| Милан Мицић |
| ОБРАД-ОБРЕН ВУЧКОВИЋ |
| Обрад, звани Обрен Вучковић, из Фојнице, код Гацка, некада невесињски срез, знао је рећи: „Нећу ја доживјет, али ћете ви, да се може причати са неким у Америци, а да га видите“. Или о картању које је волео, а које је играо у рововима Солунског фронта: „Некад ја опељешим неког, а некад су и мене опељешили те кући нисам донио ништа до иглу за опанак“. „Или о комунистичким југословенским уџбеницима ис торије“. Лажу! Ј... им пас матер“! Или онда када се враћао из рата, а када га мајка није познала: „Па препознај ме“! Обренов отац Трифко, из Богдашића код Билеће, 1875. године, пред оно немирно време херцеговачког устанка прешао је у Фојницу код аге Тановића где су били бољи услови за живот. Био је то „љут човек, ратовао је као „усташ“ против Турске и Аустроугарске, а знао је и комшијама за земљу да каже: „ово је моје“ и да им покаже „фишек“. Такав је био.Прек. Трифко и његова жена Стана, рођена Говедарица, родили су у Фојници једанаесторо деце, а десет је остало живо. Трифко је имао брата Пека који је отишао у Мостар и одао се трговини. Девет чланова његове породице убиле су усташе у лето 1941. године у Мостару. О Преображењу 1887. године родио се Обрад-Обрен први од Трифкове и Станине деце. Био је немиран дечак. Њих троје-четворо запевали би на једном брду, а друга група гурнла би неки велики камен са другог брда. Камен би, котрљајући се, уништио врт. (Данас камен постоји као прелаз на јажи према једној воденици). Због несташлука једна жена му је прорекла. „Дабогда се станио преко сињег мора“! Тако је и било. Као петнаестогодишњи дечак, 1902. године, Обрен се запутио у Америку. Из Фијуме( Ријеке) ишла је лађа, а младићи са којима је пошао Обрен на улазу у лађу направили су гужву да се провуку они који немају документа. Два дана Обрен се крио на броду, док нису зашли на пучину. По доласку у Америку, Обрен је нашао посао у кланици у Филаделфији. Тамо је дерао коже биковима и том послу јако се увештио. У оно зло поратно време задруга, кладио се у три „трудодана“ да ће одрати бика са дведесет минута не говорећи никоме о својој вештини. Одрао га је за седамнаест минута. Једном у Филаделфији уснио је један тежак и мучан сан. Тог дана нити је отишао на посао, нити се мицао из кревета. На његовом месту у клаоници радио је неки црнац. Са дизалице, тог дана, откачио се бик и убио га. Обрен је био пргав младић. Знао је да „запне“ о непознате људе, а да не зна ко су и шта су. Једном приликом налетео је на боксера, званог Скори, који га је добро изударао и сломио му ребро. То се десило у јесен, а до пролећа у слободно време учио се боксу. На пролеће изазвао је боксера Скорија на реванш у радничком преграђу Филаделфије и победио га. Из Филаделфије са његовим друговима прича о тучи Скорија и Обрена дошла је у гатачки и невесињски крај. Прозвали су га „Скори“ или „Шкори“, а нудио се свом унуку Радомиру, (иначе казивачу ове приче) да га помало научи боксу. Требаће му. У великом свету, у Филаделфији, Обрен је заволео картање. Уживао је у коцкању и ишао у Лас Вегас да види тамошње чувене коцкарнице. У завичају, по повратку из Америке, између два рата, а и касније, причало се да Обрен-Скори „увијек има аса у рукаву“. Ипак, 1908. године Обрен је оцу Трифку послао доларе зарађене у филаделфијској кланици и за те паре он је од аге откупио земљу и земља је постала власништво Вучковића. Када је дошло време „европског“ рата којег су касније назвали „Велики“ Обрен Вучковић пријавио се у добровољце српске војске. На добровољачком списку био је под бројем 511. На путу преко мора прошао је лекарски преглед у Марсеју, у „малом српском депоу“, а обуку у Бизерти. У рату, на Солунском фронту, српску војску у њене добровољце храном и опремом снабдевали су Французи. Од њих су Обрен и другови добијали неки пресован восак, величине две шибице, који би их по потреби жвакањем могао одржати у животу два-три дана. Српска војска имала је доста хране на фронту, а Бугари мало. Често су се српски и бугарски војници довикивали из ровова. За православне празнике Срби су избацивали бугарским војницима хлеб између двеју линија. Они су излазили да узму хлебове, а српски војници пуцали су преко њих. На крају рата, негде на Косову, чувао је Обрен складиште оружја и муниција опасано рововима. У једном обиласку из мрака „сијевну нож“; он је такође пуцао из „ливора“ и био бржи. Био је то Арнаут. Гађао га је у стомак, а погодио у бутину. Траг посекотине од петнаестак центиметара остао је заувек. Када се рат завршио враћао се Обрен кући у Херцеговину. Затекао је у кући мајку која је „машом“ примицала жар испод „верига“ и није обраћала пажњу на човека који је ушао у кућу. Непознати човек испитивао је стару жену о фамилији, кога има и где су, а она му је рекла: „Ако си гладан ево сад ће млијеко узварити, а има неђе и мало љеба“. Обрен је питао мајку и за себе, а она му је одговорила да је у Америци, да давно није послао писмо и да не зна да ли је жив. На питање да ли би га познала рекла је: “А како не би кумим те Богом“! „Па препознај ме“, повикао је Обрен и мајка је непознатог човека тада први пут боље погледала. По рату Обрен „Американац“ и српски добровољац оженио се Милицом Мучибабић из села Љескова Дуба. Са њом је изродио шесторо деце: три сина и три кћери. Између два рата, када су надељивали земљу српским добровољцима за њихове заслуге, Обрен је земљу добио у Великом Средишту, код Вршца, на самој новој југословенско-румунској граници, а отац „усташ“ Трифко код Великог Бечкерека. Обрен није населио своју банатску земљу, а земљиште Вучковића у Банату „појео је“ нови рат и поратно комунистичко време и њихове задруге. Други рат донео је пуно зла кући Вучковића у Фојници. Најстарији Обренов син Алекса био је тешко рањен 1942. године у Кифином Селу, код Невесиња, у борби са партизанима и преминуо је у италијанској болници у Мостару. Сахрањен је са са - борцима у гробници код православног Саборног храма названом „Четничке ливаде“. Поред сваког сахрањеног стављен је број, а други број са именом остављен је у малој капели на гробљу. По рату 1947. године запаљена је та капела да се погинулима затре сваки траг. Године 1945. други Обренов син, осамнаестогодишњи Радомир, одведен је од куће на саслушање у Гацко и по повратку убијен са леђа од стране два милицајца. После два дана сахрањен је, а по сахрани седам дана неко је раскопао гроб и однео младићеву главу. Неђељко, трећи Обренов син, као тринаестогодишњи дечак, 1945. године изведен је такође на стрељање. Побегао је непажњом партизана, а око њега праштали су меци. Радомир, Неђељков син, који је по убијеном стрицу добио име, сећа се да је Обрен увек носио „рајтозне“ и шал око паса или око капе и штап под руком. Ако би неко свратио у село ко зна енглески говорио је да Обрен добро говори језик. Једном приликом у зиму, по великом снегу, а кратком дану, Обрен је касно дошао из кафане. Снег му је био на „рајтознама“ и сукненом капуту. У руци је за унучад држао округле, велике медењаке и кекс „Орјен“. „Шта то радиш?“ повикала је Милица. „Не труј ми ђецу тим ђаволом! То си на картама зарадио“! Обрен би гладан сео за сто, Милица његова жена је гунђала, није га нудила јелом, на прозору се хладио тек испечени хлеб. „Е, што ти је уредан хљеб, курво“! похвалио је жену на свој начин Обрен. „Е, носи те ђаво!“ одобровољила би се Милица. Обрен је волео кафану и волео је да уредан оде у њу. Увек би пред одлазак прао ноге и назувао вунене чарапе. Обично би ноге прао у лименом лавору, али се тада први пут у кући појавио нови пластични лавор розе боје. Обрен је тражио да опере ноге у новом лавору, а Милица му је рекла. „Носи те ђаво тамо, шта ти фали у овоме. „Када су сви изашли напоље прелио је воду из лименог лавора у пластични и ставио га на шпорет „фијакер“. Убрзо се осетио смрад, а Обрен је први пут отишао у кафану „неизмивен“. Максим Гузина, комшија, често је свраћао код Обрена на разговор. Он је говорио: „Дивни брате, да не одох у затвор, у Зеницу, нит би се људи нагледо, нити напричо“! Максим и Обрен су се добро дружили само би се понекад споречкали јер је Обрен у Првом рату био српски добровољац, аМаксим аустроугарски војник. Једног зимског дана Максим је дошао до Обрена. Пошто је читао новине старе месец дана пожурио је да пренесе вест „како су у Француској изгинули наши јадни Југословени.“ „А ја сам то на радиону чуо има мијесец дана“ рекао је Обрен. Максим се тада наљутио. „Јадо и кукавице, не даш човјеку испричати што се догодило“! Милица је смиривала Максима, а Обрен је не љутећи се узео штап под мишку и изашао. После сат времена казивања Максим би се сетио: „Милице, јадна кукала ђе оде Обрен“? „Богами твојој Ђери (жени)“, нашалила би се Милица а Максим би устао („боле ме крста“) и казао: „О , морам ићи и ја! Вазда Обрену каву прави кад ја нисам ту“! Била је то 1976. година. Дан пред смрт, Обрен је играо карте у кафани. Тог дана сину Неђељку је рекао када је кренуо на посао: „Дођи данас мало раније. Ја ћу умријети када сунце буде пресењивало кућу“. Унука Радомира око подне је слао код оца га на то подсети. „Немој се сјекирати, сутра ће бити фино вријеме“, рекао је пре него што је преминуо... (По казивању Радомира Вучковића, унука Обрада-Обрена Вучковића) |
- Details