У белом оделу на пароброд се попе и Влахо Турк, дубровачки трговац. Он не путује, али има да заврши неке важне послове са капетаном.Чим су сели у кабину, Влахо извуче десетак пасоша из торбе, коверат, спусти их на сто, па као да тај новац и пасоши нису разлог њиховог сусрета окрену разговор на јучерашњи добар улов бранцина. 
     „После смо их у коноби код Дуја пробали. Прсте да полижеш како су укусне. Ваљда јаке водене струје овог пролећа...“ 
     Капетан Палина га неповерљиво испод ока погледује док броји и одваја гулдене од дуката.
     „И ти си добро пробехарао“, на крају, пребројивши три пута новац, капетан рече, загледавши се у Влахову густу, валовиту косу. 
    Влахо је окретан, вешт трговац, први у већини нових, уносних послова у граду. Тако је и овај пут, пре других, започео да тражи, припрема и шаље људе у Америку. Није то било нимало лако. Прво није лако пронаћи довољно заинтересованих, платежно способних путника. Јер онај који има два вола колико кошта карта до Њујорка није ни имао преку потребу да напушта огњиште, а од сиротиње, истински жељне одласка, двеста круна се тешко извлачило. 
    Влахо се ту на разне начине довијао. На крају је прихватио предлог једног свог даљег рођака, предрадника у руднику бакра у Бјуту, да направи уговоре по којем ће му људи које шаље у Америку остатак неисплаћеног новца уз камату надокнађивати од првих зарада. Јесте било ризично, али се Влаху посао када је рачуницу ставио на папир учинио вредан излагању опасности. Чак и ако га тројица од десет послатих момака некако преваре или умру на путовању, он неће бити на губитку. 
     Иначе, тај његов рођак Стипан, пословођа у руднику, већ двадесет година живи у Америци. Летос је долазио да обиђе старе родитеље. Ништа преварантско на његовом лицу    Влахо није уочио. При том, Стипанови немоћни, незаштићени родитељи остављени Влаху на бригу били су јак залог у његовим рукама. Због њих је Стипан, вероватно, и пристао да учествује у овом послу. Он ће, тако су се на растанку договорили, људе сачекивати у њујоршкој луци, потписивати с њима уговоре, потом их водити до рудника, и од првих плата слати договорени део новца. 
    Без обзира на велику зараду, Влахо није био превише одушевљен постигнутим споразумом. А није био задовољан јер је склапајући овај посао погазио своја два основна трговачка и животна правила. Никада никоме не посуђуј новац, већ двадесет година поштовао је Влахо своју одлуку донесену после проневере или, боље рећи, пљачке доживљене од стране шурака. У заједничком послу увоза кафе тај пробисвет га је тако преварио да Влахо и данас уздрхти када се тога сети. 
    Тада му је ујак, тешећи га, рекао: „Никоме никада не посуђуј новац. Боље је сто пута поцрвенети, него једанпут побледети.“ А он не само да је побледео већ је једва живу главу извукао. И тек после пет година копрцања и даноноћног рада стао је на ноге. 
    Друго правило које му је такође ујак завештао било је: трговац мора имати на хиљаде познаника, а ниједног пријатеља. Влахо је сада, на известан начин, прекршио оба правила. Из свог новчаника плаћао је део бродске карте, а уз то, без правне заштите, на пријатељску реч, пословао је са Стипаном. 
   Вероватно је ту његову недоумицу и немир осетио капетан Палина јер је по други пут пажљиво прегледавао пасоше. Капетан се плашио да међу путницима нема неки озлоглашени убица или државни непријатељ (тих дана су на све стране бежали мађарски и пољски револуционари), којег препредени трговац проба прошверцовати. Па не нашавши у папирима ништа сумњиво капетан затражи од Влаха да сиђу с брода како би он лично осмотрио путнике за Америку. Ионако до испловљавања брода има још сат времена. 
     Збуњени морнари се погледима почеше споразумевати када видеше намргођеног капетана како силази са брода и окреће лево према групи младића испод поџиде. Корак иза капетана Палине, лено је корачао крупни Влахо. Шешир је држао у левој руци, а десном померао косу са чела.
     Као бесан официр у обиласку немарне страже Палина неколико пута прође испред збуњених младића загледајући им се у очи. Више деца него људи, збијени један до другог, уплашени, неиспавани, деловали су му потпуно безазлено. Пролазећи испред њих морао је заобилазити дрвене кофере, мехове сира, буриће вина и ракије, зобнице напуњене сувим месом,вреће са хлебовима, корпе сувог воћа. 
     „Последњи да се укрцају“, обратио се оштро Влаху као да му је надређени. „И ово камење да не уносе на брод. Ко да у Америци нема камења.“ 
    Младићи су прикупљали ствари очекујући знак за укрцавање. Капетан се вратио на брод, а Влахо остаде на обали. На његовом озбиљном лицу није се могло разумети колико га је узнемирила капетанова нељубазност. Могао је он, зна, ту љутњу решити са неколико крајцара преко уговорене цене, али није, и зашто би. Цена карте је јавно оглашена, момци имају ваљане исправе, а то што се капетану напунио брод па му више нису важни путници треће класе (пуно галаме, а цена карте је прениска) није његов проблем. 
    Погледавши поредане младиће испред себе Влаху се појави осмех на угловима усана. Били су то добри, смерни, поштени момци, искрено је то мислио. Већ данима се са њима дружи, договара, преговара. Пре укрцавања Влахо се са сваким од њих рукова, загрлио га чврсто, потапшао по раменима. Бар двојици од њих засузише очи. На крају, измакавши се неколико корака уназад, покушавајући их охрабрити, трговац рече: „Главу горе. За пола године зарадићете у Америци више пара него што бисте за читав живот у вашим селима. Пружила вам се велика прилика, не смете је пропустити. И немојте мислити да су тамо само рудници, даноноћни рад. Ви путујете у најплоднију земљу на свету, у земљу са чистом водом, густим шумама, непрегледним пашњацима, са рудом или златом испод сваког брда. А тек када видите и осетите шта значи слободна држава, праведна власт. Сви су тамо, и богати и сиромашни, исти пред законом.“
     Када их је испратио Влахо позва кочијаша, седе у фијакер, после краћег размишљања одлучи да иде кући. Осећао је умор, али не обичан умор од дуга и напорна посла успешно завршеног, већ некакаву дубоку, трајну исцрпљеност. Напунио је овог пролећа шездесет година, и све мање је гледао у будућност, а све више лутао по прошлости. А тамо, у прошлости, није се смиривао, већ је налазио извор нових немира и малодушности. Иако, руку на срце, без разлога. 
     Отац му је био кожухар, миран, благ човек, познат по посебном бојењу уштављене коже. Умирао је месецима, не верујући да је болест смртна, тако да му није до краја разјаснио како припрема, са чим меша биљку руњевину од које је добијао прелепу црвену боју. Како није био вешт кројач нити је знао са бојама, Влахо крену да мења посао. Запослио се код ујака апотекара. 
    Али у том занимању, или бар у то време, није било посла и зараде ни за једну, а камоли две породице. Није му ујак успео дати хлеб у руке, али га је зато научио многим „смицалицама и мудролијама“. Научио га је да живот гледа, како је говорио, са посебне стране. 
    Ујак је волео градске бедеме, нарочито пред залазак сунца. Тамо се често пео. Кровови, куполе, звоници, пресавијали су се у руменим бојама.
   „Видиш“, рекао му је једанпут тај дебељушкасти ујак који је мирисао на мокраћу „како је било тешко нашим прецима на овим хридима. Испред вода, а иза стрмо, голо, беспутно брдо. Могли су се предати првом освајачу, али нису. Неко је имао визију. Ја и ти видимо само воду и камен, а тај неко је видео жељезне капије, високе бедеме, канале око града, шесто изливених топова. Видео је караване, бродове, товаре злата. Тако и ти, сестрићу, ако не видиш ону кућу“, показивао је прстом на Челпин дворац „као своју никада је нећеш имати. Мораш пре пута знати где хоћеш да стигнеш.“ 
     Озбиљније него што је ујак мислио, Влахо је примио ове, можда, у шали изговорене речи. Кренуо је и стигао тамо где је наумио, међу десетак најбогатијих Дубровчана. И све до малопре имао је осећај да је на добром путу. Али они младићи што одоше за Америку, те њихове бистре, одлучне очи које су га, изгледа, посетиле на његову борбу кроз живот, уздрмале су га, поколебале. Могуће да су га њихова снага и младост на посебан начин убедили да је његово заувек прошло, да је вожња завршена, круг се затворио, завесе на позорници су се склопиле. И да ће морати место уступити некоме другоме. Или, Бог зна шта га је узнемирило.
    Кочије су прошле покрај Онофријеве чесме, самостана свете Кларе, кроз Златарску улицу и зауставиле се испред његове капије. Без китњастих прозорских лукова, породичних грбова уклесаних изнад улазних врата, кућа је одисала скромношћу и уредношћу. Никада Влахо није дозвољавао раскош и разметање. Жена и деца га нису волели јер им није дао да се гиздају и опуштено живе. Учио их је да се новац с муком стиче, да се пажљиво мора трошити. Синове је дао код пријатеља на учење заната јер нико није постао добар трговац, ако није био добар помоћник. Није Влахо ни себе штедео ни жалио. Први је устајао, а задњи легао. У послу је био детаљан, прецизан, одговоран. Своје шегрте је учио да морају држати дату реч, по цену великих губитака, јер једино тако на дуге стазе можеш успети. А између доброг и најбољег трговца, понављао им је као отац, стоји способност да осете, или схвате ако немају дар предосећаја, када се одлучност и одважност претварају у коцкање.
    Попео се на спрат, завирио је у празну кухињу, осећао се мирис купуса, лонац на шпорету био је прекривен поклопцем, а преко поклопца дрвена кутлача. Продужио је до своје собе и можда први пут у животу у чизмама легао на кревет. Кроз отворен прозор видело се цвеће у саксијама, гране винове лозе висиле су са комшијске терасе, ластавице су цвркутале у гнезду испод стрехе. 
     „Прошао живот“, напокон је пронашао речи које су изражавале оно што цело јутро осећа. „Прошао живот“, још једанпут понови и дубоко уздахну. Нечији кораци су се чули у ходнику.
     За то време младићи су се распремили, седе један до другог на доњој палуби. Копно се већ одавно није видело. Неки Скочибуха, човек висок два метра забио се у ћошак, плаче, Машан из Риоца глође брављу главу, Шема из Попова поља свира фрулу. Остали ћуте. На свима су била слични дуги капути, купљени од Влаха, са зашивеним порукама у порубу. Једну поруку, зашивену у леви џеп, предаће Ђованију, који ће их сачекати у Трсту, сместити у изнајмљену кућу, на крају укрцати у прекоокеански брод, а друга, у десном џепу, за Стипана када стигну у Њујорк са прецизном рачуницом о трошковима, дуговима и основним подацима. Тако, например, за Миха Јурића из Конавала Влахо пише: остао дужан пет гулдена, није журбе, знам му оца, католик, младић је пргав, у кафани пре годину дана убо човека ножем.За старијег од браће Перовић који се већ попео на горњу палубу да осмотри море, брод, остале путнике пише: само трећину карте платио, шизматик, ништа ружно нисам чуо за његову породицу, далеко ће догурати ако га здравље послужи. Држи га подаље од куће и жене. И заиста, на Жарковом мишићавом, одлучном, као исклесаном лицу није се могло уочити страх или кајање. Када се пронела вест да одлази у Америку пола девојака у Љубомиру недељама после цркве није колало у колу. 

Нећу ти се удавати мајко док је момак Перовићу Жарко,

орило се тих месеци по продолима, сенокосима, пландиштима. А Жарко ни абера, што би комшије Турци рекли. Смешка се, нашао пут како да промени свој живот, да побегне од сиромаштва. Када је први пут као дете чуо приче о бога тој, слободној земљи преко великог мора, осетио је подрхтавање у грудима. И већ тада, чини му се, чврсто одлучио да ће чим порасте потражити ту земљу. У међувремену, растао је и све најлепше од најмање три фамилије покупио. Ход и раст имао је на деда Пера, лице на мајчину сестру Милицу, а као небо плаве очи дотегле му на прабабу Белу. Она је била из чувене хајдучке куће Бабића. Преко ове крви Жарко је, вероватно, наследио самопоуздање и храброст. Јер заиста нимало се није уплашио неизвесности и опасности коју носи дуго путовање преко океана. Чуо је он за бродоломе, болештине, гусаре али се понашао као да га се то не тиче. Кренуо је да постане богат, успешан, значајан човек и однекуда је био сигуран да ће се тако десити. Када би га сада свезали у ланце и као веслача послали на галију не би се, чини му се, поколебао. 
     Младен, млађи Жарков брат, на потпуно другачији начин доживео је пут у Америку. Када је прича о одласку стигла до давање капаре дубровачком трговцу Влаху, Младен се олако, непромишљено понудио да и он крене и „нађе се Жарку“. Његове речи су са одобравањем и олакшањем прихваћене, јер их је у тесној кући било шесторица браће. Међутим, када се сазнало за тачан дан путовања у Младену је почела узбуна. Али није се могло назад. Реч је пала, део новца је уплаћен, а и нико га није одвраћао од одласка. Мајка која би сигурно плакала, заклињала га да не напушта кућни праг већ две године била је под земљом, а отац колац, како се у народу каже, подржавао је одлуку храбрећи га да иде на пут, да не проведе живот у немаштини као он. Како се приближавао дан поласка, Младен је све мање спавао, бежао је од куће и од људи које би сретао. Једноставно, није имао коме да се изјада, да призна шта му је на души. А и ко би му поверовао да он уопште не сања богатство, америчке дукате, да се тако лепо осећа ујутру када пусти овце и крене низ брег са косјером у руци. Само би се спрдали с њим (када би било коме ово испричао) са његовом потребом да храни јагањце и пилиће, да скупља напуштене, олињале псе, прави замке за лисице, да се са децом игра клиса и мотике. Младен би понекада у планини, сигуран да га нико не види, уздахнувши рекао: „Нећу да идем у ту Америку.“ 
     До Младена седи Радован. Румен, обле главе, сивих очију. Он још задуго, изгледа, неће бити свестан да је напустио своје огњиште. Све у њему као да је остало на Хамзиђа бријегу. Можда ова два младића нису случајно села један до другога. Радована је за разлику од Младена морила још једна мука – он је с пролећа започео гледање са комшиницом Љубицом. Није ту било заруке, обећања, заклетви, били су још стидни, али обоје су се добро загрејали. Љубица, при том, није имала још петнаест година. Понос, страх, стид, шта ли већ, није им дао да разговарају о његовом одласку. Када би се начела та прича, она би оборила главу и ћутала, а он би безвољно понављао туђе приче о богатству и срећи који га чекају у Америци. Могуће да је Љубица била толико скромна или несигурна да није могла ни помислити како би неко због ње могао да промени своју одлуку. Онда се десио и тај тренутак, три дана пред полазак, када је ватра у телу била толико јака да се морала претворити у речи или дело.
     Љубица је на извору неколико пута пунила и просипала воду из бурила чекајући га да се појави. Јутро свеже, сунчано, тек се роса покупила са траве; она бледа, као да целу ноћ није спавала. Усне јој суве са модрином по рубовима, очи мутне, влажне. 
      „Ја ћу те чекати!“ прекрила је лице рукама док је изговарала. Онда је мало раширила прсте да би га могла видети. Чуло се звоно, вабљење Шарова, псовање непослушне краве, били су на сеоском врелу, сваког тренутка се неко могао појавити, у црно завити њену девојачку судбину. Није могао да јој приђе, загрли је, морао је нешто брзо рећи, нешто што ће је смирити, утешити. Срце му је лупало, руке подрхтавале, на сву муку одласка у непознато још му треба уцвељена девојка и олако дата заклетва. Прво се на стрмом завоју појавио шарпланинац, онда стадо оваца, па краве, на крају Мићо Лазић на дорату. 
      „Немој ме чекати.“ Радован се изненадио са оним што је рекао. После тих речи, у први мах, настало је олакшање, али после, исто вече, ухватише га кајање, несаница. Сада на броду, чини му се, све би му сто пута било лакше да је није онако непромишљено одбацио од себе, да су се заклели на вечну љубав и чекање. После је Радован гледао Љубицу само издалека, нису више разговарали. 
      Међу десетак младића из потпалубља, из гупе Влаха Турка, још један путник се брзо, лако памтио. То је Пеко Миљанић. Већина га је још у пристаништу запазила. Носио је гусле о рамену и чим би сели почињао би да превлачи гудало преко белих струна. Био је бољи гуслар него певач. Глас му је танак, пискав, нагонио је на нос. Пеко је од ђеда научио гуслати; кроз ђедове приче и гуслање више од других, тако му се чинило, заволео је свој народ и његову историју. Све до одлуке да путује у Америку, унук и ђед се нису споречкали, као да су били иста душа. А онда ђед запео: „Не иди, ако Бога знаш. Шта ће ти туђа земља и злато.“ Никако Пеко да га раскрави и убеди. Ћути старац, пуши, држи главу наслоњену на длан крупне леве шаке, гледа у празно. Нико до краја не разуме његову љутњу и патњу. Па није момак погинуо. Оде неколике године у Америку да заради, купи Мушовића ливаде или Којовића катуне. Несрећа се, кад хоће, може десити на кућном прагу. Ваљда старост, па му се живци излизали, а памет сузила, рече неко на сеоском прелу. Остали ћутњом одобрише ово мишљење. 
     Два дана пред Пеков полазак ђед се подиже, тражи топлу воду да се окупа, обрије, да му донесу ново одело. Онда нареди да се закољу два јагњета, на ражњу испеку. Једно печено јагње Пеко ће да понесе, а друго да се изнесе на сто, да се сви послуже. Скупили се кумови, рођаци, а и њих, фала Богу, под једним шљеменом има осамнестеро. Два стола изнели под орах, морају због низбрдице под ногаре подметати камене плоче. Око куће голет, стене, на тридесет корака у десно, наниже има једна вртача за орање, друга за косидбу, све остало је шибље, камење. Баш је Пеко једном пробао и успео са камена на камен, а да не додирне земљу, претрчати до првих комшија. А те прве комшије једва дозовеш, не види им се кућа, заклоњена стрмим превојем. 
     Како пиће осваја, људи су све грлатији, искренији. Распричали се међусоб но. Ђед разговара са кумом Ђоком. „Не кажем да није паметно отићи, зара ди ти паре, али слушао сам од Мија Спасојева чији је син, сам знаш, постао аустријски жандар негде у Далмацији како каже: Нема ништа горе него бити жељан свога детета. Тек сада га разумем, а тада сам у себи, несретна ми памет, свашта помишљао. Једино му нисам веровао да говори истину.“ 
    Трећом класом за Америку путује још један младић, али о свом трошку, без плана и, што је реткост, без жеље да се икада више врати. Он ни са ким не разговара, наслонио главу на врећу попречно положену, прекрио се кабаницом. Почиње му се мутити од љуљушкања брода, сваки час би могао повратити. Премда се, као да је пјан или болестан, тетурао и приликом пењања на палубу. А некада, ма само до пре три месеца, Витомир је био весео, задовољан момак. Уместо ових плачних, тужних очију гледала су вас два живахна, насмејана ока. Волео је Витомир друштво, шалу, смех. Јесте био осетљив, лак на сузи, али види ли два човека да су се састала, ено га трчи да им се придружи. То му је чинило једну половину живота, а другу половину испуњавала му је мајка Госпава од које се, као да још сиса, није одвајао. Оца не памти. 
     Још док је Витомир био у бешици, отац се при орању некако незгодно засече зарђалом ралицом. Рана се загноји, поцрвење: што више привијају разног биља њему све горе, а рана све болнија, гнојавија. Црвена боја прешла у љубичасту, па модру, отекла кожа, оток се шири у стопало, према бутинама. Ухвати га грозница, а онда грчеви. Почела пена на уста да му избија, у зноју се купа, на моменте не разазанаје укућане. Дошао травар Мулина, попричао мало с болесником, замрачио прозор, забранио да му ико долази у посету. „Зли грч, људи, нисам ове јаде већ десет година видео“, на крају као поносно рече (ваљда што зна која је болест). 
    Умро је човек треће вече од травареве посете увијајући се од болова; само теменом и врховима прстију на стопалима додиривао је подлогу, цело тело се истезало у ваздуху.Мајка Госпава, онижа, жилава, причљива жена, преузе кућу, посветивши се у потпуности свом „сиротану“. Женски образ чувала је жешће од ма које девојке, а стизала је да уради већину мушких послова. Жене су јој замерале што превише седи на збору, у мушком друштву, и пуши (иако је било неписано правило да жене удовице смеју дуванити), а мушки свет се опет плашио њеног оштрог језика.
    Нарочито је Госпава била осетљива и неуздржљива у свађи, па и клетви, ако би јој ко дирнуо њеног Вита. И није што би знала рећи, запретити, већ што су се те њене речи остваривале. Прича се да је Цота Дудића, када јој је Витомир трећи пут плачући дошао кући јер га је овај понижавао, пронашла у пољу и рекла му: „Дабогда се о свом јаду забавио па не могао за мојим дететом ни потрчати.“ Трећи дан од свађе Цото нагази на шаргана, од чијег отрова, срећом, није умро, али му се та нога осушила, остао је богаљ.
     Опет, то се такође често спомиње, Ђурђа Вукуша, видевши Госпаву како тера коња натовареног дрвима на пазар, питала је пред свим чобанима: би ли и њој могла наћи шта мушко доље у вароши. Госпава, као да су је напале пчеле, ошину дората. Чуло се преко коњског топота: „Дабогда и ти овако у варош дрва гонила.“ Не прође пола године, а Ђурђи на пречац умре муж. 
    Негде када Витомир напуни двадесет једну годину умре Госпава. И раније је она бацала крв на уста – први пут, по томе памти, би то оне године када у планини залуташе Павића краве и никада их не нађоше. Прво би осетила бол у грудима, онда топлоту у грлу, па пуна уста усирене крви. Међутим, крену она по нечијем савету да пије бокале хладног чаја од смрековине. Стаде крварење. Сигурно се две године ништа није дешавало. Онда опет поче жарење у грудима, сукрвичав испљувак. Али, могло се то трпети. И трпела је још најмање три године. Али, ками мајци, Госпава је имала ту узречицу, крену, негде с пролећа, крволиптање. Тај последњи напад био је застрашујући. Кашаљ, па крв у млазу, онда мало стане, опет кашаљ, натезање, повраћање. Нашли су је белу као креч, отворених, раширених, пожутелих очију, са локвом крви око беживотног тела. Та њена бела боја, раширене очи, подерана блуза на грудима, оставиле су снажан утисак на сељане. 
     По несрећи поче се те године стока разболевати од бедренице. Чини се да није било стада, дан хода около, а да није нека овца или говече крепало. Одједном се Госпава поче све чешће спомињати као узрок несреће. Вештица, свака јој се клетва остварила, њу су паметни људи и пре смрти заобилазили; ма није онолика крв без неке, понављало се. Оно што је можда кренуло као шала или ситна пакост претвори се због сточне болести у велику, опасну оптужбу. Бес народа постајао је све већи, а потреба да се заштите од вештице почео је улазити у најразборитије главе. 
    Тачку на ову збрку стави Стана Влајкушина, једна напрешита усиделица, од раније склона лажима, које се једно јутро појави међу чобанима са причом како ју је синоћ пресрела Госпава сва рашчупана, полугола, ништа јој није рекла само јој је прстом запретила, окренула се и отишла. Чобани се после тог сведочења скупише и договорише да немају шта недељни збор чекати већ урадити оно што су одувек, у таквим случајевима, њихови стари радили – вештица се у цик зоре мора из гроба откопати и пробити глоговим коцем.
     Исто то преподне неколико младића запути се у брдо, нађоше и посекоше глогово дрво, исекоше га на комаде, зашиљише колац, донесоше га међу остале чобане, али где наћи жута бика (правило је налагало да се колац мора потопити у воду коју је пио жути бик). Напокон се неко сети да је Лујо Котур, из села Јасенова, пролетос оставио жута бичића за приплод. То младићима одузе највише времена јер се тек у сумрак вратише са влажним глоговим коцем. Сада је све било спремно да се удари на вештицу Витомир је за то време непомичан лежао крај огњишта. Из дана у дан туга га је све више опхрвавала. Био је у неком облику промењене свести. На моменте се није могао препознати, нити разумети шта му се десило, а онда када би му се у свест вратила мајчина смрт он би се скупио, почео јечати, држећи главу у рукама. Од неподношљивог унутрашњег јада, немогућности да прихвати истину почео је лудити. Тако је бар тумачила и около причала његова тетка Деса која га је са ибриком млека у руци и погачом кукурузе замотаном у јашмак сваки дан обилазила. Та тетка, сестра покојног оца, десет година није причала са Госпавом, прва је, у ствари, када се мало боље присетимо, почела преносити гласине да је болест на стоку дошла од оне вештице. 
     Све ово што се по селу мутило Витомир ни у најлуђим бунилу није могао помислити. Њему је мајка била светица. И тек када је умрла схватио је колико му значи, како се свет без ње од једног веселог, мирног, разиграног места претвара у најстрашније мучилиште. Од вољеног, безбрижног момка Витомир је прерастао у усамљена, неутешна чудака.
     Ишао је Витомир сваки дан на гробље. И тај дан, био је уторак, напојио је стоку, узео комад сува хлеба и пре изласка сунца упутио се према малој сеоској цркви. На путу је угледао двојицу браће Чургуз, чудно су га погледали, окренули му леђа, замакавши иза плота у кућу. Дрвена капија на гробљу била је широм отворена. Витомир је погледом тражио ко је то, зашто, пре њега дошао. Први сунчеви зраци ударали су му право у очи, морао је поставити подлактицу на чело да би нешто видео. Наставио је корачати по шљунковитој стази, мислећи како ће му бити још теже када се напуни четрдесет дана, када мајчина душа заувек напусти земљин шар. 
     Видео је гомилу црне земље близу њиховог дела гробља, али никако да разуме коме су копали свежу хумку када нико није умро. Прошао је поред гробова фамилије Ћапић, па Ивовић, жаба крастача скочи испред њега, Витомир се окрену према улазу; мршави Жућко га је по обичају допратио, али никада није улазио преко капије. Стао је на грумен влажне земље, оклизнуо се, онако у паду погледао је у гомилу ископане земље испред себе. Чудно, као да су земљу набацивали на мајчин гроб, то га мало жацну. 
    Онда је угледао побијен колац, коракнуо је још два корака узбрдо – једна мајчина рука висила је изван рупе, а друга је прекривена земљом, блатњава глава окренута у страну, колац забијен кроз џемпер у груди. 
     Није се померао, све је у њему стало, а онда неочекивано као да му је нека сила убацила нову, непознату снагу, као да му се крв потпуно променила, пришао је мирно до гроба, лако извукао колац, наместио мртвачко тело на средину раке, стрпљиво рукама набацио земљу, поравнао, утабанао. Изваљену крстачу наместио је на старо место, прекрстио се, погледао презриво на околне гробове као да их пита зашто нису спречили скрнављење. 
    Одлука о напуштању села, имања, континената донешена је брзо, у трену, али била је јака, освежавајућа, спасоносна. Није он имао жеље да оде у свет, докаже се, прослави, и пун надахњујуће освете врати се, погледа победнички те беднике, крволоке у очи, не, Витомир је само желео да оде и никада више очима не види никога од тих изрода. Али како није лако живети са лошим осећањима, како здравље страда када си напет, тескобан, опседнут једном идејом, тако је и Витомир без обзира на зрачак сунца који се појавио укрцавањем на брод, и даље копнио, урушавао се, патио.

(Одломак из романа у рукопису)