Непосредно после Другог светског рата, у тадашњој Југославији, сматрало се да је сатира превазиђена, анахрона и непотребна. Комунистички апологети тврдили су да је створено идеално друштво социјалне правде, потпуне равноправности, без експлоатације и класа, без криминала и корупције, у којем сатиричари немају шта да критикују. Успостављена је комунистичка диктатура, тоталитарни поредак и апсолутна цензура свега што је било неприхватљиво за нови поредак. Зато после победе социјализма готово да није било ни хумористичко-сатиричних листова, ни сатиричних дела. Дотадашњи „Ошишани јеж“ постаје „Јеж“ и бави се, пре свега, кри тиком бившег, пораженог поретка и непријатељима новоуспостављеног система.
    Календар јавног живота друге половине 20. века обележен је најгорим прогонима и репресијама над ауторима слободне и, за то време, „неподобне“ речи. Комунистичку Југославију, више него у било којем другом периоду, обележиће прогон интелектуалаца, појава лажних дисидената, чије су критике личиле на политичке реферате, и оних правих, чије је дело осуђено на маргинализацију, а они на строге казне. Бити „ни уз цара, ни уз Цезара“, те дати књижевности могућност да се сло бодно изрази, у том периоду било је немогуће. Разлози за забране били су политичко- идеолошке природе. Године 1945. књижевник Сима Пандуровић осуђен је на пет година губитка националне части због објављивања текстова и учествовања у књижевном животу за време окупације. Пандуровић је био у притвору пре него што је изведен пред Суд за злочине и преступе против српске националне части. Према једној анегдоти, ту га је видео шеф Озне (тајне полиције) Слободан Пенезић Крцун. На Крцуново питање откад је у затвору, Пандуровић је одговорио: „Па, од ослобођења“.
     За сатиричаре је ера комунистичке диктатуре била и добра и лоша: добра због тога што је писцима нудила више изазовних тема, а лоша због оштре цензуре умедијима. Наиме, у то време владајућа гарнитура презала је од сваке јавне речи, па су дежурни цензори, по задатку, а и на своју руку, „препознавали“ јерес и у најбезазленијим критичким освртима.
     Бранко Ћопић, сматра се обновитељем српске сатире након Другог светског рата. С „Јеретичком причом“ и још неколико сатиричних приповедака постао је један од водећих писаца послератне српске сатире. Ћопић је тим делом свог стваралаштва, према речима Владимира Буњца, постао „јеретички Ћопић“.
     „Строго узев, међутим, сатира какву негује Ћопић (...) на самој је ивици хумора, досетке, анегдоте, зачињеног исмевања са присенком праштања. Ипак, чувајући нешто змајевско’ у себи, жаоку осенчену хумором, она стамено ’креше у очи’, чува поштење слободног духа, бодри обесхрабрене. Ћопићева сатирична инвенција има нешто шеретски-мудро и светло. Тамо где, пак, Ћопићев гнев надилази меланхолију, и где смех није осмех, него грч и болна гримаса – као у сатирама ’Јеретичка прича’, ’Избор друга Сократа’, ’Заточник’ – Ћопић додирује хоризонт Домановићеве сатире“, казује свој суд о Ћопићевој сатири професор новосадског универзитета Мирослав Егерић.
     Први књижевни „ексцес“ у социјалистичкој Југославији догодио се 22. августа 1950. године, када је прослављени партизански писац Бранко Ћопић у „Књижевним новинама“, гласилу Савеза књижевника Југославије објавио нешто неочекивано, сатиричну „Јеретичку причу“, у којој је писао о привилегијама комунистичких функционера – министара и генерала који летују у вили на мору, одвојени високим зидовима и обезбеђењем од „радних људи и грађана“, користе посебне магацине за снабдевање, својим свастикама омогућавају превоз државним аутомобилима, узимају огромне хонораре за своје услуге… Ћопић је посебно узео на зуб круг људи који је Милован Ђилас тек касније назвао „новом класом“. Писац описује „овећу вилу са свих страна ограђену зидовима, отворену само према мору“ у којој летују министар, помоћник министра, генерал, свастика и друге, како писац дословно каже, „звјерке“, а недалеко на „великој плажи“ народ. Аутор критикује и руга се онима који су се „одвојили од народа“. Когод је тада био „инсајдер“ препознавао је вилу „Шехерезаду“ у Дубровнику.
      У наредном броју „Књижевних новина“ изашла је оштра реакција, а потом је кре нула хајка. Новине и часописи су се, једноставно, утркивали у блаћењу њеног аутора. На Ћопићеву сатиру амбиса који се, после рата, појавио између прокламованих комунистичких идеала једнакости и правде и појава у стварном животу, реаговали су оштро бројни партијски функционери. „Јеретичка прича“ постала је преломна тачка Ћопићеве биографије.
      Најпре су Милован Ћилас и Моша Пијаде посветили две стране великог формата у „Борби“, у прилог одбрани од пошасти зване Бранко Ћопић. До тада омиљеном писцу замерено је што се усудио да напише причу у којој у негативном контексту помиње највише државне и војне функционере младе социјалистичке државе. Осуди се убрзо придружио у комунистичкој номенклатури високопозицонирани Душан Поповић, али и познати писци и критичари – Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи-Мерин и Милорад Панић Суреп.
     Али, ни то није било доста. Против Ћопића дискутовало се на основној организацији Комунистичке партије при Савезу књижевника Југославије. Уследили су дописи Централног комитета окружним комитетима Партије о Бранковој неподобности... У његовој Босни, али и не само у Босни, почели су да га избацују из школске лектире. Све његове посете школама и књижевне вечери биле су напрасно отказане. Најчешће образложење гласило је: „Кречимо просторије!“ После ко зна којег таквог одговора, Ћопић је завапио: „Све ја разумем, другови, али, докле ће трајати то кречење“? Око „оца Николетине Бурсаћа“ лагано се ширио празан простор. Почели да га избегавају и најбољи другови. За сваки случај! Али неки други људи почели су да се врзмају око њега. Кад је Ћопић на улици приметио да га упорно прати један човек, није одолео да му не приђе и постави питање: „Друже, да ли бисте ви мене лик - видирали, кад би вам тако нешто наредили“? Удбаш је најпре био изненађен, али је од мах затим из њега проговорила сурова искреност: „Наравно да бих, јер ја имам породицу“! На Конгресу АФЖ-а (за оне који се не сећају тог времена и његовог језика, тако се скраћено звао Антифашистички фронт жена), у Загребу, оглашава се коначно и сам Јосип Броз, председник Југославије. Нимало невино, нимало наивно. Броз је у Ћопићевој „Јеретичкој причи“ видео алузију „на наше највише руководство“. Јасно је рекао да он лично такву сатиру неће дозволити. „Ми, наравно, нећемо хапсити једног Бранка Ћопића, али нека он пази шта пише“! – поручио је, слично као много касније Де Гол о Сартру. Иронијом судбине на том скупу у првим редовима седела је стара Личанка Соја, Бранкова мајка. Касније су препричавали да је храбра старица пришла маршалу и рекла му да њен Бранко није издајник.
      Када је објављен Брозов говор један пријатељ срео је Бранка на улици и питао га шта мисли о томе, а он је одговорио:
     „Ја сам сад најбезбеднији човек у целој Југославији“!
     „Како то?“, питао га је пријатељ зачуђено.
     „Па, коме другом је маршал обећао да га неће хапсити“?
     Дан касније, Ћопић је из једних новина изрезао ту исту поруку. Наравно, сa Брозовим именом и залепио је на врата свог стана.
    Ћопићеви досијеи бивали су све обимнији. И партијски, у Градском комитету КПЈ, и полицијски у Удби. Ћопићева казна није била да као у Совјетском Савезу буде отеран у радни логор и физички уништен, већ да буде стално изложен на сцени, да стално буде на оку Удби која није презала ни од ликвидација непоћудних писаца (посебно оних у емиграцији).
     Бранков прави одговор на све критике био је у настављању сатиричног ангажмана. И док се случај изазван „Јеретичком причом“ закувавао, Ћопић не само да је писао, него је поново објављивао у истим „Књижевним новинама“ свој аутопоетички текст о сатири, а потом још пет врло оштрих прича које не штеде „нову класу“.
     Ћопић је без устручавања писао и о свему што се догађало првих дана рата 1941. године, па српски сељаци у његовим делима муслимане називају Турцима, а у роману „Пролом“ објављеном педесетих година прошлог века до у детаље описује како усташе убијају све мештане једног српског села, бацајући их са литице у бездан.
      Летом у бездан окончан је и његов живот 26. марта 1984. године.