| Марија Ћирић |
| ЗЛАТНИ БЕМУС |
| 50. Београдске музичке свечаности, одржане у великој сали Задужбине Илије М. Коларца, Центру „Сава“, Атријуму Народног музеја и Свечаној сали Скупштине града |
| Од 10. до 20. октобра одржане су 50. Београдске музичке свечаности. Програм, најављен као „Златни БЕМУС“, заиста је раскошнији него претходних година, у којима – због изостанка очекиваних средстава – није било могућности за ангажовање значајнијег броја атрактивних имена међународне музичке сцене. Очекивања публике су, дакле, до одређене мере, била испуњена. Морамо, међутим, да приметимо да је подршка институција јубиларном БЕМУС-у свакако могла бити и интензивнија: педесето издање знаменитог фестивала уметничке музике требало би да буде повод за велико славље. Највеће интересовање публике, очекивано, изазива Најџел Кенеди. Праћен четворочланим саставом (Ролф Бусалб и Даг Бојл – гитаре; Питер Адам – виолончело; Пјотр Кулаковски – контрабас), Британски виолиниста тврди да му је Бахова музика својевремено заменила практиковање јоге (наметнуто током школовања), односно, да му користи, како истиче, „много више него што су то замишљени бенефити западњачке злоупотребе јоге“. Без премишљања га назива омиљеним композитором (мада ће, у том смислу, поменути и Џимија Хендрикса): Фугом из Сонате бр. 1 за виолину соло отвара наступ. Најновија у низу Кенедијевих композиција, „Мађионичар из Лублина“, посвета је Сингеровом роману и изгубљеном – некада богатом – јеврејском наслеђу у Пољској. Иако наслов (и поднаслови ставова) можда указују на програмност, реч је о слободној визији карактера и ситуација. Полазиште јесте у јеврејској музичкој традицији, али је исход „приповести“ формулисан кроз бриколаж жанрова и техника. „Мађионичару“ ће у потпуности кореспондирати реинтерпретације песама Џорџа и Ајре Гершвина (а Кенеди ће неко време чак провести за клавиром), испитивање звучних простора ове музике која, по жељи извођача, добија различите стилске физиономије (класичне, рок...). Кенеди и даље проналази удобност у неконвенционалном музицирању и „аутфиту“ (виолиниста и његов бенд сада су имали на себи горње делове дреса фудбалског клуба Астон Вила), и у лежерној комуникацији са аудиторијумом: потребно му је да ослушне своју публику, те не чуди да се концерт значајно приближио поноћи када смо изашли из дворане Центра „Сава“. Сасвим другачији приступ овом инструменту демонстрира Едвин Е. С. Ким (Јаначек, Шуман, Бетовен, Сен-Санс). Корејски виолиниста не експериментише одвише; реч је о виртуозном, стилски узорном музицирању (при чему се ипак, као најзанимљивије пласирана издвојила Јаначекова Соната за виолину и клавир). Одличном укупном утиску концерта битно је допринела пијанисткиња Наталија Младеновић. На овом месту морамо да поменемо и удео Амбасаде Републике Кореје, захваљујући чијем ангажману је омогућен наступ угледног виолинисте: БЕМУС-у су тако придружени Дани корејске културе (који трају од краја септембра до краја октобра; ове године насловљени Came closer). Интерпретације руског пијанисте Вадима Руденка (Бах,Моцарт, Брамс, Рахма- њинов, Чајковски), подсетиле су на на атмосферу неких некадашњих Београдских музичких свечаности. Речит у структурисању целина, Руденко маштовито „испевава“ текст, готово да се игра одабраним партитурама. Прави драматуршку градацију, а опет, без претеривања у звуку или изразу који би указали на извођачки егоцентризам. Реситал за памћење. Ансамбл Шарун сачињен је од солиста Берлинске филхармоније (име позајмљују од архитекте резиденцијалног здања ове музичке институције, Ханса Шаруна), и међу водећим је камерним саставима Немачке. Језгро ансамбла је кла - сични октет (кларинет – Александер Бадер, фагот – Маркус Вајдман, хорна- Стефан де Левал Језиерски, две виолине – Волфрам Брандл и Кристоф Хорак, виола – Миша Афхам, виолончело – Михаел Хахназарјан и контрабас – Петер Ригелбауер), а инструменталне комбинације прилагођавају се програму. Београдској публици представили су сеМоцартовим Квинтетом са кларинетом А-дур К581 иШубертовим Октетом Де-дур Д803, једним од стожера репертоара ових уметника (Шубертов Октет је 1983. означио деби ансамбла Шарун). Прекрасно одмерен заједнички звук, углађена тумачења дела која, вероватно због специфичности састава, ретко имамо прилику да слушамо на домаћој сцени, чине овај сусрет утолико драгоценијим. По већ устаљеној пракси организатора БЕМУС-а, један концерт је посвећен афирмисању младих уметника (Виктор Радић, клавир; Милена Дамљановић, сопран; Миливоје Вељић, клавир). Звуци традиционалне народне музике поново су у Атријуму недавно реновираног Народног музеја у Београду, а аутор програма, етномузиколог др Димитрије О. Големовић, замислио је „концерт антологијске природе“, будући да су извођачи (у највећем проценту млади музичари, што нас веома радује!), пристигли из свих крајева Србије, односно, са свих подручја на којима живи српски народ. С тим у вези, занимљиво је приметити да се начин чувања традиционалне музичке баштине донекле мења, те да су се бројне фолклорне форме преселиле из сео ске у градску средину, најчешће у културно-уметничка друштва или у специјализоване образовне институције (музичке школе и факултети које поседују етномузи - колошке одсеке), при чему није нарушен изворни карактер народног стваралаштва. Квартет Бродски (Данијел Роуленд и Ијан Белтон – виолине; Пол Кесиди – виола; Џеклин Томас – виолончело), подвлачи задовољство због поновног сусрета са Београдом. Програм за који су се одлучили, почива на тематској линији губитка, туге: Шостаковичев Гудачки квартет бр. 7; Бетовенов Гудачки квартет бр. 11, „Serioso“ („Oзбиљни“); „На Бетовеновом гробу“ Карена Танаке и Гудачки квартет бр. 6 Менделсона.Музици прилазе неусиљено, а опет, са неупоредивом пажњом, дословно оживљавајући претпостављене емоционалне позиције наведених аутора. Продужетак концерта донеће промену расположења и посвету опусу Исидоре Жебељан, српску премијеру надахнуте композиторкине исповести Интимно писмо из Јудејске пустиње, компоноване управо на подстицај чланова квартета Бродски (који на репертоарима концерата редовно имају партитуре српске ауторке, а подједнако радо приступају и снимању њеног опуса). Изузетно важно за БЕМУС јесте учешће Београдске филхармоније – после десетогодишњег одсуства. Повратак се, под управом вансеријског немачког диригента Габријела Фелца, одвијао у великом стилу, раскошним музицирањем и истим оним делима којима су 1969. отворене, односно, заокружене прве Београдске музичке свечаности. Биле су то Девета симфонија Лудвига ван Бетовена (Фелц ју је, примећујемо, дириговао без партитуре) и Београд, симфонијска поема Драгутина Гостушког, неокласична партитура „филмске“ живописности, настала у младалачком периоду овог композитора и музиколога (кратки фанфарни сегмент Београда уобичајено се презентује пре почетка сваког концерта БЕМУС-а). Значај концерта Београдске филхармоније подвучен је и гостовањем Хора Словеначке филхармоније, такође и врсних солиста (Софи Клусман, сопран; Шарлоте Кват, мецосопран; Томас Паул, тенор и Маркус Ајхе, баритон). Узбудљивим тумачењима Приче са западне стране и Чичестарских псалама (са Јаковом Фирезом, дечаком-сопраним као солистом), Симфонијски оркестар и хор РТС предвођени диригентом Бојаном Суђићем обележили су век од рођења Леонарда Бернштајна, једног од најсвестранијих уметника 20. века (композитор, диригент, пијаниста). У другом сегменту програма придружио им се Рамон Варгас: интерпретације аријаМоцарта, Вердија, Гуноа, Чилее, Доницетија, Пучинија, говоре о лепоти вокалног исказа мексичког тенора, али и о лакоћи и природности у прилагођавању различитим певачким стиловима. Јер, Варгас подједанко беспрекорно улази и у просторе популарне музике: „Bésame Mucho“, изведена на бис обликована је софистицирано, ослобођена карикирања која неретко прате покушаје појединих извођача да се по сваку цену „приближе“ што широј публици. Све оно што смо чули, више од две деценије поставља Рамона Варгаса у сам врх светског оперског извођаштва, а овде чини врхунцем педесетих Београдских музичких свечаности. |
- Details