| Стефан Лопатић |
| БЕСЈЕДА ПОВОДОМ ОБИЉЕЖАВАЊА СТО ГОДИНА ОД ОСЛОБОЂЕЊА И УЈЕДИЊЕЊА |
| Као што смо и сами свједочили, протекле четири године обиљежаване су годишњице значајних догађаја у Првом свјетском рату. Тако је и нама, као становницима земље чији је пркос дао повод за почетак онога што данас називамо Великим или Првим свјетским ратом, припала та част и обавеза да и сами обиљежимо пун вијек од његовог краја. Босна и Херцеговина – провинција удаљена од центара моћи, немоћна да кроји сопствену судбину, а камоли да одређује судбину остатка свијета. Ко би могао помислити да ће баш у Сарајеву, варошици којој је Монархија толико подарила, царевина изгубити престолонасљедника, а остатак Европе – мир! Србима барем пуцања не мањка, на то смо навикли, без тога не можемо. Од свих врлина и мана које красе Србина, највише смо поносни на инат. Не зато што је то нешто посебно, нешто пријеко потребно, већ ето, из ината. Срби, Видовдан. Безначајан народ, безначајан празник. Успомена на неку давну прошлост, скршено јунаштво, поломљене витезове, успомена на пепео и згаришта. Али згаришта могу бити опасна. Из тог пепела и дима, ненадано се може појавити варница која ће опећи и челичну руку. Ко се томе могао и надати? Над - војвода сигурно није, да јесте, можда би и старост дочекао. Ултиматум. Аустроугарска захтијева, Беч захтијева! Српски понос мора спознати послушност, српска круна научиће да клечи. Србин ће служити бечком господару или га неће бити. Заслијепљена сопственом моћи, уздајући се у пуку снагу и „челично купање“, Аустроугарска је била сигурна у брз слом те сељачке војске. Српски сељаци напустили су своје њиве, и постали војници на којима се Србији могло само позавидјети. Руке које су навикле да обрађују земљу, да његују и узгајају, постале су страх и трепет германске војске. Тријумфални поход најмоћније армије претворио се у срамну бјежа- нију. Тек удружене снаге три царевине, Аустроугарске, Њемачке и Бугарске, успјеле су да натјерају српску војску на повлачење. Јединствено у историји. То није била бјежанија, нити се повлачило да би се спасили животи. Повлачило се да би се могла спасити Србија. Ни у поразу, српски понос, српски инат, не дају се сломити. Отписане чете, живи а ожаљени војници, гинули су да би сачували част српске војске, своје отаџбине, гинули су да би српска војска живјела. Гинуло се без узмака, за сваку стопу, за сваку улицу, за сваки поток. Искре са Београда и Мојковца запалиле су ватру на Кајмакчалану, која је донијела свјетло слободе. Ни тешко извојевану слободу, коју смо сами стварали не чекајући да нам је неко подари, и коју смо платили крвљу најбољих, нисмо љубоморно чували за себе. Слободу смо дали свој нашој браћи, па чак и онима који су се толико навикли на служење, да су рушење те тзв. „тамнице народа“ поистовјећивали са „великосрпском окупацијом“. То су исти они који су се највише истицали у ратним годинама. Али не као војници, већ као злочинци и мучитељи. Без узмака бранили су господаре од српске нејачи, голоруких жена и стараца. Храбро, не бојећи се ни Бога ни срамоте, дизали су вјешала у свим крајевима које је настањивао српски народ, отварали логоре у којима су завршавали сви они који су проглашени кривима. Дјеца крива због тога чија су, људи крви због тога што јесу. Криви зато што су Срби, зато што су православци, зато што се не клањају пред силом. Није свака смрт неопростива. Пали на бојиштима, сви који су гинули са оружјем у руци. То нису жртве, то су јунаци. Бранећи слободу писали су најславније поглавље Великог рата. Носећи трнов, а берући ловоров вијенац, Србију и српско име учинили су синонином за јунаштво. Њих не жалимо, њима се дивимо. Да њих није било, какви бисмо ми данас били? Да је нису тако створили, шта би нам данас слобода значила? Али мученичке смрти нејаких, голоруких, похватаних у кућама, пољима, убијаних без размишљања, без сажаљења. За то не може бити опроста. Вечерас смо ту да прославимо сто година од побједе, сто година од ослобођења и уједињења, а не да осуђујемо прошлост у којој смо као побједници пристали да будемо једнаки са пораженим злочинцима. Ту смо и да се одлучно супротставимо заблудама данашњице. Данас се често чује да смо исти. Исти народ, истих обичаја, исте прошлости. Истицање историјских чињеница, указивање на страдање једног народа, тражење правде за убијене, назива се говором мржње. И баш зато морамо истаћи. Нисмо исти! Прошлост нас дијели, преци нас дијеле! Кости нас дијеле! То се никако не да прећи. Чини се да је најприкладније говор завршити, али и аргументовати, стиховима Јована Дучића, који је и сам био на мети прогона аустроугарских власти. |
| Покажи ми редом Витезе твог рода, Што балчаком с руку сломише ти ланце, Где је Карађорђе твојега народа, Покажи ми твоје термопилске кланце. |
- Details