| Љиљана Дугалић | ||
| ПРЕДАТОР | ||
| Цока је заиста била савим блесаво, кривоного куче. Родитељи, стафорд и боксер, обезбедили су јој главу крупну као у телета. И кратку длаку смеђе боје. Застрашујућа на први поглед. Старији комшија, ту из истог улаза, бежао je од ње сваки пут када je сретне, без обзира што је увек била на повоцу. Признајем, и сама сам се једном приликом закључала у собу када је њена власница без најаве одлучила да ми излечи страх тако што ће Цоку пустити да ушета у мој стан. Излечила сам страх, али тако што сам Цокину љубав купила бомбонама и сланиницом које сам јој бацала с терасе, поред које ни за живу главу више није хтела да прође пре него што добије свој послатак из мога дома. На крају, чини се, толика алавост коштала је главе, у ствари инфаркта, од чега је изненада угинула једне зиме. Њена је власница једва раскопала залеђену земљу да би плитко сахранила Цоку на ливади ка Старом сајмишту. Када је зима попустила отишла је на то место и помиловала крзно које је извиривало испод неслегнуте земље. Било нам је жао тог кучета. Чак и комшији који је пред њом утрчавао у лифт и узлетао к вишим спратовима брже од Цокиног трка уз степенице. У сваком случају, сасвим шашаво куче које је, чим победите страх пред тим њеним помешаним генима, успевало да вас шармира. Када већ оволико пишем о том псу, да напишем и да је Цока имала своју фобију. Од туширања. Стекла ју је онога дана када се уваљала у цркотину, тако да јој је власница бесно показала прстом према кући, а пред вратима стана дрекнула на њу да се орила цела зграда: „Марш у каду на туширање!“ Цока је ускочила у каду, цвокоћући својим заструшујућим зубима. Окупали су је и на тај начин, у животињском поретку ствари, разголитили, јер је она инстиктом ловца уваљала леђа у цркотину како би камуфлирала свој мирис предатора. Од тада, чим би чула наредбу да иде у купатило, сирота Цока је дрхтала и својим псећим умом поимала да је опет починила неку страшну грешку. Мада се прописно трудила да угоди људима који је чувају, а и нама који смо је с балкона хранили, иако смо је се устручавали. Те Цокине камуфлаже сетила сам се идући по стану и узгред, не превише заинтересовано, приметивши да сива птица, већ неко време, стоји уза стазу између зелене површине и паркинга, обратила пажњу на њу. Птица је мировала попут живе скулптуре, а то необично тиховање, пренело се на цео простор под мојим прозором, трајући упркос звуцима дневне градске вреве. С необјашњивим уважавањем, нико превише близу није прилазио птици. Ни људи, ни животиње, ни деца. Једног момента наишла је жена с бебом у колицима. Жена се у први мах збунила, и устукнула, али када се убрзо уверила да птица неће узлетом препасти бебу, прошла је, само мало дуже задржавши испитивачки поглед на птици. Погледала је још једном преко рамена пре него што се сасвим удаљила. На паркинг простор, све време, пристизали су аутомобили, упаркиравали се, шкљоцале су централне браве. На ролерима је прозујао младић. Али, сва та кретања птицу нису узнемиравала. Онда се појавило и куче, луталица коју су комшије редовно храниле код контејнера, тамо, мало даље од улаза у зграду. Куче је гледало своја посла, не марећи за птицу која је, изгледа, окупирала само моју пажњу. Онда је птица лагано опустила крила.То лагано ширење крила било је једино кретање тог живог створа, које сам посматрала с прозора. Нечег веома узнемирујућег и несагледиво деликатног стекло се у ситуацији која се уређивала на малој зеленој површини, а одсуство било каквог звука појачавало је утисак тајновитости. Чинило ми се да без тона пратим кадрове документарног филма. Сумњала сам да су птици повређена крила и стрепела сам да не наиђе мачка и нападне је, пре него што смогне снаге да узлети. То никако не бих волела да видим. Као што не волим да гледам снимљене тренутке када у дивљини звер сустиже и придављује неку племениту дивљач. А дан је одмицао. У кратком времену, ван домашаја мога погледа, догодила се промена. Птица је клонула, а крила подастрла пода се, по грбавој и сувој земљи. И гледајући тај призор у часу када је смрт већ довршила своје дело, у мислима сам муњевито враћала филм, покушавајући да уредим низ минулих тренутака лишених покрета и звука. Али не и смисла. У том часу, безазлено и сито, појавило се оно куче нахрањено поред контејнера и преко још не охлађеног тела угинуле птице, почело да се уваљава, гњечећи је. И тада се тај константни мук што је пратио сцену умирања прекинуо изненадним хуком. И пре него што сам схватила шта се догађа, са свих грана, до тада скривено у крошњама, ка кучету се стуштило јато сивих птица и стало да облеће и у бришућем лету, у формацијама, да кидише на њега. Силна се енергија ковитлала преда мном, толико силна да је било неподношљиво гледати куче које на крају није знало шта га је снашло. Цвилећи је утекло под најближи трап аутомобила. Уклонила сам се и ја с прозора и остала тако све док тај хуј и лепет крила нису престали. Трудила сам се да више не гледам тамо где је угинула птица лежала, али нисам могла да избегнем поглед на то тело у трави које је мењало положај главе, репа, крила, мада му нико више није прилазио, нити га је ико дотицао. Птице у крошњи су стражариле. И мада непомично, голом оку невидљивом силом, тело се ротирало. И тонуло. Трећега дана више га није било. Остала су само најдужа пера. Наредног јутра више није било ни пера. Само је за нијансу тамнија боја земље наговештавала да је ту орошено суво грумење, а земља рециклирала све што се на њој затекло и утонуло. |
||
