| Слободан Мандић |
| ЗАПЕЋАК ПУН НЕБА |
| Правилност нашега језика, његова музика, богатство и све оно што чини да један језик постане одиста велик за књижевност, ту су се развили и ту се најбоље чувају. Око Гацка се најлепше говори српски у нашој земљи. Ту се пева а не збори, и као што се кроз музику обелодањују најтананија расположења, тако ћете кроз невесињско и гатачко говорење више по тону и његовој наглашености разумети говорника но по непосредном значењу речи. Људи који су позвани да пишу треба свакога лета да узлете до Невесиња и Гацка, те да освеже и свој речник и јаче осете законе нашега уистину великога и дивнога језика. Григорије Божовић |
| 1. |
| Отпочетка је био један од сталних чинилаца кућног космоса. Шифоњер у зиду, ниша са вратима, ковчег за одлагање тајни, чун за ноћну пловидбу и отискивање низ таласе сна; могао је бити и другачије именован. Али чему преиспитавање назива, постојао је од дечаковог рођења под насловом који ће га надтрајати, као што већ бива ту где имена надживљавају ствари и појаве остајући једини траг онога чему је истекао век; сада нам је језик највећа ризница. Дечак лежи у ватри, возао се у лименом шкипу пробијеног дна (да је читав не би ни био под котарком нити би га запао) по поплављеној башти; ваздан је варјачом за маст веслао, вода надирала у пловило и у швеђанке, он је шакама испљускивао, све док, помодрео и укочен, није морао у кућу и без дозивања. У сан утоне, пробуди се; прожме га студен с врата запећка, освежавајућа и угодна. Тада му се, у врућици, док су заједно подрхтавали у одсјају пламена из прогорелог шпорета, уцртао сваки детаљ тог скрајнутог дела куће на коме му поглед почива: таласасти лук на надвратнику, уз дигнутом попут ластавице до улице, личи на чело убрађене мајке, један избледели лист у плетеници на њему, па\ широко поље врата, налик ноћном небу, по коме снатри и продужава ону дневну пловидбу. Док му образи горе, прихвата јабуку из ујакових руку, будимку колик’ диња, умори се обгризајући је док дотера до огриска, она му гaси жеђ. После не зна да ли је ујак долазио у сан или у кућу; неће никога да пита и провери, ако покушају да га разувере жеђ ће му се вратити. Ћути, на запећку се одмара: овде се завући, у овај чамац прилећи, нико да га не нађе, док се сам не пробуди. |
| 2. |
| Затекли смо га у пролазној соби називаној предсобље; одатле се улази у ону нај већу, до улице, кроз друга врата у кухињу, трећа, најважнија, изводе у ходник, у дво риште, на улицу: ова су дупла, са стакленим окнима унутрашња, од пуног дрвета спољна, држимо их отворена до мрака: увек може наићи какав сијелџија, за причу расположан. Ни четврти зид није слеп и цео, пресеца га велики прозор застрт листовима Борбе који нас спаја са шпајзом, одакле повремено пробијају мириси брашна и гаса за петролејку, каткад и димљене сланине; наспрам овог, на спољашњем зиду шпајза је прозор у закућу зараслу у бејтуран и рен, у којој се грана бели дуд – кроз та два прозора се и ноћу још дуго назире светлост: прогледати у кревету овде значи наћи се у свитању, оном тихом и неосетном раздањивању које сваког крепи и припрема да у дан пред собом закорачи бодар, оран за школу, приправан за искушења која канда ни не задремају. Белина допире, али хујање ветра једва да се може наслутити, као да се ковитла и мете тек тамо преко пруге, далеко у пољу; све се зауставља и тоне у дебелим зидинама од набоја, у бунди банатске земље. Ипак, киша би се зачула, стизала је мирисом; ови зидови једино мирисе пропуштају; каткада би се у дубокој ноћи могло познати како снег прамиња, пахуља се на пахуљу слеже. Уз троја врата на соби у којој сам све своје држао, ту су и два устајала крила запећка од тамне ораховине: иако га нико не види, ово је прави улаз не у зид него у кућу, капија од средишта дома. Једва да су отварана, док нисам до њих дорастао да их сам отшкринем, када сам већ увелике био основац. Запећак је био моја прва опасност. Не знам што ли више држимо овај ћумез за гамад и акрепе, запреда редовно отац. Кућа лепа, а у њој, ово, пружао је шипак. [У кућама се говорило ијекавски, у шко ли смо прелазили на екавицу. Лепо, то је била прва реч, почели су са пробраним, коју су наши стари преузели; требало им је да се она не само значењем него и звучањем, као у новом руху, издвоји из ијекавске прошлости, из онога што би да оставе за собом. То лепо ми је било колико дирљиво – изговарано је са снебивањем, као да се стиде, није шале када одрасли уче да проговоре; увођено и без видљивог повода, као да им је годио епитета звон – још задуго и смешно: њиховог тализања по екавици присетио сам се када сам оца и сина пратио у земљу наших снова, и уз овце поред пута на Чемерну угледао чобанина с мобилним на уху. Но, брзо сам се дозвао; та наушница је потребнија пастиру него мени.] Таман као да чујеш како негде нешто заудара, не знаш ни шта је ни одакле, тек базд се не да отрести, наставља стари да ниже и пљуцка. Пријенуло, па се гноји! Врата повучеш, шкрипне поклоп на сандуку, очепљен кер јаукне. Не отварај, био нетаван, шанула би истом ћутљива бака Манда; њена реч је и без образлагања додавала тежину, мора да завиривање иза тих врата баш ваља избегавати. Уосталом, без ручке и кваке споља, без полица унутра, једно крило му заклања очева кабаница с чивилука; није био ни доступан, нити се швапском изуму видела намена. После, биће у шестом, почео сам да се послужујем давно урезаним податком: да иза врата која се не смеју отварати скривам своје прве тајне. Најпре однекуд затечене читанке без корица, не зна се за који разред, јуначке песме, руске бајке; па коња, гусле, брод, правио сам их од тулузине, здепасте жене од глине обојене воденим бојицама, авион од шперплоче, праћке од гумених опанака. |
| 3. |
| Прва путовања из Сарче у Херцеговину следовала су покојницима; враћали су их, оне који на то аманетом остатак обавежу (нека је живо ово остатка, редовно се додавало при помену преминулог, макар почивши превалио деведесету и зезнуо век, подсмехивао се Светозар), да на Погледу почину. До прве преступне године у Банату, дванаест пута се ковчег пратио, преко света веле они што су стражу држали, у стари крај. Онда је укинута последња жеља уми рућих (док их возикају, мртве душе им испадају, измотавала се студентарија) – такве беспослице ни оним моритурима отада више нису падале на памет. Одсад мислимо на живе, објавио је Максим Кундачина. Лило, ти ћеш остати овде са мном, отац је молећиво припитивао, истом и сам потврђивао, пошто се био препао када му је мајка заслабила да не затражи да је крај мужа Тодора положимо; ко зна шта се из њеног ћутања могло испилити. Бака је ћутала, гледајући бело; није се видело ни да ли је до ње допирало о чему је реч, чекали смо стрепећи. Онда је дохватила чашу за воду са столице поред кревета, пружила је оцу: Кани ми зерку оне пише! (Редовно је заједала, крстећи шљивку коју су отац и мајка те јесени пекли па је, не би ли напунили све спремљене балоне, оставили меку; Манда је пак живела само о кави и ракији, хлебу и млеку, понеком комаду савијаче, мањак малигана јој је кварио дан.) Ево ти пун гот, узвикну отац великодушно, овог пута прелазећи преко старкине пацке, само да залије договор. |
| 4. |
| Међутим, путовања уносе нова значења, мењају распоред и постављају нови ред ствари чак и у вечни свемир куће. Мој први одлазак у земљу из вечерњих прича старих, због којих смо се сну отимали, није прошао без последица. Док сам био дете, отац ме ниједном није водио у свој завичај, и зато сам му захвалан; да јесте, био бих још мањи него што јесам, у данима када ми се журило да одрастем. Тамо ме је слао са другима (намицали су ми Херцеговину као поводац, да ме охладе и затоме мој путнички немир, редовно сваког распуста после нашег великог нестајања: када смо се Живко и ја запутили у Америку), спремио би ме са неким од старијих који би кренули за Гацко. Једанпут са Обреном, бркатим солунцем, сивог погледа вечито упереног некуд у даљине, нисмо му се смели ни обратити (нема хоћу воде, сад сам гладан; ко путује у Херцеговину ништа не тражи, све има, да се жив не чује); чим смо сашли на Дунав станицу, он пружио краке ни не осврћући се на нас које води: морали смо потрчкивати за њим, пратити га и чувати да се не изгуби и тако останемо без Херцеговине. А када је воз зашао међу босанске зелене планине, он ће, загледан у тамне шуме: Да је чељаде млађе, па заметнути пушку на раме, клиснути у хајдуке! (Како изусти, ми се згледасмо: ово је тачно из наше главе, таман смо се спремали да исто домислимо. Стрецнемо; или погађа, или нас искушава. После ћемо разабрати, говорио је о себи, није тај нас ни примећивао.) Ето, и овај који нас води сањари заједно с нама; срећом, отац није могао докучити какве нечастиве мисли спопадају ратног друга његовог Тодора, овога коме су на брк поверили свој подмладак, јуноше који све узимају здраво за готово. Иза сваког одраслог путника извиривало је по неколико окачењака, тек понека девојчица; лети би се из Сарче тамо, у земљи о којој се код нас до глувих сати приче испредају, обрело читаво одељење ђака. После би се понекад, у пролазу, сусрели у вароши, пазарном суботом, на Преображеније код цркве у Автовцу; разменили би збуњене осмехе, погледали се некако стидљиво – био би то сусрет с једним удаљеним светом, подсећање на нештошто смо хотимице оставили и од чега желимо баш и да предахнемо – и убрзано бисмо продужили за својим овдашњим рођацима: да се из губимо у свом кутку Херцеговине, предани развезаним данима. (Имао сам привилегију, моја ујчевина у Липнику, наставник Перо ишумарски инжењер Миладин, поседовала је праву библиoтеку, највише је било издања сарајевске џепне књиге, ту сам открио Горског цара, Кулу светиљу на крају свијета, Свадбу, романе Салгарија и Зен Греја; али сам нашао и Ћопићев Пролом, да га читам у изворном крајолику [како је, поистовећујући предео мрачних шума с подручјем сунчаног камена и лековитих трава, један дечак из Баната могао да просуди] на душак – у том узрасту роман и стварност су били срасли, једно део другога.) Није нам много ни требало, само брдо, макар и тек с ретким јасењем и лесковином, појата за излежавање на сену, ждребе за игру, бистра Мушница, и удисати пуним плућима: камен, кукурек, смок у колиби, дорат, бурило с водом, све је имало свој јасан мирис (ђедов капут давао је на траве, умотавао је њиме јастук пуњен сеном), којим се одвајало од свега осталог и стицало своје име; и још приде ови горштаци што говоре присним језиком, оним изМаршала Тита улице, и смеју се грохотом. Сем тога, у земљи званој Гацко нико није замерао што смо Херцеговци – заправо, сметало нам је што нам се то својство овде једва признава, и стално морамо потврђивати да смо га достојни; када узмем дората и дотерам на њему два бурила с удаљене чесме, молећи тамо затечене да ми их када се наточе подигну на самар и вежу, или из млина Радоваца донесем брашно, ако однесем врећу вуне у влачару, тога дана сам се могао гордити као Гачанин, надиматисе од стеченог звања. Ето те вриједан момак, похвалио би ме ђед Радован; још мало, па ћемо те женити! (Звучало је као готова ствар, зашто они да ме жене, као да ће жењење трајати данима, овде воле трајне и несвршене глаголе, и још сви да учествују, и сеире, у тој работи с једном жртвом, ко зна какву би ми нашли, пребирао сам по несаници; умакох оцу, опет сваког дана неко клемпе одбија. Изгледа ваља, за почетак, притајити вредноћу. Још нисам знао да вриједан није признање за зној ижуљеве, да значи нешто сасвим друго: како је неко кршан, да га има, људина, хитар и врелих дамара, на трагу очева, на старе налик; ни говора о односу према тричавом раду, реч је о вишим вредностима, које времена овде одвајкада захтевају. Требало ми је још лета у Херцеговини, старој ковници језика, да бих ствари разазнао; још хлеба и соли са људима који се шале и када те милују, где се свака нежност, недостојна оног ко је мушко [шта си се ту узмлачио, уз гримасу којом показује гнушање отац ружи мекушца: ујака, стрица, мене], замотава у подсмех или прикрива каквом опором речи.) Гле ти наших Банаћана, како би они све од Чемерна до Сомине да поравне, овде Банат да начине, разраколио се ђед већ сутрадан, када нас ухватио како несустало бацамо камење у јаму Жрнавицу (слушали смо како се котрљање губи у бездану крај нас, од кога нас је језа подузимала, у глави нам се вртело: на сваком кораку вреба јама без дна, да те у ноћи прогута, нигде сигурног тла; запитани може ли се ужас затрпати, па да се почне живети); приписивао нам је намере од којих смо се црвенели згрожени: зар да Гацко побанатимо, па да више немамо где да дођемо. Ми смо се само упињали да будемо Херцеговци [али то ће нам се признати тек када се вратимо тамо где се сви видици у кукурузу завршавају: где нас чека име којим нас нарогушени мештани проглашавају дођошима, онима који се никада неће примити у тај непристојно масни Банат, у земљу која је њихова]. |
| 5. |
|
Одлазили смо на вир Душац, брали и рскали лешнике све до Ђурђева дола, пели се на Капић у сто двадесет и три скока, силазили у јаме иза школе. (Ђед се згрануо; у јаме нити ко од своје воље силази, нити је сигурно ако сиђе да ће се амо вратити. Никад више, морадох дати реч; херцеговачку, подизао је прст. Годило ми је што ми се признавало да је имам, па је могу дати; да њоме располажем. Тог лета сам у Херцеговини порастао за читаву подланицу.) |
|
`6. |
| Готово! Лила склапа очи, пљесну отац. Мре она откако смо дошли, петнаест година не патише, умирује нас мајка; отац одмахује, глагол је свршен, дошао је онај по своје. Можда није страшно умрети (шта ће сад бити, пита ме сестра) колико се отимати за ваздух, када га нема а не може се удахнути, схватао сам гледајући је та три дана која је прележала на кревету поред запећка; та кафена врата, од којих ме је чувала, мора да су била последње што је у оку однела. Када се преставила, био сам у првом гимназије, брадати новембар беше одмакао. Биће око четири поподне: магла се дигла, млаз зрака затитрао у танкој жици од прозора и пао, као утиснут чвор, на врата у зиду. С њега се, са те струне, расипао светлосни полен, крунила сунчана прашина преко уснуле Манде: испод зрака се видело њено окамењено лице избраздано дубоким борама, одједном сам открио колико личи на учитеља цртања Мотику, лежала је испод јоргана који су скинули с мога кревета како би испред света уклонили њене изанђале поњаве (оћеш ли назад овај јорган, можда ти се згрстило, питао је отац; зар је она престала да буде моја бака, погледао сам га запрепашћено); тај зрак долази споља, не обазирући се на нас упада непримерено, живахно, чак и весело, и испод ока сам одмеравао да ли то још неко примећује. Иако неписмена, научила ме једно, моје прво слово, мало б; налик на лубеницу, лако се памтило. И бајалицу за то како да се ослободим, пред спавање ако је изговорим, сна да сам заспао па сањам, из сна у сан када пропадам, западајући као кроз катакомбе: да се не бих изгубио толико да више не умем да се вратим. Заборавио сам је, сад лако могу упасти у лавиринт снова, отиснути се њиховом понорницом; и онда остати растављен у разбијене приче, да се више не могнем вратити. [Узалуд сам пребирао по књигама и по памћењу преосталих столетника; изгледа свако зна нешто што ником другом није познато.] Памтио, памтио, не бележећи, био сам дечак који записује једино своје стихове. Тако је од Манде остала само трупина на којој је ћутке, загледана у три тује, у гањку преседела своје банатске године; то је била њена последња станица, на којој је поваздан сркутала кафу из своје бездане џезве, цедећи дан до сутона. Нисам допустио да је наложе. Предсобље је сада ноћу припадало само мени. |
| 7. |
| Запећак се надимао. Дошло време за драгоцене Филмске светове, са сликама обнажених дива и лепотица; читаве седмице чекао се четвртак. Ово је било право место за њих, стари нису без разлога установили забрањена врата. Потом сам одлагао и друге вредности, за све што је било моје и интимно, није било поузданијег скровишта. Светови ће ту дочекати и бројне примерке Старта, и нових лепотица, када постанем студент. Запећак ће примати приче Политике, цртеже и текстовеМома Капора и Зука Џум хура, потом многе бројеве Књижевних новина, Књижевне речи, Ока, Израза, Студента: са сваким примерком на дењак се слегао још један радостан дан. И, испод свега, моје дневнике, на прескок вођене, у неугледне школске свеске запретане; да их сачувам од очевог масног покажипрста. Био ми је потребан осећај да у ово што не бих живоме поверио нико неће завиривати. Повремено га лишен, почео сам да записујем изостављајући оно што бих желео да сакријем од других, док нисам увидео да је то преско чено било главно, и сва сврха самог дневника. Потом сам настојао да ухватим све, али служећи се скраћеним и шифрованим изразом, што је опет угрожавало смисао записивања, остављајући за собом сувопарне редове из којих ускоро нисам могао извући оно што сам хтео њима да сачувам: и када знаш о чему је, шта је писац хтео да каже, не помаже ако није у правим речима и оном јединственом и непоновљивом склопу, јер најбоља слика или мисао је уникат, увек у само једном примерку; не да се преточити у неку другу, права реченица, као ни добар писац, не може се препричати – пошто сам у свеске уносио само знак из кога запис тек треба извести, одустајао сам незадовољан. [Док сам трагао за језиком и начином писања подесним да се преведу доживљаји које желим сакрити, као да сам покушавао да изнађем нову врсту текста; још ни слутио нисам у шта се упуштам, да бављење тајнама заната одавде по чи ње.] Док ме опет не продрма какав доживљај, или, још чешће, слика коју сам желео да забораву отмем; понекад, и тек једна реч би потражила штило и мастило. На крају, после минулих лета имао сам на располагању зборник стенографских белешки, хијероглифе од пре наше ере које је тек требало преводити. Уз све друго, очево читање било је претеће и стога што би га пратила црвена оловка у руци, како би исправио написано. Прича се како је Тодор једном приликом, док су поданици госпође сиротиње разговарали шта ће ко синовима оставити, одсекао: Дао сам му тридесет слова, и у њима свијет! Сада се отац хватао наследства; ревносно се бацао на поправљање прича и исказа ближњих, не само писмених него и усмених, свега што му падне шака: догонио је и језик, и смисао, изводио поруку на чистац. Чекај, јеси ли ти сигуран да си хтео да кажеш следеће, прозвао би стрица Саву; уследило би одвијање овлаш натукнуте, негде у загради, у закутку стричеве реченице похрањене и, сем надзорном оку, ненаслутиве најаве. Понекад би се заквачио тек за једну једину убогу реч, и на том узорку подвргавао стрица анализи мучнијој од вађења крви у зрењанинској лабораторији, због кога би се Сави већ од дана заказивања сан разбио. Слушао сам, чекао стрепећи, висила је претња да стриц сваког часа тресне на сто и споменицу, и додатак, и бањски опоравак, сва првоборачка одличја натраг: ништа му не треба. Али није, некако се обуздавао. Да Бог мили сачува, јекну зачуђен на шта изађе његова реч, у шта се извитопери једна примедба која се омакла; не препознавајући у овоме што је од оца чуо ништа од оног свог почетка, али опет зазирући: можда сам и казао, свашта данас може бити! Да си ти којим случајем у Удби, био би грђи од Јаука; нико наш не би остао, нико из Сарче читаве, ниједан ђавољи не би претекао! Сад сам очекивао да се отац ражести и згране, али није; њему као да је Савина изведеница и годила. Где бих ја вас, одазва се ублажавајућим тоном, гласом пуним милоште; болан не био, ми смо своји! (Баш као да стрица подсећа на чињеницу коју је овај сметнуо.) Али, опет да се зна, додаде гласније као да се присетио нечег преко чега се ипак не може: не једите оно што није за јело! Ево, одсад шутим ко заливен, подиже стриц обе; рекао је то с горчином, и он је био усмени приповедач, обавезивао се на велику жртву. Не да шутиш, него да припазиш шта трабуњаш; значи, да исправно мислиш. Има и када ћутање ломи врат, када ако се не гласнеш испада да си заврбован. Овде већ стриц скаче са столице; њих двојица ће своју расправу растезати летњи дан до подне. Весела браћа запенила, ја се радујем: слушајући их, увиђао сам како су могућности речи бескрајне. Увек се могу настављати новим тумачењима, док је после ника попут мог оца; као бројеви продужавати у бесконачност. Хтедох им рећи да се залуду споре, већ сам слутио да док говоримо једно казујемо и друго, сад треба рашчитавати синониме и асоцијације, разгртати бујне тропе, док се не стигне до дна: да бисмо напипали ону прву реч, од које је све почело. Падох у опасно искушење да исказе које отац подвргава свом третману почнем да записујем; ко зна шта би се из моје намере, ако бих био на делу ухваћен, могло изродити, какав се калем на том изданку примити. Нисам тако казао, отима се стриц зачуђен откуд се експлозивно пуњење у његовој доброжелећој речи нашло; и када се с поште вратим, још су у дебати. (Да човек не поверује, какав солилоквиј, који надахнут ламент над једним везником; као да не знају шта би друго у дугом летњем дану, док ком у кацама ври, па се латили брушења језика, старинског заната.) Јеси, итекако; још звоне уши у којима је остало. Па добро, можебит се која и оклизне; не може свак као да има факултет. Може завршити вечерњу; пер мус, нема изузетака ни привилегија! Стриц ме погледа тужно, клонуо: зар да постане школски друг основцима, десе том колену; као да чека да му притекнем у помоћ, да се некако отац аверти. Када нам стари испретумба свет, у њему никоме није угодно; од његова страха и ја се обретох међу понављачима. Исте ноћи, седим са стрицем, враћен у некадашњи разред, под паску учитеља Дудаша кога се никако отрести; у познатој, претпоследњој клупи, у реду до прозора. Учитељ пропитује, примиче нам се, ја се знојим, осећам да сам грешком затечен где не припадам, али он је више него стваран, трскавац му игра у руци за леђима; ти, каже, устај. Које је ово слово. Стриц ме погледне одузет, као да пита зашто њега а не мене, бољег ђака, и невољно устаје; тек допола се придиже у тесној клупи, туц-муц. А, дрекне учитељ. А, понавља Сава као да се брани од осова, јаче тражи Дудаш, а, разјапио стрикан, надвикује се, зева, за ваздух се отима као самртник, видим му бломбиране кутњаке, уста му расту, а, ваља се а, преко затрепереле ресице грми. Ааа, викнем, и будим се; ипак, није сасвим стварно. Да ти се није што снивало, припитује отац, од мене и он пробуђен. Стричева уста, као у нонијуса зубало, зинула страхота, мене да поједе, набрајам. Не лај, ђаволе; окрени се на другу страну и спавај. Сан потказује некога од њих двојице, тумачи потом увек будној мајци. Препаднут, да ме не подвргне анализи, окренем се на леви бок: можда тамо неки други ликови из ноћи излазе, и примирим се као да сам заспао. Ујутру сам подлегао искушењу, узех све од јуче да записујем; збијајући речи у гњида слог, не би ли незвани читач изгубио вољу да по ситном семену ћорета. Ипак, сада је требало дневник још дубље закопати; одозго истурих Стартове дуплерице, као предстражу која би могла одвући пажњу радозналих, ако су мушко. Пунио се, све док се нисам оженио. И почео да удвоје слушам прамињање снега у ноћи, док се пахуља на пахуљу слеже. |
| 8. |
|
Нова кућа! |
| 9. |
| За све једном дође време. Сестра загледа оца, заспалог на фотељи; сумњиво јој, да ли дише. Махне руком испред његовог лица, па још једном; ништа. Готово, као лепезом размахује све брже, панично; за рамена га дрмуса. Он отвори очи, истом их разрогачи, дрекне из свог бунила заплашен оним што угледа у сестрином страху: Шта је било! Питајући се у трену и сам да ли је још жив; и иначе опхрван невеселим помислима, бдео је и стражарио да се непоменица не прокраде, стрепећи да ће га једном претећи на спавању. Његов урлик пресече сестру, она паде на кревет; требало нам је сат да је повратимо. Пини мало воде, завика отац када се прибра и виде да није он најугроженији; нудећи јој наш свагдашњи приручни лек за све. Не зна ни да ли је жив, али хоће на толики пут, у Херцеговину. Можда то и јесте најбољи начин да се провери. Ево и часа да нас отац у завичај свој поведе. Идемо, кресну као да је решено, одлука неопозива. У мојим годинама човек би се најрадије ратосиљао свега, само да га сви у свему прескоче. Већ толико свакодневно за било шта потрзан, сада сматра највећом наградом када га оставе са собом самим, када га, ако је икако могуће, забораве. Зар баш сад мора, намрачен припитујем, баш као да би некад друго било прихватљивије; потурам им своје лице као речит одраз онога што сам чуо. Ако нико неће, идем сам, одсеца отац; одлука је пала, сада нам само даје на знање: не може одустати, ни он се ту више не пита. Свог сина, и свог унука, старац узима за руку; помало сам се стидео, у тој слици видео уписану иронију, Пјерову карикатуру. Прегнуо да нас поведе када је, беше управо разбио своју девету деценију, на братственички скуп позван; неко мора са њим, улога пратиоца пада на мене, истина и унук је у екипи, али се зна ко је одговоран за сву тројицу. Видео сам да ћу се тешко извући, али хватајући се за сламку одем по савет: да се пожалим и добијем сагласност на своје мишљење, код доктора Врачевића. Можда нема нарочитог смисла, сложи се он; али ни не мери се то тиме, одмах додаде: није упоредиво с нашом нормалом. Стари је под принудом, зна да нема ништа важније од овог. Још једном па никад више, разумеш ли шта је то? Ако тамо умре, замуцах бојажљиво, покушавајући да навестим свој проблем. Па шта, узвикну; умреће срећан! У својој каменој колевци. Њега више никаква невоља не може сустићи. |
| 10. |
| Изгледа нису старачке детињарије, покушавам себи да доскочим, хоћу свему да додам смисла; можда уморни, пословима дана затрпани, са свог места у животу и не можемо одмах да видимо када је неко поред нас ступио на последњу станицу постојања. Сада нас ево, за једним торбаком, тројица климамо: три колена Тодора Војиновог ступају. (Ноћ пута, у аутобусу неисправне климе и закованих прозора, као цена неизбежну али памћења недостојну, најбоље би било прескочити.) Коначно, у подне, пред улазом у дулићки Дом, где је скуп сазван. На постољу, петокрака. У природној величини, диви се ганути отац. (Два пута су је пашчад обноћ фарбала, једном у зелено, други пут у црно, наши јој враћали лице, обавештавају нас рођа ци с ким живе; онда су завели ноћне страже.) Смрт фашизму, завика отац с прага, у ставу мирно. Сала се громогласно одазва; окрену аплауз, песма, љубљење најстаријег брата: из загрљаја је изашао згужван, рашчупан, сав у голој води. Али препорођен: он је за ово дошао, Милан се овом пажњом и овим језиком храни; та је амброзија, та мана небеска, њему у Банату хронично недостајала. |
| 11. |
| У Добрићево сам се прокрао сам. (У овом храму, чуо сам, чува се и барјак нашег братства.) Приповеда се како је неко рекао, наводи отац сећање из детињства, кажу Свети када је ходио нашом земљом, да се манастир подигне онде где нађу два зла и једно добро заједно. Једнога дана угледаше: усамљен чокот лозе, испод њега трн, на трну шарган; ево места, ударише темеље манастиру. Прича се, помирљиво ће отац Симеон, мог оца врсник. Замало угледаше још једно добро, и истом за њим два зла. Откривали су их и даље, а чим би се какво добро указало, и она два брата нераздвојна била су ту; овде све живо у томе суделује, једнако се појављује и у истом загрљају наставља, манастир треба на сваком кораку. Ко би их толике саградио, бескрај да освешта. Мора бити да је довољно и једно Добрићево; с добром у имену, на добру подигнуто. Ионако је реч о симболици; све је ово, Гацко памти, земља метохијска. Сада у здању насталом у знамен добра самује и с вечношћу се дружи отац Симеон; старац сав од благости, живи доказ да још свети људи ходају овуда. Питам часног оца како решава потребе дана. Имам ту родбине, дођу, обиђу ме, каже. [Бејах болестан и обиђосте ме, казивао је Спаситељ. И мој отац, откако је остао сам, вапи да га обиђемо; увек том старинском, свеобухватном речи, чији ме прави смисао стигао и потресао тек овде, на манастирским вратима.] Остављајући овде неколико сати уверих се у тачност запажања господина Когита, о природи грчког камена у храму: ујутру је сив, у подне добија боју зрелог ме да, у часу сунчева заласка озари га прозрачност; а када га такнеш, осетиш топлину људ ског тела. У истоветност грчког и херцеговачког камена. И да није фресака на ње му, ни овај наш се од сјаја не би дао гледати. |
| 12. |
| Док је Гат тонуо у сумрак и измицао враћајући се у невидљиви свет (гледам куда се пео Бајо Пивљанин, одакле друмове надгледао, караулу у којој је служио онај аустријски поручник заљубљен у ћерку старог Богдана Зимоњића, још један протагониста вечите приче о забрањеној љубави, камен на коме је пала Анђа Ранковић, у бици коју је ражаловани Коча сматрао најтежом у читавом рату: отац је опет имао среће; ваздух је овде густ од наративних слојева и предања), седели смо за софром испред куће, испод ораха који је наш Тодор засадио оне године које је троимена Краљевина проглашена (све три су поред њега проминуле, не могу да не домислим под његовом крошњом, док из ње ораси још увек падају), у свежини, док се натенане испредају приче; свака од њих разгаљује, помало је свако од нас у свету свог детињства, кроз дремеж се лакше отиснути у пределе где још траје доба безазлења, у коме обитавају они који су га пунили. Када су капци отежали да се већ не могу ни на приповедачу ни у садашњем трену приче задржати, остављајући трпезу да чека наста вак без оних који ће сутра на пут, распремисмо се у горњој соби „Перове на два боја куле“ (у песму је ушла као чудевеније, прва спратница у селу); сва у ламперији, под даска, зидови чамовина, плафон бродски под, као кутија, више бих волео дувар што на креч мирише, устадох и раскрилих прозор, смакох завесу: сву ноћ су нас напајали мир, пој зрикаваца, мириси сена (они исти у којима је дечак у Липнику упијао Ћопића), и свежина наше митске Сомине, планине која за људе одавде, нарочито када оду и другде ново огњиште подигну, носи непролазно значење симбола. Залазио сам, видео је и са њене друге, црногорске стране, некада је сваком својом падином, сваком чуком, са свих страна ова громада била у Херцеговини. [На овим просторима, гдегод крочи човек се уверава колико су границе привремене и пролазне. Навићи се на то значи лакше поднети, читава наша повест као да покушава да нас поучи стрпљењу.] И ево поново, после две деценије, отац и ја и син смо се нашли у једној соби. Ноћили смо под истим кровом: заједно дисали сву ноћ. [Последњи пут заједно, још ове ноћи па никад више, с постељом уз постељу, три колена састављена; сада знам да је сврха нашег доласка била то да нам задњи конак у овом саставу остане у постојбини из које смо, одакле смо расипајући се насељавали свет.] У заједничкој молитви, нечујној припреми за вечност, уз пој бесмртних зрикаваца. |
- Details