| Радослав Милошевић |
| РЕФЛЕКСИЈЕ ПОВОДОМ ПОЕТСКИХ ПОСЛАНИЦА (РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: ПРЕКО ПЕПЕЛА) |
| Ногове поетске посланице су најавиле ново доба савремене српске поезије. Његов живот је почео без грађанског права у привидној слободи. Зато је рано почео као пркосни и бунтовни пјесник: „Ко кога јa ђоном...“ Вјеру и наду је носио у грудном џепу из родних Борија, са врхова српских четинара. Супротставља се свијету јер га је желио да мијења. Идеолошки тулац га улови да цикне у пјесми: ,,под хитно да се окрлеже сви...“ Мора да се у његовој „брђанској души“ неки опасни хајдук успавао. Буди се првом збирком пјесама и стиче широку популарност захваљујући катарзи и прочишћењу говорећи сопствене стихове заводљиво и ефектно. Након чудесног отрежњења постао је ватрен и неуморан ширећи зреле пјесничке протуберанце. У наредним збиркама поезије естрадизам се пригушује: ,,Из паш њака опанака / У лаковане ципелице / нацијо госпођице, / Каква дрскост...“ Он лирским тоновима мијења однос према свијету, постаје много сложенији. Као пјесник одустаје од жеље да мијења свијет, поготово не „крлежијански“: „Само ви крлежујте / Ја ћу да рајкујем...“ И даље је пун финог цинизма у ретровизору првих резигнација. Због тога није затваран, али је привођен на „информативне разговоре“, и то „уз батине“. Неустрашиво наставља да своје пјесме гради на митском и књижевном насљеђу српског језика. Ного вјерује да је пјесник и његова поезија чврсто везана са народом те проналази сличности кроз разлике између породичне и опште колективне драме. Држећи да је важно питање пјесничке дисциплине и форме, он пише углавном сонете. Ту је најважније питање и тајна поезије јер је у њима „стих исто што и платно боланом Дојчину“. У овој Васељени поредани су апостоли, пророци па пјесници по Јовану Дучићу. Још од младих дана Рајко је апостол, мислилац и проповједник савременој српској поезији. Рајко је пјесме писао оловком јер његова оловка пише срцем.Међутим, нови нараштаји ће и преко интернета Рајкове пјесме понављати „ наизуст“. Из збирки пјесама: ,,Зимомора“, „Звјерињак“, „Безакоње“, „На крају миле нија“, „Лазарева субота“, ... а за дјецу пасторалне посланице у збирци пјесама „Родила ме тетка коза“, односно у збирци „Колиба и тетка коза“, те „На капијама раја“ (вијенац сонета), као и „Бели вук“, „Недремано Око“, „Нек пада снијег Господе“, „Сербио иже јеси“ (музичко-поетски руковет), „Врата спаса“, „Није све пропало“, „У Виловом долу“, „Јечам и калопер“, „Не тикај у ме“, „Тајни знаци“, „Ој давори, ти Косо о равно“, „Човек се враћа кући“, „Преко пепела“ у којима његова поезија све људе повезује тако да и читаоци са пјесником постају велика дјеца и чезну за идеалом слободе. Његове пјесме су духовни дарови у којима стихови силно „надиру скитски“ да више никада не цвјета мржња но да пјесници суде по љубави. Без пјесме би опет упали у ропство, јер „ко не слуша пјесму, слушаће олују“ и по томе је Рајко сљубљеник БранкаМиљковића. Уочава смртну опасност по свој род и народ и веома узбуђен пјесмом устаје у одбрану вјере и написа нам пјесмом многе распре, поуке, ироније и опомене. Рајко Ного сам пред собом види свој српски народ да је врло угрожен и зато пјесмом реагује брзо и одлучно, живо, течно и племенито. Његова поезија је примјер велике поезије за све сталеже. Бојећи се да се Срби не поколебају, надопуњује своју поезију новим књигама као нове пјесничке посланице за Србе „све и свуда“. Његово пјесничко узбуђење је изазвало међу другима страх, али он новом поезијом уноси ново свјетло и ведрину. Храбри нас да побиједимо кнеза таме, и сина пропасти и расапа. Од прве до посљедње збирке пјесама Рајко Петров Ного попут принца савремене српске поезије, ходи преко пепела од „трња до звијезда“ кроз „непокретне и покретне небеске ливаде са девет разапетих кожа ка престолу Творитеља поезије“. Сам остаде од Борија Рајко уз висове српских четинара чија лира одјекује небеским ливадама српске поезије. А лијепу је „шету пошетао“ Рајко кроз живот и поезију као у сну преко пепела до Сизифовог врха, али и до зидова апсурда али, авај, ненадно и неочекивано „стао је сат“ и збунио се космос у пјеснику и око њега да је вјечити календар исцурио кроз црне рупе Васељене уз пјесников крик бола и пркоса: |
| „Од некуд Из даљине Јавио се сајџија“ („Сат је стао“, стр. 9). |
| Као полазник пјеснику стиже Хајгенс или Лазар Хиландарац, свеједно, да у глуво доба залудно не васкрсава пјесников глас као „српско време“ са Кремља шесто година, гдје и сада одкуцава. Опомиње нас Лазар Хиландарац, творац часовника на Кремљу, у вјечној нади за наше спасење Рајкове пјесме кратког стиха као „Недремано Око“ бугаре испред иконостаса пред којим и пјесник не спава већ слути да долазе: |
| „Три велике самоће Чезну ли да се сретну“ („Недремано Око“, стр. 13). |
| Заиста Христовој Васељени поредали су се пророци, свеци, пјесници и воздвижавају се да помогну Творцу као „небеске сохе“ попут Светог Саве: |
| „У бронзу рељефан Чопором окићен“ („Небеска соха“, стр.17). |
| И пјесник Ного је нова небеска соха која се клати изнад истока,а љуља се изнад запада да небо не падне и да нас општа тама не обузме. Код пјесника и „анђео мучања“ све може и он пјеснику силази као у сну |
| „Из аветињске тишине Доле Копрцају се речи“ („Анђео мучања“, стр. 19). |
| Пјесник Рајко Ного свјесно улази у казнени простор гдје се „време не мери“ и гдје: |
| „Ништа није узнемирило очи Које се сећају унапред“ („Овде се време не мери“, стр. 21). |
| Рајкова поезија има три трајне вриједности: стваралачку лиру у грчу извођења и казивања, созерцаније и уточиште у смирају кроз три личне усамљености. Гдје може да се мисао пререже између срца и логоса. У свом пјесничком „кранку“ пјесник се ушанчио као што се Острошки „у стену утврдио“. Стваралачко умијеће пјесничког слуха и језика код Рајка је подвизништво и не допушта да га парче Луциферовог лица искушава. Његов пјев кад би ушао у све културне језике, онда би Рајкова поезија широког смисла као незауставан продор био извор „живе воде“ усмене и писане традиције српске књижевности. У свечаном стиху, тј. у сонетима, Рајкова поезија је у врху српске књижевности попут Петрарке у светској књижевности. А са пјесмама у слободном стиху он је јединствени лиричар попут класика Ракића, Дучића, Диса и Илића. Његова лирика има и неоромантичарски субјективизам личног заноса, каткад уз израз меке осјећајности која „по правилу“ не прелази у њежност. У пренесеном значењу његова поезија избија из неке библијске слике али и из хорора савремености са емоцијама личне идентификације које такво појање продубљује у ен-димензионалне пјесничке просторе уз најскривеније личне исповјести гдје пјесник прелази од небића у биће. Пјесник се непрекидно враћа родитељском дому и завичају, љековитом биљу и растињу у коме Свемир огледа своје лице а пјесник га препознаје. Ту су и бадњаци као рођаци чекају пјесника за полазника, па колико варница толико стихова и пјесама да грију нашу зимоморну душу разгонећи таму на све стране: |
| „Кад ујутро Бадњак гдје је био Младим сунцем озарен“ („Бадњак“, стр. 41). |
| Кад пјесник прерано остане без оца на земљи а Свевишњи далеко на небу, онда његов пут не зна да је постао поље и да га више нема. Отац „опет као у жртви кротак“ благосиља пјесника „са оба света“ док почива у вјечном миру урамљен: |
| „На слици Капоровој У тихом пристаништу“ („Отац“, стр. 43). |
| Никад пјеснику неће увенути „око куће невени и калопер“ као што ни мајка неће нестати из сјећања јер: |
| „Кад сунце сине Синула би и она“ („Мајка“, стр. 45). |
| Пјесник „кроз коприву бола“ у два гласа из мрачног крила нађе се ненадно у окриљу Богомајке заједно са својим братом који је „заборавио да говори“ због кућног удеса или због отворених небеса на која би понекад: |
| „Дизао малу шаку У којој згњечи Све нежности Све речи“ („Брат“, стр. 49). |
| Пјесник иде даље, гдје га чека нови увелак посвећен сени Наташиној гдје царује стих, и гдје је: |
| „У радости Невестина душа“ („Слика“, стр. 53). |
| Какви су ово „разговори“ или је то крик на ивици сна и јаве, на крају свијета и вијека као пред потоња времена кад се зна да су „све моје пјесме љубавне“. Пјесник попут Аврама је стигао до грма опјеваног са кога нас „Сунце огреје“ на сваком заласку а позном пјеснику стиже Даница на Небу, Даница на Земљи и Даница у Срцу са Новом Надом да |
| „У деци се пробистри Мутна река човека“ („Даница“, стр. 59). |
| Смучи се понекад пјеснику и на људе и на псе кад замијене улоге. Тако у пјесми кинески пас шарпеј „мисли да је човјек“ због чега се и пјесникова „тетка коза“ у гробу окреће. Кад нам паук не би био укућанин, мајка би знала с првим плачем да зида цркву као и сви наши преци. Пјесникова меланхолија крупно везе „запис о шари“ као космички гоблен, гдје препознаје „српско плетеније словесно“. Као пред смрт пјесника су „походили мртви“ и косооки мандарин са друге планете. А доле у пепелу призива га зов предака „са очима изван сваког зла“ као очи Светог Саве опет које поручују „не дај се мало стадо“ јер је Свевишњи са вама. И кад би пресушили сви извори пјеснику зажубори „утеха Његошева“ која га води „до опшега Оца поезије“. У Рајков сонет кроз „пофтораване стихире“ та „утеха“ је сламка спаса да не тонемо у бездан: |
| „Душа људска јесте бесамртна Ми смо искра у смртну прашину Ми смо луча тамом обузета“ („Утеха Његошева“, стр. 73). |
| Пјесник Ного се враћа епској форми од искона, у стубу од огња ноћу и у стубу од облака дању како не би „ово поскитано племе гологлаво“ и као „беле челе Рашовића“ без ловћенске капе тумарала без главе српском Гором Црном. Сонетни „Епитаф Јовану Дучићу“ даје нам снагу и моћ бесмртности уселивши се пјесник Ного „у строфу ко Данте“ во вијеки вјекова. По Рајку Ногу и Срби имају Јеремијин плач у два катрена кроз „Дисов плач међу туђима“ гдје: |
| „Заледе се очи и побеле сиња Паучина зоре Срце се искраде И дамара напев дах се суза стиња Боже, шта ли наши у Канади раде “ („Дисов плач међу туђима“, стр. 79). |
| У пјесниковом космичком гоблену шаром је окићена „Андрићева купина“ коју је Јехова походио још док: |
| „Из купине је почело да свити Ја пусте цркве ја пустих светаца Да ми се пуста Бога намолити “ („Андрићева купина“, стр. 81). |
| Пјеснику Рајку је најугодније када се враћа себи, својима по перу и несаници као у „Запису о Црњанском“: |
| „Дрхтим још, витак Од река и небеса“ („Запис о Црњанском“, стр. 83). |
| О шаро небеска, пусти ме Настасијевићу у походе вапи пјесник Ного, јер је и: |
| „Шара коју ми везла под гроцем бол да умине“ („Настасијевићу у покоју“, стр. 85). |
| У ову нову зору, пјесниче, чека те „Ћопићев сљез“ као у сонету чекају те: |
| „Црни коњаници и врани гаврани Сву од мјесечине зобницу ведрине Црн завој смијеха и божур на рани Носимо во вијеки сви ми преко Дрине“ („Ћопићев сљез“, стр. 87 |
| Шта ради змија шарка као супарница Сунца која вијуга уз „Мешин камен“ да то: |
| „Камење оста знамење Да је слобода рођена“ („Мешин камен“ стр. 89). |
| Пјесник Рајко, тихо и побожно и на прстима нечујно, шета „у Виловом долу суботом изненада“ гдје му закрича птић или га срета Раичковић са онога свијета, јер: |
| „С неба га Сунце гледа Са Земље Раичковић“ („Раичковић“, стр. 90). |
| Из овог храма поезије Рајка Петрова Нога „пођимо кући“ да би се поново враћали и походили његов пјеснички иконостас са свецима укућанима и прецима прије него стане сат јер „на то се свео свет“, као у новој његовој књизи поезије, „Преко пепела“. |