Мирослав Средановић
БОЉЕ СУТРА
      У ушима ми запишта. Зарза. Отегнуто. Као звоно немило.
      Прилазим вратима. Мучим. Добар глас сам изгубио. На митинзима подршке. Режимима нашим. Пропалим.
      Нишаним оком шкиљавим. Кроз прорез шпијунке. Довољне за мој поглед. Сужени.
      Поштар није. Мени гласе доносе птице. Небеске. А за пензију нисам дао доказе. Да сам још у животу.
      Комшија не долази. Крава му је цркла. Испуниле су се жеље комшијске.
      Војни позивар није. Одавно сам дезертирао. Из живота. За ратове нисам. Ја сам без главе. Бојеве.
      Није ни порезник. Код нас се само здрава памет опорезује. Ја сам испод цензуса.
      Погребник није. Предодређен сам за масовну гробницу. Гробна места и споменике имају грађани. Заслужни.
      Партијски лагатор није. Не рачунају на мене. Нема ко да ме приведе на гласање. Да им спустим у кутију. Ћораву.
      Блиски нису. Са њима сам у контакту удаљеном. Размењујемо СМС поруке. Из расејања њиховог.
      Просјак није. Они ми више ни на улици не прилазе. Знају да сам њихов. Дао сам им све од себе.
      Не зову ме у заједнички подухват. Није то за свакога. Ми имамо истакнуте појединце.
      Комунална полиција није. Не возим се јавним превозом. Мандатне казне плаћам. Као пешак.
      Полиција није. Не хвата ме на легалу. Ја сам своје животне грехе већ испаштао. Пред Богом праведним.
      Не зову ме ни у Европу. Нисам ја за далека пута.
      Не приводе ме ни као сведока. Јединог. Пљачке и злочини су јавни. И масовни.
      Хитна помоћ не долази. Нисам хитан случај. Моја бољка је трајна.
     Није ни разбојник маскирани. Не упада он у празно. Инсајдер му није имао шта да дојави. Да сам добитник на лотоу. Богати наследник из Америке. Девизни пензионер. Носилац националне пензије. Корисник стране хуманитарне помоћи. Нема због чега да ми подвикне. „Паре или живот!“         
    У мраку ми сину. Упалих светло. Утвара нестаде.
    Једва се авертих. Па то је било „боље сутра“. Дошло да ме искушава. Пре сванућа. Нисам задовољио. Оде заслужнијим од мене.
   Остадох на чекању. Да живим одрживи развој. Живот транзицијски.
    Причекаћу „боље сутра“. Доћиће нам када свакоме сване. А, да се, притоме, ником не смркне.