69/70 Nikola Kusovac

 

 Никола Кусовац

КУЛТУРНИ ФЕНОМЕН ОПОВО

 

Тако је почело, тако је отворен случај, боље речено феномен Опово. Присећам се, давно је то било, када су ме једног летњег дана 1965. године чувари Народног музеја у Београду позвали на портирницу, јер један друг тражи неког музејског стручњака за српско сликарство 19. века. Ја сам тада био безмало почетник, потрчко у Одељењу за новију југословенску уметност, на чијем је челу био увежени стручњак др Миодраг Коларић, док сам ја уз старију колегиницу Веру Ристић водио бригу о збиркама српског сликарства 18. и 19. века, односно и о збиркама југословенске уметности, сликарства и скулптуре 20. века. Бригу о радовима на папиру, осим акварела, водила је Вања Краут у тек основаном Кабинету графике. Сви поменути музејски стручњаци биће касније сарадници на програмима Народног музеја везаним за Дом културе „Олга Петров“ у Опову и, по њеном оснивању, са Гелеријом Јован Поповић. На портирници ме је сачекао наочит мушкарац у пуној зрелости који се представио као управник Дома културе у Опову. О Опову сам знао само да није славно Хопово, јер сам путујући зарад разних послова везаних за музеје у Зрењанину и Кикинди, у пролазу запазио надомак популарног ресторана Јапански цвет путоказ за место Опово.

На моје питање зашто му је потребан стучњак за српско сликарство 19. века уследило је објашњење да је у њиховом селу рођен сликар Јован Поповић и да би мештани волели да се упознају са његовим делом и да се на неки начин одуже свом претку, у оно време не баш славном и познатом. Истина је да се у нашој стручној литератури, у прегледима новије српске историје уметности, о Поповићу знало јако мало, у сваком случају недовољно и површно. Додуше, бринући о материјалу који ми је био поверен на чување, о његовом одржавању у депоима, запазио сам неколико портерета за које је у инвентарским књигама писало да су радови извесног Јована Поповића, сликара о коме сам пре свега знао да је аутор култног портрета који приказује оснивача Народног музеја Јована Стерију Поповића, али и још неколико изузетних портрета као што су онај са ликом сликара Уроша Кнежевића, остареле Јелене Карађорђевић и надасве ремек-дела Дете са јагњетом. Знао сам, наравно, и за још неколико његових изузетних остварења, као што су портрет панчевачког проте и песника Васе Живковића, творца родољубивих стихова попут оних што гласе „радо иде Србин у војнике“, затим браниоца Панчева Војводу Стевана Книћанина на топу, као и оне из Музеја града Беодрада који приказују Малог Гарашанина, градо начелника Цветка Рајовића, затим знаменитог Тому Вучића Перишића и чувеног београдског лекара др Аћима Медовића.

Нажалост, одговоре које сам добио на питања да ли у дому постоје професионални услови за излагање, добар и обезбеђен галеријски простор, систем за вешање слика, ваљана расвета и слично, био је негативан. И, док сам растуженог и исходом незадовољног молиоца пратио до излаза, он ми је рекао: поздравила Вас је моја сестра Ђија. Тек тада сам запамтио његово име и презиме, био је то Велибор Сте фановић, човек бурне биографије и показало се ненадмашни културни прегалац. Одмах сам се тргао, јер је Анђелија или од милоште Ђија била моја колегиница са студија, иначе оштра на језику, својеврстан циник коме се није требало замерати. Да поправим утисак обећао сам да ћу доћи у Опово и да ћу се на лицу места уверити да ли се може ипак нешто учинити. Уследила је моја посета Дому културе и мада се утисак није битно променио, нашао сам један кутак који се могао мало боље уредити и са неколико импровизованих и не баш квалтетних паноа оспособити за излагање.

Срећна околност јесте да је Народни музеј у то време био затворен за посетиоце, јер су били у току радови на адаптације и реконструкцији музејског здања на Тргу републике, иначе подигнуте између два светска рата као зграда Управе фондова односно Хипотекарне банке, омогућила ми је да већ у јесен 1965. године, тачније 27. новембра, на дан када се навршило 155 година од рођења у Опову, безмало заборављеног академског сликара, Јована Поповића. Било је изложено 25 радова, искључиво портрета из збирки београдског и панчевачког Народног музеја, Музеја града Београда, Етнографског музеја и Музеја Српске православне цркве. С тим што су у каталог унета и репродукована четири Поповићева дела, од укупно пет, која су се налазила управо на репрезентативној изложби, антологијском избору од сто ремекдела Српског сликарства XIX века, којом се Народни музеја представљао у Загребу, Љубљани, Сарајеву и Новом Саду.

Изложбу у Опову отворио је Директор Народног музеја др Лазар Трифуновић, што је било пресудно за даљу сарадњу Музеја и Дома. Био је импресиониран чиње ницом да смо од народа који је дошао да присуствује отварању изложбе једва успели да уђемо у Дом. Мада је био строг критичар, није имао веће замерке ни на скорман али задовољавајући каталог, а коначно су га одобровољили однос и поштовање посетилаца према уметничким делима, гостољубивост домаћина и исказана брига за драгоцени музејски материјал који им је изложбом поверен на коришћење. Када је по завршетку изложбе, која је привука општу и заслужену пажњу, све враћено у Музеј у беспрекорном стању, могло је да се крене даље без већих проблема. Тако су већ наредне 1966. приређене у Опову две изложбе. Прво сам приредио и приказао један избор Банатског сликарства XIX века, тачније било је изложено двадесет пет дела (што је била мера излагачког простора у Дому) сликара Арсенија Теодоровић, Ак сентија Јанковића, Саве Петровића, Јефтимија Поповића, Константина Арсеновића, Константина Данила, Арсенија Петровића, Николе Алексића, наравно и Јована Поповића, затим Василија Божића, Љубомира Алаксандровића, Ђуре Јакшића, Адама Стефановића, Уроша Предића, Паје Јовановића и Стевана Алексића. Убрзо потом уследила је изложба од 29 радова тројице српских реалиста, Ђорђа Крстића, Уроша Предића и Паје Јовановића, аутора Вере Ристић. Ипак, прави тријумф, потврду да је феномен Опово од сна организатора постао јава, представљала је изложба од двадест пет истинских ремек-дела академика Петра Лубарде. Приређена поводом обеле жавања 125 година постојања и рада Народног музеја. и, да будемо нескормни али поносни, венчања поптписника ових редова и аутора изложбе, у Дому културе у Опову се 27. новембра 1969, нашла на окупу елита од стотинак најугледнијих културних прегалаца Србије, у првом реду музејских радника на челу са њиховим руководством, много уметника, историчара уметности и ликовних критичара. Изложбу је отворио Лазар Трифуновић, а присутнима се обратио и сам уметник. Чин отварања забалежила је РТВ Београд о чему постоји видео запис на Јутјубу. После отварања у дому је одржан, по већ устаљеном обичају пригодан програм у којем су учествовали прваци Народног позоришта и опере из Београда.

Петогодишњица плодне сарадње Народног музеја и Дома у Опову обележена је марта 1970. ретроспективном изложбом дела Ђуре Јакшића. Била је то последња изложбе приређена у импровизованом простору Дома културе. Отресити и на сваки ризик спреман, наравно, када је у питању култура, управник Дома Велибир Стефа - новић је предузео мере за подизање већег дуга у некој од банака у Панчеву, чијим би средствима подигао једну модерну и сврсисходну галерију. Пошто је добио локацију у парку, наручио је архитектонске планове од двојице младих архитеката, онда почетника, недавно преминулог Спасоја Крунића и Милорада Бербакова. Са макетом будуће галерије, израђеном у јефтином материјалу, дошао је да Музеј замоли за препоруку, односно да музеј јемчи како ће се у галерији одвијати озбиљни културни програми и приуређивати квалитетне изложбе. Нажалост, благонаклоног и у рад Дома културе добро упућеног Трифуновића, заменио је мој дотадашњи шеф др Миодраг Коларић, кога сам управо повредио једном својом непромишљеном изјавом. Када сам му предочио молбу из Опова и још макету будуће галерије, одбио ме хладно, уз коментар да то није добро решење. Руку на срце, ни ја нисам био одушевљен, али помисао да ће Опово добити један професионално урађен изложбени простор била је довољна да направим прекршај који је могао скупо да ме кошта.

Написао сам препоруку на листу са заглављем Народог музеја и оверио га печатом музеја, на шта нисам имао право. Но, било како било, већ наредне 1971. Опово је добило Галерију „Јован Поповић“ испред које је постављена његова биста, рад познате београдске вајарке и сликарке Оље Ивањицки. Моја радна идеја је била да се галерија, осим добром излагачком политиком, бави проучавање српског сликарства деветнаестог века, а пре свега делом Јована Поповића и његових савременика и сарадника. Тако је Галерија отворена великом ретроспективном изложбом слика, портрета и копија Јована Поповића, које је пратила репрезентативна монографија о сликаревом животу, раду и делу, луксузно штампана у Бигзу, на више од 215 страна текста, са пописом свих његових дела, уз један ауторски табак репродукција у боји и три табака црно белих репродукција. Био је то истински издавачки подвиг, у првом реду успех Опова и Велибора Стефановића. Тај подвиг је убрзо потом потврђен другом монографијиом у издању Галерије. Професор Павле Васић је обрадио Поповићевог вршњака и осведоченог пријатеља Уроша Кнежевића, најплодније српског портертисту, рођеног 1811. године. Наравно, пре ове монографија која је изашла из штампе 1975, приређена је још 1972. ретроспективна изложба његових дела са драгоценим предговором П. Васића у каталогу који је означен редним бројем 3. Исто - времено сам започео рад на трећој монографији која је обрађивала живот и дело прве српске сликарке Катарине Ивановић, рођене у Весприму (Мађарска) 1811. године.

Упоредо са овом активношћу од несумњиво великог значаја за српску историју уметности, која је по резултатима превазилазила регионалне границе и била право издавачко чудо, у Галерији „Јован Поповић“ се приређују једна за другом многе значајне изложбе и издају прворазредни стручни и научни каталози. Тако је у јесен 1971. Вера Ристић приредила изложбу Иван Мештровић, скулптуре из Народног музеја Београд. Уследио је потом низ изузетно значајних изложби, прво поводом двестогодишњеице уметниковог рођења и 125. годишњице Галерије Матице српске у Новом Саду целовита ретроспективна изложба дела Павела Ђурковића. У каталогу који је пратио изложбу др Миодраг Коларић је монографски обрадио Ђурковића као портертисту, а Н. Кусовац први пут целовито као иконописца. Шеста по реду изложба посвећана је стогодишњици рођења ненадмашне Српкиње Надежде Петровић, представљала је антологијски избор Српског сликарства крајем XIX века. У сећању које бледи остале су ми извенредне изложбе дела сликара и песника Бранка Ве Пољанског, брата и сарадника зенитисте, барбарогенија Љубомира Мицића, коју је приредио његов најбољи познавалац – Зоран Маркуш, као и један преглед Српске скулптуре до 1941. у избору др М. Коларића и мр Катарине Павловић.

Уздгред, али не по значају, настојањем и прегалаштвом Велибора Стефано - вића током седамдсетих година прошлог века увелико су се могли сагледати обриси једног парка скулптуре у Опову. Око галерије су на скупим постољима од гранита биле постављене монументалне скулптуре Ивана Мешторовића, затим Симеона Роксандића, Томе Росандића и других вајара. Били су то златни дани за културу у Опову. Галерија је постала храм у којем су хрлили да се венчају многи љубитељи уметности, не само из тог места већ и Београда, Панчева, Зрењанина и околине. Дочекивао их је у свечаном ритуалу матичар уз звуке Менделсоновог Свадбеног марша и испраћали банатски бећарци уз шампањац. Нажалост прерана и изненадна смрт острашћеног Стефановића и оно што је уследило удаљили су ме од Опова. Наиме, ненадана вест о његовој смрти затекла ме је у припреми за штампу треће монографије, оне о животу и делу Катарине Ивановић (1811–1882). Када сам се надлежнима у Опову обратио са молбом да приступимо штампи, јер је посао приведен крају, уз једни мој услов да књига буде посвећена Велибору Стефановићу који ме дословно натерао да је напишем, уследио је одговор, неког из партијског комитета, да они неће никоме да подижу споменике. Пошто никада, нити за иједан обављени посао за Дом културе „Олга Петров“ у Опову и потом Галерију „Јован Поповић“, нисам примио било какав хонорар и материјалну надокнаду, љутито сам прекинуо сваку даљу сарадњу полазећи од оне народног искуства „лакше магарцу без самара“.

Епилог, монографију о Катарини Ивановић на коју сам и данас поносан, објавио сам 1986. као каталог бр. 49 Галерије Српске академије наука и уметности, уз напомену да је дело посвећено успомени на Велибора Стефановића, али и уз нескривени жал што светлост дана није угледала као трећа књига у издању Галерије „Јован Поповић“ из Опова. Био би то подвиг без премца у Србији.

П.С.

Поносан на свој рад у Опову, често сам водио своје колеге из иностранства, музејске раднике, директоре и кустосе, из Минхена, Прага, Дрeздена, Москве, Лењинграда, Алжира, Техерана, Каира, Беча, Атине и других места, да им покажем и да се похвалим радом и резултатима једног сеоског дома културе. Када би видели Галерију и неку од текућих изложби, затим парк скулптуре и публикације, односно издања са логом Галерије, каталоге и монографије, редовно су проверавали да то нису нека наша, социјалистичко самоуправна потемкинова села. Уживао сам, када бих успео, уз срдачност гостољубивих домаћина, да их разуверим и убедим да су пред њима резултати рада једне предузимљиве и кулутуре гладне средине. Надам се да је и данас таква.