68 Milo Lompar

 

Мило Ломпар

ОКО, ОБРВА И ОСМЕХ

 

У храму је тишина: у срећни час нашег приспећа, јер око нас нема никог, као одељена невидљивом границом, она распростире нека давнашња значења. Још је стоичка и новоплатонска мисао поистовећивала храм са васељеном: тишина која је свуд око нас обележава да смо се издвојили из светског метежа. У том усамљивању, мисли и асоцијације, представе и осећања, плод су игре светлости и таме: око опажа затамњеност фресака на пандатифима и луковима, али се кроз затамњење призора однекуд пробија светлост.

Као да немамо сачуван ниједан, из времена владања, лик или портрет, или цртеж, у било каквом облику, Стефана Немање. А опет, многа црква наша, на разним крајевима земаљског шара, доноси тај лик: најчешће у споју са сином његовим – Светим Савом. Као најзначајнија личност наше духовне и националне историје, он је оставио духовни печат и на лику оца – Симеона Немање. У књижевном смислу, описом Немањиног живота; у ликовном смислу, фрескама са Немањиним ликом, јер су оне у Милешеви осликане под Савиним надзором. Било је то у складу са јеванђељским науком да „нико не зна ко је син осим оца, ни ко је отац осим сина, и ако син хоће коме казати“ (Лука, X, 22).

Тако је лик његовог оца постао вековни подстицај да се изговори име великог жупана. Човек је то чинио у свакаквим приликама: и сам, и на гумну, и док је ослушкивао испрекидани дах гуслара, и у нетом осликаној барокној цркви новог времена, и у бидермајерском салону грађанског света. Било је то на свим местима у којима је наша православна осећајност стизала до свога облика: у манастирима, у градовима, туђинским и нашим, у селима, у народним песмама и предањима, у записима на рубовима књига, у сеобама и егзодусима нашим, у војскама, нашим и туђим, у песмама о слободи и, каткад, у слободним српским планинама.

Има неке симболике у сазнању о томе да је тек половина његовог лика, који ће традиција учинити репрезентативним, сачувана у манастиру Милешеви. То је можда најпознатији ктиторски портрет који наше средњовековно сликарство има. Почиње половином Немањина лика, наставља се чувеном Савином фигуром, до које је осликан Стефан Првовенчани, па онда Радослав, и – на крају – Владислав, као ктитор манастира на реци Милешевки. Ту је Немања на почетку. Али је ту и знак страшног хода историје у оструганом зиду. Јер, тај ход – као незаустављиво простирање светског метежа, као чудан продор несавршености у сасвим други свет, као упад времена у вечност – прекинуо је свечево лице по половини: како је ивица зида по вертикали предвојила његово лице, тако је оно ишчезло са друге стране зида. Отишло? Нестало? Уништено?

Као да се о томе пита – или својим изразом само ситуира запитаност у наше посматрање – очувани Савин лик. У доњој зони зида, висока фигура је прекривена плаштом, покрет руке обележава путању крста по ваздуху, али читавом појавом доминира лице: правилно и типизирано, са тонзуром која је побуђивала на неоправдана домишљања о свом пореклу и значењу,1 оно открива једва уочљив асиметризам обрва. Крупне очи, које као да су помало раширене, и саме неједнаке, омогућавају да се у њихов израз упише – измисли, домашта – потиснути динамизам ситуације: која је покренула психолошко ткање унутар свечеве душе. Тој сугестији иде у сусрет сазнање о десној обрви која је благо издигнута, извијена, као завитлана у просторе широког и високог чела: свеједно да ли је то плод сликарске намере, пошто о невештини не може бити ни помисли када је реч о милешевском ктиторском портрету, или је само случајни нанос времена на свечевом лицу, попут разлагања материје на зиду, која је оштећена неким угризом историје. Ко би то знао? Остаје, дакле, сáма обрва: танано узвитлана у знак питања, јер неко чуђење долази са њом у Савин поглед. Како светац – у схватањима средњовековних поетика – посматра с краја времена, јер се налази изван њега, у метаисторији, онда његово чуђење као да се распростире над целином српске историје и културе: и над оним што је дошло после његових земаљских корака.

Тако је сама половина Немањиног лица, као блистави израз сликарске замисли и вештине, као њен потоњи остатак, постала худи знак људске ругобности која се маша лепоте: неуклоњива празнина историје као злог вртлога. Она може бити схватана као наговештај неког смисла, који је присутан на непредстављив начин. Свечево око, које видимо, које види, јер нетремице мотри на нас, можда доноси запретану поруку. Она се не може читати, премда је осећамо у наговештају, у часу када застанемо пред шумским призором, у самоћи коју осетимо у срцу градске вреве.

Будући да византијско сликарство није илустративно него тежи пра-лику који је иза сликаног лица, Симеон Немања је дат у духовној – а не световној – димензији. Половина његовог лица постоји – упркос разорном ходу историје – на дубокој плавој позадини. Карактеристична за византијско сликарство, она отискује надчулну димензију небеса: таква се налази и иза композиције Христовог распећа у Студеници. Осликана у време када је византијско плаво имало цену злата, позадина свечевог лица сугерише нешто што долази из даљине, као што видљива светлост сугерише представу о натчулној светлости. Немањино лице је постављено у натприродну димензију, коју појачава ореол око главе, нимбус, јер даје путоказ значењу скривеном у ликовном представљању.

То је онај тренутак у којем су – како каже Рилке – „навике канона... очевидно превагнуле над утицајем предмета“.2 Но, оно узбудљиво на овом портрету почива у напуштању канона намах: детаљно приказане црте лица, удубљења на њему, ма колико да су стилизовани, одсликавају људски дах и траг, готово нам дочаравају сликарево нагнуће над виртуозном и једва приметном вертикалном линијом. Оивичено белом брадом и закрито калуђерском кукуљицом, свечево лице је постало непроменљиви знак Немањине одлуке да се одрекне земаљског у корист небеског (духовног) света.

Има нечег готово увредљивог за модерну осећајност у самој непроменљивости такве одлуке. Јер, не само да су нити наше душе постале толико истањене да их покреће лахор нехотичног надражаја него им одговара свеопшта несигурност око нас. Отуд појава нечег што доноси непроменљива значења добија својства непријатног изазова и цивилизацијске препреке. Нарочито су, можда нехотично а можда и хотимично, провокативне тестаментарно исказане речи, или гестови на самртној постељи, који постају садржај традиције, па се понављају у времену: упркос времену самом. Јер, њима неко – сабласт или жртва или светац – жели да ограничи путање нашег духа: неко – с оне стране гроба – жели да нашој слободи пронађе место са ког се она не може бацити у ништавило.

Тамна боја кукуљице дочарава ово лице у његовој удаљености од света и свега, осим Бога. Зар? То је несумњиво и не очитује равнодушност. Јер, није у дејству одсутност, којом смо иначе преплављени у знаковима светских стаза, већ необичан вид усредсређене пажње. То показује необично продорно плаво око: загледано у нас. Тајна овог лица отиснута је у нестварно (нетварно) дубоком погледу Немањиног ока: у њему се могу наслутити и немир, као предњи план погледа, и мир као дубина из које се гледа. Таква је и тајна коју доноси представа о Савиној извијеној обрви. Јер, на византијским фрескама перспектива је обрнута: не гледамо ми лице на фресци него оно – из дубине лика у који је утиснуто – мотри на нас. Ако нас мотри, онда је Савино чуђење нешто што се распростире у свим димензијама индивидуалног и колективног постојања. Као да постојимо, да би нам се чудили?

У посматрању фасцинантног Немањиног портрета увек полазимо од нечег наизглед спољашњег: векови историје, људи и насиље, уклонили су половину свечевог лица са зида. Шта би нам тај стицај историјских околности могао сугерисати? Тај траг пролазности, невеселог људског котрљања у тмурним временима, турских зулума и немачких похода, има у себи нешто сасвим друкчије од себе. Јер, куда гледа друго – нестало, историјско-кртичијим настојањем уклоњено – око зачетника светородне династије? Да ли је оно светско – као пролазно – нехотично открило нешто судбинско у свечевом погледу? Да ли невидимо око гледа у историју, која га је – уништењем половине зида – уклонила из света видљивог? Да ли гледа негде ван нас? Да ли је Савина обрва извијена над оним што је сасвим одвојено од нас, јер смо исувише минијатурни у односу на пространство које побуђује на чуђење? Али, зашто је уопште видимо кад она иде мимо нас? Да се зачудимо над собом, замислимо над маленошћу, осетимо страх и дрхтање у супротној нади: да смо сувише важни кад смо је побудили на чуђење? Таква питања увек су плод превасходно једног доживљаја и тешко саопштив утисак.

Да ли чуђење дотиче њихову земљу, њен народ и језик, као земљу великих прегнућа и малих људи. У прошлости је била земља која је окупљала, борила се, страдала и дизала се. Но, њене врлине су постепено ишчезавале, али су се њене мане нагомилавале. Ми смо њихово најочигледније лице: све што код нас не ваља – код мене, код тебе, код других, код народа, код јавности – највиши је израз историјског кретања рђавости, а све што ваља је заостатак неке врсности која ишчезава. Ако треба да се определимо за идеју коју оличава ова земља, онда је то двострука идеја: трагична, у ономе што је у њој – од људи до догађаја – било велико и светло, и гротескна, у ономе што је у њој значио тријумф маленог и осредњег.

Живимо у духовној ситуацији другог модуса. Нисмо способни ни за жртву ни за хумор: само за ручак и завист. „Моћна сила двадесетог века која утиче на јавно мњење и његовим посредством се свуда простире и у све продире јесте лакејство. Лакеј не познаје и заправо не признаје јунака. Посебност лакејског виђења света је у томе што све трансформише на своју меру, а то је приземност, и све посматра из своје перспективе и из свог става, који је одређиван скривеном, прикриваном или отвореном завишћу, подозривошћу и ситним вребањем. За разлику од Гетеовог и Хегеловог доба, када су поједини лакеји имали своје господаре прочитане, јер су их знали изблиза, и нису могли ни у једном од њих да виде јунака, у данашње доба је лакејски поглед постао господар и владар који диктира јавности и одређује њен морал и укус.“3 То унаказује лице.

Но, ипак, велика мисао хришћанства почива на вери која је тврдо чекање онога чему се надамо. У човековом доживљају, ствари се могу поставити на различите начине. Смисаони нагласак може бити најмање на нади, нешто више на чекању, највише на тврдоћи која га води: то је одлука која се не мења. Али, хришћанин има своју наду. Има је, парадоксално, и атеиста: велики марксистички филозоф Ернст Блох је засновао своје главно дело на замисли о принципу нада. Тако се нада појављује као темељна ствар у обликовању и хришћанског и атеистичког погледа на живот. Она, наравно, нема суштинске везе са површном оптимистичношћу дневних прогноза или са јефтинијим понудама за летовање. Да ли она може дубље уздрмати поверење савременог човека у снагу дневних обећања? Да ли је могућа озбиљност наде у савременом свету? Као да нема наде да је то могуће. Као да – у ритму савременог нихилизма – нема наде за наду.

А ипак – остаје ово свечево чуђење да лебди над нама, као што остаје дубина плавог тона у његовом оку. Откуд то? Они бивају подстакнути сећањем на оне који су прошли ивицом нашег живота ‒ неупознати. Каткад бисмо их угледали иза неког уличног завијутка. Тај изглед изненада би се појавио пред нашим очима док смо читали њихове реченице. Они су можда и били заборављени у мутној и прљавој пени дневних сензација: вођених наметљивим речима службеника пролазности.

У суочењу са обрвом која сугерише чуђење над околношћу да смо их могли заборавити и са плавом тамом свечевог непредстављивог ока, одједном и однекуд препознајемо да никад не могу бити заборављени: „Лепо вече са Димитријем Богдановићем. Тај човек има неку, за наше прилике, необичну и ретку прибраност. Пажљиво прати сваку реч, а по одговорима се види са колико је критичности прима.“4 Бити прибран – да ли је то примицање оној мирноћи која – као са морског дна – пробија у видно поље свечевог лица? Да ли то очитује праосновну (хиландарску) спремност на крвави пир историје, на затирање боје са неког осликаног лица, на рушење џиновских скулптура у авганистанским пустињама, на распршивање клинастих плочица у бомбардованом Багдаду?

У тој спремности увек је нешто од чуђења, као обрве извијене над садржајима крвавог позорја: „Дошли смо и на проблеме екуменизма. Он у те идеје не верује, јер почивају на погрешним и супротним основама и начелима.“5 Премда препозната као погрешна, сама начела зачуђују трошношћу: услед сумњивих и несолидних веза са светом. „Католицизам тражи вечно прилагођавање животу, дневној политици. Данас се он увлачи у дух европске левице и покушава да међу атеистима нађе неки простор.“6 У време неприкосновеног простирања светског комунизма, 21. јануара 1977. године, када се чинило да је комунистичка идеја ненапукли монолит, опазити танани покрет католицизма у недрима европске левице може неко ко ствари види мимо идеолошких амова јавних трибина. Јер, он мотри на ствари из дубине векова: из негативног искуства изгребаног лица или трајног немира једне обрве на фресци.

То може значити запалост светских послова рђавом току: „искуство учи да су до сада увек успевали, увек су нашли modus vivendi за своје овоземаљске циљеве.“7 Да ли истругано око свечевог лика обележава овоземаљске циљеве, па је отуд и нестало са лица земље, удаљило се од ње? Колико је његових портрета нестало у ватри која је прогутала цркве које су се нашле на путу сила вођених (да ли и надахнутих?) својим овоземаљским циљевима? Да ли је обрва узвинута у часу када је урушена купола у манастирској цркви на реци Милешевки: да ли се тада инфинитезимално померио малтер на тој тачки зида? Стотину година све је остало отворено: за кишу, за град, за влагу, за разур? Или је чуђење настало пред чудесном лепотом фресака: очуваном упркос свему томе? Како је лепота – претрајала? Зашто би се, међутим, светац чудио таквим стварима? А ако се не чуди, јер зна њихов исход с оне стране времена, онда представа о његовом чуђењу – отиснута у издигнутој обрви – постоји да би нас подстакла да се зачудимо над таквим збивањима.

Замишљени пред оним што гледамо, што нас гледа, одједном смо се преметнули у друго осећање тишине: као да је дошла у свет тишина духа из нас. Шта је оно што остаје? „Ортодоксија нема такве циљеве и зато је то разговор глувих. Једни имају амбицију да завладају, а други су далеко од таквих идеја.“8 Није ли једна половина свечевог лица нестала као знак повлачења саме воље за владањем, премештања ствари у невидљиву димензију власти и владања? У ком тренутку се човек повлачи из воље за владањем, када је он преноси у вољу за нечим другим: лепшим, страшнијим, недоступнијим? И шта остаје када се напусти подручје власти и владања? „Шта остаје ортодоксији? Martyrium, каже спокојно, у томе је главна разлика. Нама следује мучеништво, ми то примамо следећи Христа.“9 Има ли несавременијег путоказа од позива на мучеништво?

А мучеништва има разних: душе, духа, јаловости пред празним папиром, неуздржаности пред антипатијом, недоследности у односу на симпатију, умирања „у најнедостојнијем од свих друштвених крахова, ‒ у пуној изгубљености себе“.10 Но, кључни путоказ је отиснут у речи – спокојно. Бити спокојан пред самом могућношћу мучеништва – као да је све у томе. То је муњевити мир лица у које смо загледани: у тишини јутра која као да је тишина васељене. Има оних који – од питагорејаца и платоничара – слуте неку енергију звука у кретању планета, у променама положаја звезда, унутар тишине која изгледа потпуна: они то зову музиком сфера. Тишина у коју смо уклопљени, без остатка, у којој ишчезавамо, јер нестаје principium individuationis, уводи у једва чујну музику сфера: пред дубином ока које је остало да пламти плавим сјајем испод калуђерске кукуљице.

Отуд свечево лице можемо разумети историјски и метафизички: као пут народа и као пут самотника; као путању тела и као кретање душе; као око и као обрву; као оца и као сина. У хоризонтално-историјској димензији, свечево изгребано око посматра дуго време: цркву Светог Николе Топличког, коју је подигао да постане образац рашког градитељства и стила – и у чувенијим црквама од ње. Оно посматра владара самог, пораженог од византијског цара Манојла Комнина, како лепотом појаве плени на цариградском двору и како стоји задивљен осликаним зидовима цариградских здања. Његова задивљеност рађа жељу да лице лепоте пренесе у своју земљу, па невидимо око његовог портрета посматра Ђурђеве Ступове и Студеницу на почетку српског средњовековног пута. Да ли видљива обрва показује како све то изгледа осмотрено с краја читавог пута?

Кукуљица, која одсликава нешто предодређујуће у његовом избору, одводи поглед пут манастира који су основали њих двојица, отац и син: пут Хиландара, у којем реч, песма и молитва одјекују вековима непрекидно, као знак вере, народа и језика, упркос испрекиданој историји и драматично-трагичном тумарању кроз време. „Martyrium, каже спокојно, у томе је главна разлика. Нама следује мучеништво, ми то примамо следећи Христа.“ У тој тачки, и не видевши је, сви су – и у дугим и у кратким вековима – проналазили ослонац.

То види његово невидљиво око, у самртном часу кад му – по приповедању Светог Саве – примакоше икону Богородичину: у тренутку када је кренуо на дуги пут ка непредстављивој светлости. Оно, пак, видљиво око на портрету, доступно нашим погледима, кад станемо пред тај лик, види нас: у временима која су дошла после њега, славним и страшним, све до данашњег; види оно што нас данас држи, на шта се ослањамо, као и оно чему смо дужни. Оно као да подсећа како се дуг неминовно претвара у дужност. Но, уздигнута обрва као да је траг сумње и као да пита: зар ћете сад – после толико векова – одустати од корачања по тој стази? Зар је могуће да сте закорачили изван ње: после свега што је ипак прошло?

Када из вертикално-метафизичке перспективе опазимо путоказе које остављају значења свечевог портрета, сама подела свечевог лица, као зли рад историје и људи, није нешто случајно. Јер, невидљиви део његовог лика открива поглед очију које не гледају кроз време, него гледају мимо њега, изнад нас, пут виса. У тај невидљиви поглед положени су засади осећајности и духовности: док на нас мотри плаво и дубоко око. Тако – на једној од историјских раскрсница нашег историјског трајања – са натприродним миром, у светској тишини, у нечујном брују (васељенских) простора који се незаустављиво шире, можемо поново чути: „Martyrium, каже спокојно, у томе је главна разлика. Нама следује мучеништво, ми то примамо следећи Христа.“ У тој тачки додирују се извијена обрва и непредстављиво око, као што се додирују чуђење и мир, време и вечност, самотник и општежитељ, видљиво и невидљиво, отац и син.

Каква је то тачка? Чега нема на њиховим лицима? Нема осмеха који видимо – или нам се само привиђа ‒ на Христовом лицу у Студеници. Тај осмех је тајанствени корелат очевом оку и синовљевој обрви. Он их спаја: као осмех који се не види, иако се можда – и баш због тога што се не види – ипак види. Присутан као нетом ишчилели бол, он је неприсутан као радост поновног сусрета оца и сина. „Али шта је то енигматични осмех? Овај осмех се ничему не подсмева, ништа не чини смешним, али се такође ником одређеном не смеши. Не важи за појединачну особу или биће, универзалан је, обухвата све и дотиче се свега што јесте: Све што јесте као двојство радости и туге, близине и удаљености, живота и смрти, откривања и тајанствености. Енигматичан осмех није болан, још мање болешљив, али зна шта је бол. Није бујан и распојасан, али зна шта је радост. Тајанственост овог осмеха није у томе што нешто скрива и прикрива, што зна тајну и неће да је открије. Он је енигматичан зато што приказује тајанствену повезаност бола и радости, далеког и блиског, чежње за животом и неизбежности нестајања.“11 У осмеху који обухвата читаво искуство, у невидљивом и непредстављивом осмеху на Христовом лицу, они се беху срели. Као да је у том осмеху сакривено нешто што се налази између чуђења и мира, историје и метафизике, трагедије и гротеске, обећања и бола. Не можемо знати шта би то било.