Драга Габриела, драги Братићи, поштовани маестро, господине Живораде Циглићу, драги српски писци и историчари, браћо и сестре, драга српска Херцеговино, поштовани челници и чланови „Просвјете“, цијењени представници медија,
       Данас, на велики празник рођења Богомајке, на празник светости материнства и богоматеринства – на најпригоднији и најсимболичнији празник за Радослава Братића, који је подрастао у крилу самохране мајке Јоване и у окриљу Богомајке – имамо ту срећу да, захваљујући Господину маестру Живораду Циглићу, његовом раду и дару, доживимо једно мало васкрсење Радослава Братића, у његовој Херцеговини, у његовој Билећи, пред његовом „Просвјетом“.
      Ово је велики тренутак за свакога човјека, поготову за писца. Ово је повратак Радослава Братића у Билећу и у његову Херцеговину на многаја љета.
       Он је у Херцеговини угледао сунце и камен, и опјевао их.
      Он је у својим родним Брестицама дошао на свијет с великом раном коју је носио до краја живота. Из те ране је капало суво злато његове прозе којим је позлатио Херцеговину, и то почевши од оних најболнијих мјеста: од слике без оца; од мајке Јоване; од куће у пожару; кобиле Зеке која спасилачки рже у ноћи, удара копитама у кућна врата и буди двије сироте из пламена; тајанствене чаробне кутије – најскупље кутије на свијету – у којој су изгорела очева писма сину и родитељски аманети; од куће које нема и зараслога очевог гроба; од чатрње у коју је дјететом упао и из које су га кантом за воду извадили; од мутног потока који га је носио и гране за коју се спасоносно ухватио; од вукова који су га пратили у школу и из школе; од Корићке јаме и цркве у којој је војвода Влатко Вуковић причестио војску пред одлазак на Косово и Видовдан, страшних прича и страшнијих привиђења, па до ријеке Требишњице, школе, затвора у који се био склнио претворивши га у своју интимну ћелију и присно уточиште, дружећи се са утварама пркосних робијаша који су на зидовима остављали трагове своје несреће и чежње за слободом и које је он у дугим бесаним ноћима у својој пламеној машти авантуристички спасавао, до Трга соли и сланих прича; до ове зграде „Просвјете“ гдје је, ево, мало починуо.
      Херцеговина му је дала језик, бистрину, легенде, потребу за причом и тајну приче и причања, историју и свијест о њој, страшне призоре и поља несреће, мудрост свјетлости и таме, надземног и подземног свијета, коју знају и носе понорнице од Гацка до Дубровника. Он је знао да су Херцеговци рођени историчари и колико је важно његовати култ историје и историчара – добро је знао ко су Васиљ Поповић, Радован Самарџић, Милорад Екмечић, па све до млађаног Драге Мастиловића – али је желио да браћа Ћоровићи уграде своја имена у двије велике награде, за прозу и историју. Знао је за историјска мјеста, за људе који су историју градили по долинама, главицама, и чукама Херцеговине, за тврде градове на недоступним херцеговачким стијенама, који су, ипак, падали и урушавали се како су се урушавали остаци српског царства и комади државица. А херцеговачки пјесници и прозни писци били су му оријентири и изазови. Отуда потреба да се обнови Зора и створи Нова Зора у најгорим временима; да се организују сусрети писаца и историчара и да се утемеље награде на највећим именима српске прозе и историографије.
      Радослав Братић ништа из Херцеговине није понио, осим дара, приче и језика. Оно што је материјално носио стало је у једну торбицу коју су му већ првога дана украли. Али то је било све што му се украсти могло. Дар и племенити талог Херцеговине – оно што су му дали Бог и завичај – нико му није могао одузети. Радослав Братић је дао Херцеговини све што је имао и могао: своја дјела, књиге, слике, приче, романе; своју библиотеку. Наврнуо јој је људе. Сви српски писци и историчари су у Херцеговини Братићеви мобеници. Сви Братићеви пријатељи су пријатељи Херцеговине.
     Добродошао, Радославе Братићу, у своју Херцеговину, са свим писцима и историчарима које си и овога пута довео.
    Хвала мајстору Господину Живораду Циглићу и Господину Дејану Мастиловићу на раду и труду. Хвала свима који су допринијели овом дивном празнику, а највише мајци над мајкама, Пресветој Богородици, која нас окупља на свој рођендан и на сјутрашњи празник својих родитеља – светих Јоакима и Ане.
     На многаја љета с Радославом Братићем пред „Просвјетом“ и у „Просвјети“, са браћом Ћоровићима у Билећи и Гацку, са „Српском прозом данас“ и са српском историјом од памтивијека до краја свијета.
     Овај тренутак и овај чин припадају српској прози и српској историји.

     (Реч на отварању бисте Радослава Братића, испред зграде „Просвјете“, у Билећи, 22. септембра 2018)