| Војо С. Вукоје |
| ЋИРИЛИЦА ОЗБИЉНО УГРОЖЕНА |
| Инспирисан јавном полемиком и расправама о статусу ћирилице, који се води на страницама „Политике“, узимам слободу да као грађанин дам своје мишљење. Сматрам, да постоје разлози за забринутост због проблема службене употребе српског језика и ћириличног писма прописаног чланом 10 Устава Србије. Поједини угледни лингвисти тврде да се наведена службена употреба српског језика и ћириличног писма не односи на школство, с обзиром да то чл. 10 Устава Србије не предвиђа. У вези са овим питањем има опречних мишљења. Сигурно и чињенично је да Устав не предвиђа, односно не подразумева службену употребу латинице. На скуповима и округлим столовима се констатује озбиљна угроженост ћирилице и њен неодговарајући третман у односу на латиницу. Очито је да постоје два опречна погледа изнета од стране угледних стручњака лингвиста и дела националне интелигенције. Појединци заступају мишљење о равноправности ова два писма: ћирилице и латинице, што није у складу са чланом 10 Устава Србије. Већина стручњака сматра да је ћирилица примарно писмо, изражавајући поред тога бојазност опстанка српског језика. Поједини стручњаци оспоравају уверење да је латиница српско писмо и да није легитиман део нашег националног идентитета и културног наслеђа. Прецизно речено, по одредбама Устава Србије, латинична употреба јавног писма је спорна, уз напомену да одредбе закона морају бити у складу са Уставом као актом веће правне снаге. Латинично писмо није регулисано Уставом и ако је оно у пракси у већинској употреби. Ово врло тешко и деликатно питање није решено у пракси. Испада, да ми имамо у службеној употреби два писма. Уствари ми званично немамо српску латиницу у службеној употреби (чл.10 Устава Србије). Сигурно да су непожељне било које насилне језичне промене. Светска савремена информациона техника и комуникације све више употребљавају и намећу латиницу, а и нека значајна књи жевна дела српске књижевности објављују се латиничним писмом. Уз изнето, код нас у пракси Законом није регулисано шта је службена а шта јавна употреба језика и писма, да ли су или нису, ова два спорна термина синоними. Све ово у пракси изазива велике проблеме, које је потребно хитно решити. Поставља се питање да ли је латинично писмо службено писмо у српском језику, као и питање, шта припада јавној а шта службеној употреби писма? Полемише се питање ћирилица или двоазбучје, а има и заговорника равноправности ова два писма. Чињеница је да су ћирилични јавни натписи у изразитој мањини почевши од привредних субјеката до културних институција, у односу на латиницу, с обзиром да је запостављање ћирилице почело од средине седамдесетих година. Тежи се враћању ћирилице и њеном унапређењу и чувању, имајући у виду да је то језик јужних Словена, и да су наше културне тековине настале на ћирилици.Модеран српски језик је у озбиљној опасности и исти се не баштини на прави начин. Присутно је између осталог „крштење“ књига, без икаквих усвојених критеријума, тако да се наше књиге крсте уз одреднице националних библиотека на босански, црногорски, хрватски језик, а посебно књиге и дела великих писаца-великана књижевности. Оваквим поступцима нам отимају језик и преименују га у друге језике региона. Уз то треба имати у виду велике видљиве и невидљиве глобалистичке и информативне ратове, о којима ми обични грађани мало знамо, и ако су они по својим последицама погубни. Нажалост, код нас има прозападних интелектуалаца који негују поданички однос према западу, у свему па и у питању језика и писма. Више је него видљиво, реално и потребно поправњање положаја ћирилице као јавног писма, како би се на најприхватљивији начин спречила њена дискриминација у чему држава треба да има одлучујућу улогу. Ово питање није лако решиво, па се у пракси нуде и појављују два излаза и то или задржавање постојећег стања, или пре- цизно ограничење употребе латиничног писма, као писма у службеној употреби. Ово деликатно питање мора да реши држава Србија и њене институције, и то што пре. Потребно је прописати да сви важни јавни натписи буду на ћирилици, на аутопутевима, градовима, средствима информисања, а посебно јавни национални медији, у школама, издавачким кућама. Ово треба обавезно што пре прописати и спровести, стимулишући на разне начине ово спровођење. Поједине земље економски стимулишу путем разних повољ- них такси и пореза истицања фирми и назива на националном службеном језику, као и кроз друге видове „начине“. Потребно је одабрати и формирати тимове стручњака који ће се посветити ћирилици и уз снагу и стрпљење променити слику о њој. Угледни лингвисти, срспки писци, књижевници и остала национална интелигенција у решавању овог спора морају показати велику заинтересованост, дати свој допринос, подржавајући одговарајући прави третман ћирилице као националног писма, као и заштиту српске азбуке. Српска академија наука и уметности, као највиша научна и просветна установа треба да формира одговарајуће тело-орган, састављено од угледних научника и стручњака са потребним кредибилитетом, легитимитетом и угледом. Ово тело би на научним скуповима, научно и чињенично требало да после извршене најпотпуније анализе постојећег стања у овој области, сачини пројекат за решавање овог питања. Може се очекивати да се предложи разграничење ћирилице и латинице, уз предвиђени редослед потеза, како би се у пракси дошло до прихватљивог решења и остварења жељеног циља, без великих потреса, на штету равноправности националног статуса грађана. Сигурно је да све предложено од стране наведеног тела мора бити у складу са Уставом и законом као граничном стеном државе и њених органа. Тиме би се решило и важно питање националне и политичке оријентације и решила службена употреба језика и писма. Ово тело би требало имати у виду, да њихова струка има обавезу и одговорност према нацији и фундаменталном виду националне културе код нас. Академија би требало да ауторитативно стане иза заузетог и предложеног става и предлога, који би предложила Влади Србије и јавности. Наша држава мора да схвати да питање ћирилице није само питање писма, већ и питање вековног културно-историјског идентитета нације. Kao грађанин, лично сматрам не сме да попушта културној и научној капитулацији ћирилице, пред све интензивнијом најездом латинице. Поставља се питање како се „и што боље заштитити свој простор од игнорисања ћирилице. Чињенице непобитно говоре да нам службено национално писмо изумире, иако загарантовано Уставом као највишим правним актом. Традиција и култура се довољно не чува, а још мање заслужено афирмише, а добро знамо да су језик и писмо доказ идентитета. Ових времена видљиво је поништавање трагова спорне културе, САНУ се недовољно званично оглашава, а већина националне интелигенције без противљења се повукла – пасивизирала. Морамо бити свесни чињенице да се ћирилица због фаворизације латинице брише на ширим просторима. Неопходно је хитно утврдити шта код овог питања статуса ћирлице треба поправити, а шта заштитити и како? Ово питање треба власт да реши, уз пратњу повољне медијске сцене. Великим интензитетом употребе латиничног писма код нас и у региону прети озбиљном нестанку ћириличног писма, као културолошког духовног и националног идентитета. Последица тога је реална опасност да наши потомци за неколико деценија неће бити у могућности да се служе ћириличним писмом у званичној службеној употреби и комуникацији. Свакако, да је посебно питање употреба ћирилице и српског језика у дијаспори где посебну одговорност имају Српска православна црква и разноврсни облици нашег духовног и културолошког повезивања окупљених око Кола српских сестара и бројних патриотских асоцијација. |
- Details