijena šolja Descatresova, u O Dekartovoj smrti Radomira Konstantinovića, zbornik Radio b92, Beograd, 1998 Bora Ćosić: Doručak kod Majestica, LOM, Beograd, 2011. Bora Ćosić: Consul u Beogradu, Prosveta, Altera, 2008. Bora Ćosić, Povest o Miškinu, Prosveta, 1991.