Недавно преминули проф. др Владета Јеротић (1924–2018), рођен је у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је наМедицинском факултету у Београду, а затим је специјализирао неуропсихијатрију. У Швајцарској, Немачкој и Француској, специјализирао је психотерапију. Радио је више деценија као шеф Психотерапеутског одељења београдске болнице „Др Драгиша Мишовић“. Од 1985. до пензионисања, као професор по позиву, предавао је пастирску психологију и медицину на Православном богословском факултету у Београду. Академик проф. др Владета Јеротић развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, религије и филозофије. Одржао је и многобројна пре - давања на теме из поменутих области у готово свим већим градовима Југославије, а последњих година у Београду и осталим градовима Србије. Од 1984. године Јеротић је члан Удружења књижевника Србије, редовни члан Медицинске академије и Српске академије наука и уметности (Одељења језика и књижевности).
     Ово је један од последњих разговора проф. др Владете Јеротића, вођен у емисији „Агапе“.

     Разговарамо са академиком Владетом Јеротићем. Тема разговора је његова аутобиографија. Трудићемо се да овај интервју не подсећа на остале, заправо, да имамо нове и узбудљиве теме, да на неки начин добијемо мудре савете из вашег живота, који је веома богат и лично и професионално. Велика је радост, такође, да овај разговор водимо на велики хришћански празник Врбицу и Лазареву суботу. Да ли се можда сећате првих слика вашег детињства?
     То су увек отац, мајка и ја, пошто нас је троје било, није више, а између нас се налази једна лутка. Отац ју је пронашао док је био на неком службеном путу, и донео ми је. Тада сам имао три године, отприлике. Радовао сам се, та лутка је и говорила, што је у то време већ било усавршено. Тако да ми је то била прва слика: отац, мајка, лутка и ја.
     Која је лутка била?
     Па лутка.

     Је л’женска лутка?
   Да. Кад кажемо лутка, та лутка, то је ионако женског рода. Затварала је и отварала очи, умела да каже понешто. Донео ју је отац из иностранства, негде је био, службено, да ли је била Мађарска или Аустрија, тамо је већ било таквих играчака.

     Како је изгледало ваше одрастање? Заправо, намеће се питање, опростите, можда ће вам звучати чак и чудно, али те прве информације које сте добијали од родитеља, шта су вам говорили о вама и да ли су можда ваше рођење пратиле неке необичне појаве?
    Не, необичних појава није било иако сам рођен на дан Светог Илије. Није било громова, нити је било ружно време. Мајка се породила око поднева, и то је било све у реду, дан-два болнице. А после тога су ми њихове поруке – сад већ говорим о времену кад сам имао две, три, четири године – биле досадне јер су се понављале: треба ово, треба оно, немој ово, немој оно. Дакле, све оно што се иначе збивало у класичној патријархалној српској породици, тако да сам говорио себи: ако једног дана будеш имао децу, то ћеш изоставити.

     Да ли сте имали неке снове, нека маштања, о чему сте размишљали, која су заправо била ваша стремљења у раном детињству?
    Увек нешто ново да видим, негде из куће да изађем, тако да сам се радовао посетама, на пример, кад смо одлазили на славе, а то су у оно време били Божић и Ускрс. Видите, занимљиво, Божић и Ускрс нису толико били прослављани, бар у нашој породици, али не само у нашој или у цркви, него се ишло у посете. Ја сам са оцем ишао у посете, а мајка је примала посете, наравно са поздравима уобичајеним за Божић и Ускрс. Али, црква није играла толико велику улогу, иако се подразумевало да сам крштен на време, да свештеник долази кући да сече колач кад је била слава, да је умео да остане да разговара, то сам запамтио још као дете, и то су били пријатни разговори проте Васића из Саборне цркве. Ја сам рођен на сто метара од Саборне цркве, то је данашња Задарска улица, и одлазио сам повремено и са родитељима у цркву, а умео сам мало и сâм да залутам да видим шта се то унутра дешава. Један од тих прота Саборне цркве био је прота Васић који је долазио у нашу кућу. Код Срба је обичај ношење колача у цркву. Ово је била грађанска кућа и у грађанству се уобичајавало да свештеник дође око подне, кад заврши своју службу наравно, и да у кући обави обред сечења и вртења колача, па заједничко певање. Остане десетак, петнаест минута, поразговарамо и онда одлази даље.

     Када сте описивали себе као дечака говорили сте да се то код вас много мењало. Дакле, од једног отвореног, екстравертованог дечака, веома несташног, немирног, чак, како кажете, два пута сте били на ивици избацивања из гимназије, да сте поред Драгослава Андрића, ако се добро сећам, вашег другара из разреда, били најнемирнији, дакле, долази један период када сте се мало повукли у себе, када сте се смирили, више заинтересовали за школу. Али стално истичете ту 1943. годину као једну велику животну раскрсницу. Шта се тада збило?
     То је било доба адолесценције, тада сам имао седамнаест година, завршавао велику матуру. Било је време окупације, и то је тужно рећи, да можда никад толико књига у животу нисам прочитао као тада, јер нисам имао никаквих обавеза. Прва је била школа која је штитила младе људе од било каквих репресалија или било каквих одлажења у одреде, партизанске или четничке. Пред крај рата, грађанске породице у Београду добијале су писма с претећим питањима: докле ћете да држите вашега сина у кући, а не дајете га отаџбини? То су била четничка писма, а било је и партизанских писама, сличне садржине. Отац се на то није обазирао, а и ретко су стизала. А овај преокрет је био типичан за адолесценцију, није тако необично са мном то било. Чак се чуди човек, и после као психијатар, чудио сам се да је неко остао више-мање исти кад је имао седам-осам година, на пример, немиран, неваљао, а онда у петнаестој- шеснаестој години буде још гори.
     Наравно, да је било и таквих.Међутим, код мене се десио нагао заокрет. Нисам појма имао ко је Карл Густав Јунг, али Јунг је то сматрао нормалним да се из времена детињства прелази у адолесценцију и да се тако треба понашати млад човек. А онда је додао, што је још значајније, друга половина живота, она чувена око четрдесете, између четрдесете и четрдесет и пете године, када ако је неко дотад био више-мање екстравертован или интровертован, треба да пређе у оно супротно, да је то природна потреба, и да није добро остати целог живота само напољу, отворено, а то је екстраверзија. Мада, наравно, било је великих људи, међу уметницима и међу научницима, да не хвалимо претерано моју сопствену интровертованост. Ту има нешто и наслеђа. Мајка је била изразито екстравертована, и остала је више-мање таква до краја живота. Отац је био изразито интровертован, тако да се није никад поуздано знало шта мисли, шта говори, шта ће да каже, што је мени импоновало, та његова тајанственост, тако да сам у младости био чак за њега више везан него за мајку, наравно осим раног детињства.
     Мени је веома дирљивa прича како сте уопште изабрали медицину и психијатрију. Наиме, колико ја знам, два догађаја су била пресудна. Једна нежна лекарка која вас је лечила од повреде ока, а потом можда још лепше, били сте толико потресени разболевањем вашег веома доброг друга Димитрија од младалачког лудила или схизофреније, да сте попут Дон Кихота решили да уђете у медицину и пронађете лек од те готово неизлечиве болести.
     Цео мој живот је био, ипак, у радозналости великој, и то још од детињства. Хтео сам прво да студирам астрономију. Пошто сам слаб био из математике, дигао сам од тога руке. Са покојним Властимиром Перичићем – о њему скоро ништа не знају иако је био професор Музичке академије и композитор, давно је умро, био је мојих година – одлазио сам на кров његове куће па смо с неким смешним, малим телескопом гледали небо. Тада смо можда имали дванаест-тринаест година. То ме је ве ома импресионирало, и астрономија ме до данас занима, наравно јако, и астрономија и астрофизика, па сам то хтео да студирам. Онда је наишао период те интровертованости, почетак пубертета, када је почела да ме занима теологија, црква, књиге које су биле везане за црквене обичаје, догме. Онда сам хтео да студирам теологију, а још увек сам био у гимназији. Срећом да нисам ни једно ни друго студирао. Прво, добро је да нисам студирао астрономију или филозофију, и то сам хтео да студирам, јер је настава филозофије после рата била до те мере догматско-марк - систичка да би било лоше да сам је студирао.
     И филозофију вреди поменути, јер сам рано почео да читам, за оно време мени доступне филозофске књиге. Чак и Платона, колико сам разумео Платона са петнаест-шеснаест година, питање је, али сам га читао. Ова два догађаја која сте поменули били су одлучујући. На том београдском вашару на Ташмајдану, на коме сам био из радозналости, неко је гађао неки циљ у неком шатору, наравно не правим метком, и замислите да се метак одбије од тог циља и погоди мене у око. Око се запали озбиљно, и ја проведем три недеље на очној клиници, у данашњој Улици Џорџа Вашингтона, где је била чувена клиника професора Нешића, а где ме је веома нежно и лепо водила др Нада Матавуљ, која је била жена, много млађа жена познатог хемичара, професора Универзитета, који је мени предавао, Петра Матавуља. Она је после отишла у Француску, није се више никад враћала. Скоро да сам се заљубио у њу, и мислио сам да студирам медицину. Али је одлучујући био тај Димитрије, који је такорећи преко нoћи стварно полудео. Сутрадан су га стрпали на одељење за посматрање. Тамо је остао годину дана лечећи се, а умро је од туберкулозе, која је владала нажалост у то време, јер се од схизофреније не умире. То је мене јако потресло и решио сам се за медицину, али за психијатрију на медицини. Медицина ме није занимала, интерна хирургија још мање, него баш психијатрија.
     Врло рано, још као студент медицине, волонтирао сам на нервној клиници и то је било добро, јер су уочили моје интересовање за неуропсихијатрију, како се то звало. Кад је дошло време дељења специјализације, када сам завршио медицину, пошто нисам био члан партије, не знам да ли би уопште добио специјализацију да није било професора Владимира Вујића, код кога сам волонтирао и који ме је приметио и који се врло залагао да добијем специјализацију, иако ни он није био члан партије. Чекао сам годину дана, онда сам је, ипак, добио, и ето, завршио сам неуро психијатрију.
     Наравно да нисам открио узрок схизофреније, то је тачније рећи него шизофренија. На путу је негде да се та тајанствена болест, раширена међу младим људима, открије. Узрок је углавном органски, тражи се нешто по мозгу, већ онако како биолошка медицина данас напредује, за разлику од моје психогене психијатрије и психотерапије која ставља нагласак на психу. Мени је психа најважнија, од психе зависи наше телесно стање, то се зове психосоматика, која је развијена у свету. Треба Америку хвалити, јер је почетком 20. века тамо откривена, али такорећи већ је и
Хипократ за њу знао. Сви добри лекари кроз историју били су добри психотерапеути, без специјализације, јер су водили рачуна о психи, а не само о броју леукоцита, седиментације, рендгена, како се касније радило.
     Као ретко ко имали сте веома богат живот. Једна широка лепеза људи које сте познавали, са којима сте се дружили, били у интимном контакту, у кореспонденцији. Ево само да напоменемо нека именa, од Ксеније Атанасијевић, Исидоре Секулић, Ивана Ђаје, који вам је предавао у гимназији, Аве Јустина Поповића, преписке са Херманом Хесеом, до Иве Андрића, Милоша Црњанског, патријарха Павла… Колико су сви ти људи утицали на вас, или можда још боље питање, које су то личности највише утицале на ваш духовни и интелектуални развој?
     То је опет последица моје радозналости, читања књига из свих могућих об ласти, и кад бих открио некога у књижевности, желео сам да наставим читање његових дела, а онда још више да га упознам. Иву Андрића сам површно познавао, Црњанског нешто боље, иМешу Селимовића. Сву тројицу, истина, пред крај живота, што није било баш најбоље, јер су већ били мало промењени пред крај, али смо имали занимљиве разговоре. Интимно дружење сам имао са мојим вршњацима или нешто старијим или млађим од мене, то су били Васко Попа и Миодраг Павловић, нарочито. Он је био млађи од мене, студирао је медицину, хтео је да студира неуропсихијатрију, почео је неуропсихијатрију а испао је један од најбољих наших књижевника, песника, есејиста. Јесте ли видели какав је то био обрт код њега, који ме је увек фасцинирао, и до краја живота смо остали пријатељи. Он се после по други пут оженио Немицом и један део живота, пред крај, провео је у Немачкој. Нажалост, тамо је и умро и сахрањен.
     Занимали су ме људи као такви, наравно преко њихових дела, а после су ме занимали какви су били људи. Па сам се бавио психобиографијом, која је постојала већ онда кад сам писао о Херману Хесеу, Кафки, Достојевском, Исидори Секулић, Ксенији Атанасијевић. Психобиографија је већ онда у свету мало застарела. Није било толико важно какав је ко човек, него како пише, како ствара. То није мени ни данас сасвим јасно, јер сам увек повезивао личност некога са оним што пише. Наравно да је то била идеалистичка представа. Кад сте питали о утицају, отац Јустин Поповић и Достојевски највише су утицали на мене. Прво сам читао дела Достојевског, готово сва, али онда ме занимала његова биографија, па кад сам видео колико је био незгодан, колико је био раздражљив, колико је био свадљив. Истина био је епилептичар, али није то једино објашњење. Једино је с братом увек одржавао добре односе, са женама такође није. Кад сам све то видео био сам врло тужан и требало ми је времена да схватим ово што су људи у Европи давно схватили – пусти какав је. То је Јунг објашњавао исто врло добро, нарочито за велике писце. Није важно, то су Јунгове речи, да ли је велики писац филистер, да ли је неморалан, да ли је у животу раздражљив и незгодан или добар, то је неважно. Важно је оно што пише, јер он пише из свога архетипа колективно несвесног. То не пише он, то нешто из њега пише. Тако да ми је то до данас остало занимљиво како људи деле. Ја то ни данас не могу да делим. Занима ме увек и писац, и дан-данас ме занимају животи писаца које волим, који су живи, које читам. Али много мање него кад сам био млад.

     Знам да сте често на предавањима говорили колико су пријатељства значајна, али да треба разликовати неке ствари и просто не умишљати да можемо имати много пријатеља. Ви стално говорите један, два, највише три. Ко је вама био најбољи пријатељ? Да ли сте осетили сродну душу?           Вероватно Миодраг Павловић и Владан Ђорђевић. И њега вреди поменути исто, то је унук чувеног Владана Ђорђевића, министра, лекара, шта све није био, то је његов унук који је рођен уЖеневи, јер је његов отац, Александар Ђорђевић, дакле син Владана Ђорђевића, био конзул у оно време, па се заљубио у Швајцаркињу. Мој Владан је имао немачко порекло, јер му је мајка била Швајцаркиња, немачког порекла. Он ми је био најинтимнији, ту је био у Београду, заједно смо се дружили, нас тројица, Миодраг, Владан и ја, то је била нераздвојна тројка.
     Било је још људи, не вреди да им помињем имена, непозната су вам. Адвокат Милан Милетић, бавио се књижевношћу, писао о Светом Сави, веома лепо. Инжењер Љубомир Рајчевић, који је био и сликар. Имао сам их неколико, али то нису пријатељи, лепо сте нагласили.
     Срби су друштвен свет, екстравертован, сви су им пријатељи, чим мало склопе леп разговор с неким, то му је већ пријатељ. Онда му још и обећа нешто, један другом обећају нешто, и то је онда пријатељ. Срби увек имају сто пријатеља. Стара Грчка је знала, то треба ценити, само за два-три пријатеља, и то нисам само из старе Грчке научио, него и из свог искуства. Имао сам много добрих познаника. Постоје пријатељи, постоје добри познаници, постоје познаници, постоје такозвани другови, не у оном смислу социјалистичком.Ми смо се у гимназији, пре рата, звали другови. Тако да не треба претеривати, треба ипак бити опрезан, иако Срби нису много опрезни, некако су лаковерни, изгледа. Прихватају брзо, обећања поготово. То знате да умем да кажем: обећања лудом радовања.
     Скоро сам тражио, и то сам вам мислим причао, да ли неке друге земље, државе, то имају. Јер пало ми је на памет ипак луда мисао, да то само Срби имају. Није, нашао сам чак и код Енглеза да имају, а онда све државе бивше Југославије имају то, с тим што Словенци кажу да је то српска изрека.

     Када сте поменули старе Грке, често сте на предавањима, гостовањима, помињали мудрости исклесане на Делфијском пророчишту, и стварно је невероватно колико има мудрости у тих пет речи, од Спознај самог себе до оне друге Ништа сувише. Како је изгледао тај ваш пут упознавања самога себе и где сте проналазили унутрашњу равнотежу да ничег не буде сувише у животу?
    То је била та интровертована конверзија, која је била драстична, то сте лепо нагласили. Ја сам био изразито екстравертован и немиран, и напољу стално, и дружељубив. Одједанпут сам се повукао у себе. Отац ми је дао да пишем дневник – хвала му. Са четрнаест година сам почео да пишем дневник и то је био почетак упознавања самога себе. Касније сам открио да у Делфима стоји Gnothi Seauton, то је трајна мудрост, то је 4. на 5. век пре Христа. То су Делфи, али нико не гледа шта у проду - жет ку пише, Нађи меру ништа сувише, замисли сад и то. Не треба прецењивати
никога и ништа, а ја ипак прецењујем стару Грчку. Толико ми је остала у сећању, а читао сам и старе грчке филозофе, коначно, студирао сам и психологију, осим два-три испита и дипломског, друге испите сам одлично полагао. Тако да сам читао грчке филозофе и сваки од њих је имао неку своју оригиналност. Хераклит, тај чудни Хера.
     Да ли сте у животу имали неке кризе? Карл Густав Јунг и остали психоаналитичари тврде да свако од нас у развоју има одређене етапе које можемо назвати и кризама.
     Немогуће је без тога. То је опет био тај пубертет кад су ме отац и мајка терали да изађем из себе самога. То је било јако интровертовано, тај дневник, та двојица-тројица драгих људи, са којима сам се дружио, то је ипак било нешто. Онда су девојке исто биле кризе. Био сам стидљив, допадале су ми се, није ту било другог опредељења, него само хетеросексуалног. Али тешко сам се усуђивао да им приђем, да им се удварам, тако да су се неке од њих мени удварале, што ми је мало било необично и није ми се то допадало. Прво заљубљивање у 21. години, зар то није већ нека криза, да дотле није било? Допадале су ми се сигурно и онда, али прво заљубљивање са 21 годину. Она је имала 19 година, то је било на студијама, баш сам се озбиљно заљубио, ништа није било, платонска љубав, трајала је две године. Она је већ била пред удајом, и то је остало заувек, те прве љубави, ипак, трају некако и нешто значе. После је све било обичније, природније, било је сусрета са разним женама. Мало сам се касно и оженио, са 38 година. Јелена је имала 31, тако да је и то било мало необично, али имао сам један добар, Богу хвала, моногамни, тридесетосмогодишњи брак, без деце истина, са Јеленом.

     Добро. Јесте ли пролазили кроз неке драматичне животне периоде?
    Не, сад неко  амоубиство, на пример, или депресија. Није била чак ни жеља да останем у Швајцарској, Немачкој, Француској, а био сам неколико година тамо. Није била криза. Француска ми се јако допала, Париз нарочито, тамо сам и радио.Међутим, тамо је било и најмање услова да останем, а могао сам да останем и у Немачкој и уШвајцарској. Не, није била криза остајања, желео сам да се вратим. То је и данас проблем за многе људе, још много више него некада.
     Кад сам се вратио, после неколико месеци сретнем Јелену. Почиње мој озбиљан психотерапеутски рад, почиње списатељски рад. Ипак је то било средње доба живота кад сам почео да пишем, и то сам као што знате исписао много књига из светске и наше литературе, наравно. У Академију сам ушао са домаћом литературом, Дарови наших рођака, чак постоји и пета књига, иако највише знају четврту, али изашла је и пета. Тако да сам ушао без икакве друге интервенције, то могу мирно да кажем, није било никаквих интервенција. Пошто у партији нисам био, нисам био ни масон, лепо ме изгласала Српска академија наука и ушао сам у Академију, на књижевни одсек, не медицински. Тако да сам с те стране срећан и задовољан.
     Није било озбиљних криза које би се могле назвати депресија, размишљање о смислу живота. Увек сам имао смисао живота. Док сам био у Европи можда је било мало више сумње, не у Бога, него у хришћанске догме. Почео да читам и шта су други писали, после сам исувише читао те друге, јер су ме занимале и друге религије. Као што знате, увек сам се занимао и за индијске религије. Где је Индија са неколико хиљада година у односу на хришћанство? Али остајем при томе да је хришћанство идеална религија, идеална неостварљива, апсолутно неостварљива. Христос није ни мислио да ће се остварити. Он је дошао само због појединца. Једина револуција – о томе смо много пута разговарали, а и владика Николај Велимировић је много пута о клит са фрагментима, говорио је необичне ствари. Тако да имам и сада слабост према Грчкој и мислим да Европа, како год се Грци понашали, треба да им све опрости, и да им и даље дају кредите. томе говорио – јесте лична револуција. Ради са собом, упознај себе, мењај себе, ништа друго, ништа од друштва немој очекивати. Партије, друштво, ништа, а то сам рано сазнао, ваљда ми је и то помогло да никад не будем ни у једној партији. Да ли ће се имало овај народ опаметити? Изгледа да све мање очекују, али природно је очекивати. Очекујеш од оца, мајке, друштва у коме се налазиш. Не. Очекуј од Бога, ако си религиозан, и од себе. Бог је у теби па онда бави се њиме у себи, не на неки
претерано интровертован начин, нарцистички начин поготово, то је велика опасност. Али бави се собом. Како?
     Проучавањем снова. Како да упознаш себе? Проучавањем снова непрекидно. Па онда поређењем са књигама које су те одушевљавале кад си имао двадесет година, а сад имаш педесет. Читај поново те књиге о којима си одушевљено говорио и причао. Да ли откриваш нешто ново у тим књигама, да ли ти изгледа смешно што си био онако… А што да причамо о књигама кад су Јеванђеља довољна? То имам обичај да кажем. Јеванђеља треба читати често. Добро, некад их читамо ређе. Ако у Јеванђељима и посланицама апостола Павла после неког времена, нек буде годину дана, две, не откријемо ништа ново, никакве индивидуације ни познавања себе није било. Мало оштрије то кажем, а то је моје лично искуство. У тим посланицама апостола Павла и другим увек откривам нешто ново. Враћам се да је хришћанство идеална религија.
     Значајан руски религиозни филозоф, мање познат, Константин Леонтјев, умро је десет година после Достојевског, 1891. Хришћане који су мислили да се може остварити нешто од хришћанске поруке Христове, назвао је ружичастим Хришћанима. А рекао је, постоје хумани људи али нехумане државе.

     Чак су и Достојевског називали ружичасти хришћанин. Али кад сте поменули снове, како сте ви ушли у свет снова, на који начин сте их анализирали? Можете ли да издвојите неки специфичан, можда најзначајнији сан у вашем животу?
      Било је значајних, али и мање значајних снова, свакако снови који су ме упућивали шта би требало да буде идући корак у моме животу. Мислим и да је са психијатријом нешто слично било у оно време кад сам се одлучивао за њу. Онда за Јелену исто тако. И сада осећам неке снове који кажу: тако поступај. То би могли бити прекогнитивни снови, како их је Јунг звао.
     Треба анализирати снове, тада схваташ који је сан важнији а који мање важан. Толико неважних снова има. Сањамо углавном оно што смо преко дана доживљавали. Међутим, постоје дубљи снови из детињства, већ и ти снови нешто значе, када почнемо да се сећамо, или кроз сан откријемо шта је било пре 10, 20, 30 година. То су ређи снови, а најређи су прекогнитивни.

     Хтео бих сада једну веома значајну тему да започнемо, опростите ако ће вама можда бити мало непријатно, али ја то морам да поделим са вама и са нашом публиком. Не бих да пропустим шансу, као што кажете, погледате мало живот уназад па неке ствари које сте урадили, па вам је жао што нисте учинили. Сећам се првог интервјуа са патријархом Павлом до кога је дошло захваљујући вама, и веома ми јежао што му нисам поставио једно питање које сам имао на уму. Пошто га је читава Србија и цео хришћански свет сматрао светитељем, како он гледа на то, пошто је сигурно и до њега дошло такво мишљење. Али, некако у нашем народу ви сте на најлепши могући начин остварили врхунски ауторитет, и питао сам многе ваше пријатеље, академике и интелектуалце, да ли је њима познато да смо имали у прошлости, даљој или ближој, неког интелектуалца тог формата, те ширине, тог просветитељског надахнућа. Јер, колико познајем вашу агенду, она је попуњавана готово сваки дан, да ли са промоцијама, да ли са предавањима, да ли са популаризацијом науке, вере, хришћанства уопште. Како гледате на то? Када сте осетили да треба на тај начин себе да формирате као личност и да усмерите своје биће управо у овом правцу?
     То је наравно непријатно питање из простог разлога што прецењујете и мене, а онда можда и неке друге људе. Ми смо склони прецењивању, а још чешће потцењивању, баш мислим као народ. Пошто најчешће потцењујемо прво сопствени народ, онда и друге народе. Не могу да не кажем, можда и не треба то да кажем, пре Другог светског рата у нашу кућу, а рођен сам у Београду, долазили су људи, пријатељи мојих родитеља, то од родитеља никад нисам чуо, а од неких од њих сам чуо кад је реч о политици која ме и онда мало занимала, е ти глупи Хрвати, и ти пијани Словенци. Српски народ је охол народ, а то је најбоље доказао и показао Добрица Ћосић. Увек се бојим да не прецењујем некога, тако смо и почели. Ако много потцењујете, обавезно ћете неког преценити. Сад ја не кажем да сте ви многе потценили да бисте мене преценили, али не. Добрица Ћосић је говорио о Хибрис, а Хибрис је као што знате богиња охолости, немој прелазити границе охолости, јер ће те богиња Хибрис казнити. Добрица Ћосић је у том чланку давно објаснио веома лепо, можда један од његових најбољих чланака које сам ја нашао, да је српски народ прелазио границе дозвољеног и да се упуштао у области богиње Хибрис, и да је зато био кажњаван. Јер коначно та наша, не волим да кажем реч судбина, али та наша несрећа кроз целу историју, и увек постављано питање: зашто? А не можете увек друге оптуживати, то смо већ давно научили из психологије. То је природна одбрана сваког човека: крива мајка, крив отац, крив муж, крива жена, крив брат, крива сестра, крив други народ, сви – само не ја. Ту почиње упознавање себе. Упознати себе, не значи упознати само негативног себе и направити од себе мазохисту, то је врло опасно. А ми смо лечили као психијатре људе, Србе који су стално због нечег криви.
     Грешка је у васпитању, нису се такви родили, грешка је у раном васпитању. Тако да имате те две крајности. Једна крајност је: ја сам тај најбољи и треба мене слушати, а друга крајност: увек сам због нечег крив. Не ваља ни једно ни друго, а то је већ Фројд назвао садомазохистичка клацкалица. Замислите да је он то већ код деце видео, да дете од пет-шест година, кад добије батине од родитеља, ако има млађег брата или сестру, истуче их. Ако нема, онда истуче неко куче или маче. Занимљиво је да сад то не уради а добија батине. Значи да је схватио да је добио праведно батине, а кад сматра да је добио неправедно батине, а најчешће сматра да је добио неправедно, онда мора да се свети. А коме ће се светити него слабијем, и ето вам закон еволуције, и онај који је јачи потискује слабијег.
     Немојмо прецењивати, немојмо потцењивати никако друге народе. Та чувена толеранција, ни то није лако објаснити шта је, али кад будемо схватили да имамо многошта негативног у себи, одмах ћемо схвати и да имамо и много позитивног у себи. То је и Паскал рекао, а ваљда још неко и пре Паскала. Чим схватиш мане своје, и то неке врло ружне мане, схвати одмах да имаш врлине и да је Бог у теби. Значи, у теби су Бог и ђаво, баш тако, и једно и друго. Нема само ђавола на Земљи, нити само Бога, него носимо у себи, ајде да избегнемо Бога и ђавола и цитирамо савремене психологе који кажу: носимо у себи од рођења клицу добра и зла. Наслеђе и одмах васпитање.

     Иако, наравно, поштујем ваше мишљење да можда прецењујем вас и ваш рад, ваше животно дело, теши ме да нисам једини у том размишљању јер готово да не познајем човека који не размишља овако како сам вам рекао. Али како сте се носили са свим тим силним хвалама? Сећам се једном приликом, деведесетих година, пронашао сам чланак у једном српском недељнику који вас је критиковао. Дуго сам се ломио у себи да ли то да вам кажем или не. Мислио сам да то већ знате, био сам очајан и љут, а ви сте рекли: да, наравно, донесите ми. Кад сам донео тај примерак,
одмах сам кренуо да се љутим, а ви сте ме зауставили и рекли следеће: „Александре, ја већ четрдесет година, можда и више, слушам само хвале, па не може то на добро да изађе, ја чезнем за неком добром и паметном критиком“.
     Баш ми је мило да сте то рекли. Наравно да је тако. Па шта би ми то друго помогло, него хришћанство? Откуд постоји савршен човек? Откуд постоји неко ко све зна, који разуме све, који је добар? Чак и то, имате и доброту, не треба заборавити то, није све у знању. Имамо од Платона већ појмове: истина, доброта, лепота, тројство. То чак доводим у везу са хришћанским тројством. Платон је генијалан, осим што многе ствари нису хришћанске у његовој филозофији. Пре свега да је душа затворена у телу, и да је она заробљена у телу, и да треба да се ослободи тела. Откуд то, није хришћански уопште. Душа је у телу, Бог је створио тело, а ово испада да је неко други створио тело, а да је Бог створио душу. И то су наравно гностичари, манихејци, који су и данас актуелни, тако да није тако. Чезните да вас неко критикује. Прочитајте пажљиво то што вас неко критикује, нека буде 3/4 нетачно и 1/4 истинита. То важи и за појединце и за народе. Шта су једни другима Срби и Хрвати говорили уочи рата, преко медија, преко штампе. Три четвртине било је претеривање и неистина, али бар 1/4, и са једне и са друге стране, била је истина. Ко је то гледао, то сад ја преносим ставове државе, али почнимо од појединаца. Добро стоји завидљивост, то је један од хришћанских грехова, завист. Видите, завист, и нисам био баш склон зависти, завидљивости можда. Било је двоје, троје људи и у гимназији и на студијама, и после на психијатрији којима сам повремено завидео. Говорили сте о мени као не знам шта. За мене су Никола Милошевић и Зоран Глушчевић били идеали. Човек треба да има идеале. Ја да будем нечији идеал? Добро, кад имамо петнаест или осамнаест година, ајде нека буде, али чим имаш двадесет и осам, немој, мењај мало идеале, и гледај да ти то буде неко други, не тај исти који је био некада. Никола Милошевић држи предавање 45 минута, и идући пут настави тамо где је стао, а без папира, без ичега. О чему год сте хтели са њим да разговарате, могли сте. То је исто било и са Зораном који је о парапсихологији знао да говори врло озбиљне ствари иако то није била наука, то су били моји идеали. Зашто бих ја некоме био стално идеал, није то добро. Тражите људе који ће вас праведно критиковати и који ће вам рећи нешто што ће вас тргнути и рећи хвала, у праву си, гледаћу да се поправим.

     Добили сте много награда у свом животу, истичете, ипак, Орден Светог Саве и Доситејеву награду, управо зато што је Доситеј био један од наших најзначајнијих просветитеља. Да ли имате свест колико сте заиста утицали на српски народ, колико сте личних живота променили? Јер ево за дванаест година колико траје серијал „Агапе“ небројени су мејлови, писма, људи који су ми прилазили на улици и говорили о томе како су слушали академика Јеротића, применили то на свом животу и кренуло им је набоље.
     Ви, опет, идете на то претерано хваљење, а не заборавите да ја увек кажем да је од Александра Гајшека дошла идеја за емисију „Агапе“, а да је он имао идеју да сарађује са владиком Порфиријем и са мном. И да је то исто била добра идеја, хвала му, али он се после развио, независно и од владике, који је постао митрополит, и који више не може много да му помогне, и од мене који све мање могу да помогнем, самим тим што улазим у године. Хвала вам и на овом интервјуу, сада у овим годинама, колико ће се то разликовати од пре пет година. То је занимљиво, направити поређење вашег интервјуа са мном од пре пет година и сада. То би мени лично било занимљиво, а можда и другима.
     Не треба претеривати, имам писма. Људи – а то сам научио кроз протекле године – када се одушевљавају неким предавањем, било мојим било неког другог, то не вреди ништа, уђе на једно уво, изађе на друго, и од тога нема ништа. Најсрећнији сам био, а то сам доста касно открио, јер човеку прија кад га поздрављају, и на улици, и пљескају му дуго после предавања, кад сам добијао писма после две-три године, где каже: требало је да прође две-три године, да схватим шта сте ми говорили, шта сте свима нама говорили онда. Хвала вам велико, сада тек то разумем. То је хвала. Таквих писама нема много и то је једина хвала, али људи треба да се развијају у току живота.
     Враћамо се опет на упознавање себе. Не можеш бити исти, јер помињемо сто пута стару јеврејску изреку: Ако не постанеш бољи, постаћеш гори. Мој драги доктор, који ме овде лечи, Лалић, није знао за ту пословицу, морам ово да вам кажем. Каже овако, целог живота весламо уз воду – он није додао, то ја додајем – идући према замишљеном Извору, велико И. Ако престанемо да весламо уз воду, ток реке и чамац иду назад. Тако да од сада кад понављам јеврејску изреку, поменућу њега, то је поређење сјајно. Мораш се стално трудити да радиш на себи. Ви сте имали, чини ми се, питање шта је досада, или шта је одмор. То је тешко питање, поготово шта је одмор. То ја сад питам уместо вас, иако сте мислим и то предвидели да ме питате? Ја не знам да ли сам знао у животу довољно да одмарам. Кад ме људи питају како тако дуго живите, а још увек сте ментално свежи, са 93 године – зашто не бих то рекао – увек исто одго варам, и давно пре десет година исто сам одговарао: Божја милост, наслеђе и лични труд.
     Породица Јеротић, живела је дуго, готово нико није умро пре осамдесете године. Отац у 92. и бистар до краја, тетка у 93, бистра до краја. Нико није прешао 93, не знам да ли ћу је ја прећи, не верујем, не знам.

     Хоћете, даће Бог.
    Не, не, имам то наслеђе. Наслеђе је много значајно. Међутим, лични труд је важан. Кад кажеш лични труд, то су ме питали људи је л’ се ти одмараш? Па како се одмараш? Знате да ми је то било најтеже питање. Са Јеленом сам се најбоље одмарао увече када слушамо музику. Она је била при крају средње музичке школе, ишли смо на концерте, али имали смо и плоче. Донела она плоче, донео ја плоче, слушамо увече музику сат, два, три, до поноћи слушамо музику. Ако не слушамо музику, рекох Јелена, ајде да читамо живот животиња. Марибор је издао, ако се сећате, заједно са Љубљаном, а она опет користила Италију, прелепе књиге, гмизавци, водоземци, бескичмењаци, сисари, рибе, птице. То су сјајне књиге, то треба обновити, не знам зашто не обнављају јер су продате. Прелепе фотографије, стручњаци првог реда, који се тиме целог живота баве. Можете мислити неки тамо научник, неки амерички и француски, да се бави гмизавцима целог живота, а 200 врста змија има, а десет одсто су отровнице. То ме је увек занимало, сад ћете, опет, рећи не хвалим ја вас узалуд. Црвеноглава змија, једна од најотровнијих, нашли да су да протеин те отровне змије делује позитивно на ћелије рака. Неко је рекао: Бог шаље болести, шаље и лекове. Природа је пуна лекова. На пример, они тамо у Парагвају, пошто сам о њима читао, уједе их отровна змија, они се попну брзо на неко дрво, жваћу неки лист, ставе на место где је ујед и готово, нема отрова. Природа и ујед отровне змије може да излечи.
     Нема неизлечивих болести, то сам давно рекао, као лекар, рак са метастазама се лечи. Мораш знати себе, опет исто, мораш упознавати себе. Срби нису склони да се баве собом. Где ћеш се собом бавити кад имаш троје деце, па треба сутра хлеба наћи за сваког од њих, где да се бавиш собом?

     Сад сте ме подсетили кад сте говорили о тренуцима одмора, опуштања, доброг расположења. Сећам се једне серије која је ишла баш на Студију Б, поводом прича Зорана Живковића, нашег чувеног писца научне фантастике, зове се „Сакупљач“. У једној сцени тај Сакупљач долази код једног болесника у болницу, и каже дај ми твоју смрт а ја ћу ти заузврат дати да живиш у вечности најлепши дан који си провео на планети. Мене је то инспирисало да се сетим неког најлепшег дана, али зато ја вама постављам то питање. Да ли је било таквих тренутака када сте помислили: Боже, ево рајског стања?
    Било је за време Литургије, неколико пута за време Литургије, када нас је водио отац Тарасјев, покојни Тарасјев, отац Виталијев, по манастирима руским. У једном манастиру Светог Сергеја Радоњешког, та Литургија, на којој су певали Руси као на седмом небу. Онда за време слушања Бетовенове „Девете симфоније“. Бетовен глув и пева Шилерову „Оду радости“, сви ће људи једног дана бити браћа, Alle Menschen Werden Bruder, то пуштају често, и треба. Бар образовани људи, чак и кад нису музикални, треба да чују једном Бетовенову „Девету симфонију“, иако су све вредне. Великих композитора је било, и код нас, али Немци… Вагнер, Бетовен. Док је „Шесту симфонију“ компоновао пасторалну, већ је почео да глуви, а и даље по природи компонује.
     Шта се све дешава у природи, чудо над чудима. Нема неизлечивих болести, то ме подсећа сада на светитеље хришћанске, веровали – неверовали, дошао да се лечи од алкохолизма, тако стоји у житијима, сад веровао – неверовао. Не може да се ослободи алкохола, а овај му каже, ја ћу преузети твој грех, а ти си ослобођен тога греха. Више не пије тај, а светац постаје алкохоличар, а пошто је светац, после неког времена и себе излечи. Како вам се то допада?
     Дивно.
     Како да не.

     Сећам се нашег првог интервјуа из 1997. године, када сте рекли, помињући баш светитеље, да када смо у близини таквих људи, нешто уздрхти у нама, неки унутрашњи глас нам каже ово је Божји човек. Ко је по вашем мишљењу дотакао те духовне висине, те највише духовне врхове, а кога сте ви познавали?
     Сваки човек то има кад препознаје Бога у себи, сваки носи у себи свога Спаситеља, параклита. На грчком параклит значи утешитељ, а то је Дух свети, Свети дух је дух утешитељ, треће лице Свете Тројице. Ако ми у току живота, колико год он трајао, не препознамо на улици, у неком друштву, у разговору, преко телевизије, ако не препознамо свеца у неком човеку, нисмо ништа упознали. Наравно да такав број није велики. Такав је био и отац Јустин, такав је био отац Тадеј. Отац Јустин је био велики догматичар, чак већи од владике Николаја, који је такође био догматичар, али је био проповедник првог реда. И Јустин је био добар проповедник. Нећу никада заборавити кад само Јелена и ја долазили код њега у манастир Ћелије. Дођу два сељака из села, увек иста, никог другог на Литургији, никог. Он је био на списку да буде стрељан, као што знате. Неко, не зна се ко, да л’ је Стева Јаковљевић, прецртао је његово име. Јер он је грмео против комуниста. Кад сте ме питали зашто 1943. година, па тад сам га слушао, нисам га упознао. Ја 1943. године, на врхунцу мог прaвославља, не знам да ли сам икад достигао тако нешто изнутра. Идем на вечерње, на пример, на Литургије, и отац Јустин Поповић, на Недељу православља, држи проповед из вечери у вече, и ја слушам. Ни трунке мржње према комунистима, а све је рекао, браћо и сестре, ако допустимо да дође комунистичка партија биће то, то, то и то, све је рекао, све је видео, ништа не вреди, није нам то много помогло, још их хвалимо, још хвалимо то време.
     Добро, политички постоје зрелије и мање зрелије нације, у то нећемо улазити, то је већ политика. Постоје заостали народи, што је говорио Хелмут Плеснер, велики немачки филозоф у 20. веку, али није говорио о Балкану, говорио је о Немцима и о Русима, као заосталим народима. Зашто Немцима? Зато што су довели Хитлера. А што су довели Хитлера? Јер су ценили земљу и крв, Blut und Boden. То се неговало кроз историју немачке крви, Хитлер је то донео, нема у другим државама тога. Тако да сигурно имате мање зреле и зрелије нације, а ту се опет враћамо на питање да ли сазревају, то ме срећом нисте питали.
     Да ли учимо уопште нешто у животу, драги мој Александре и сви који слушају, да ли учимо нешто? Рекло би се како не, ваљда дете нешто научи. Ама сретао сам људе које нисам петнаест година виђао, исто зли, исто рђави, никакви, ништа научили нису. Знате да сам вам причао да ми је жао што нисам писао о успелом другом и трећем браку, то ми је веома жао. Кад смо били млади психијатри, сматрали смо да су то сумњиви и жене и мушкарци који мењају партнере, па други, трећи брак. Наравно, често бива, и то кажу, да је други брак гори од првог, трећи гори од другог, чак чешће бива. Али, ако је други брак бољи од првог, тај или та нешто су научили, бар да не бирају истог партнера, а ипак изаберу несвесно истог партнера у другом и трећем браку, и наравно да не ваља ништа.
     Шта човек учи, а шта народи уче? Ајде човек ваљда нешто и научи, али слабо и човек научи. А шта народи науче кад изнова ратују? Па немогуће да нису научили народи. Сад нећемо опет да говоримо о српском народу који слабо учи, па онда понавља грешке. Не могу а да не поменем скандинавске народе, Александре драги, ратовали грађански Норвежани, Данци иШвеђани, дуго су трајали грађански ратови међу њима. Ујединили се и постали једна једина Скандинавија, без виза, без ичега, чак кажу имају најморалнији живот, иако наравно има пијанства, хладна клима, људи пију, а пију и сви северни народи, Руси су одувек пили. Али живот је сређен, ја сам био у Норвешкој два пута, тамо је сређен живот.Шта ћу сад хвалити? Јер ако почнем да хвалим Норвежане, Швеђане и Данце, онда ћу хвалити протестантизам, а не моје православље, најидеалнију религију. Јер као што је хришћанство најидеалнија религија света, тако је најидеалнија вероисповест православље, једина сачувана Христова истина је у православљу, али тога православни нису довољно свесни. Руси, ипак Руси, иако су исти ти Руси постали такви бољшевици, то знате, понављали смо то досад сто пута. Како Његош каже: Шта је човјек, слаб кô живинче.

     Шта је човјек, а мора бити човјек?
     Шта је човјек, а мора бити човјек, како је то дивно, и још:
     Ти си искра небу одређена, а земља те вара.
     Искра у смртну прашину?
     Дакле, Његош је геније, све је рекао Његош, и рано је умро. Шта сте још имали?

     Хтео сам да вас питам везано за вашу Задужбину Владета Јеротић. Дакле, који су њени циљеви, какав је њен програм, како бисте ви волели да она функционише?
     Ту је присутан Ненад Арсић, који води Задужбину. Он има веома лепих и племенитих идеја које су неостварљиве, по мом дубоком убеђењу. Хоће да направи и неки музеј од стана где сам. А задужбину Иве Андрића и Црњанског не посећује скоро нико. Срби све заборављају, не можеш обнављати тако непрекидно, јер ћеш бити досадан. Срећом се Андрић, који је био велики мудрац, некако обнавља, иначе задужбине слабо функционишу. Црњански, један од највећих песника, он је у свему песник, иако је најмање песама писао, али све што је писао је песма. Љубав у Тоскани, то је песма, али је проза. То је један од највећих наших писаца, нећу да их разликујем, не зна се ко је већи, да л’ је Црњански, да л’ је Андрић, мада није ни Меша за потцењивање, никако. Ево, ви сте млади, видећете, подсетите Ненада Арсића, и он је још увек у добрим годинама, подсетите га кроз једно две, три, пет година на то шта је замислио. А дивне ствари је замислио са задужбином, али шта је од тога остварено. То није мој песимизам, то је моје реално гледање на Србе. Срби све заборављају, Срби су један забораван народ. Ми смо заборавили и Немањиће, и оне пре Немањића. Људи не знају да је Срба било пре Немањића, људи не знају за кнеза Властимира, све су заборавили, и кнез Часлав Клонимировић, а где су Мрњавчевићи, а где су Балшићи, где је тај свет? Не постоји. Историја почиње од јуче. То су нам донели браћа Руси, бољшевици који су измислили да нам не треба никаква историја, да историја почиње од 1918. године, па то лудило, никад нисам био левичар, већ ми је то било невероватно.
     Русија, огромна, Русија, царска Русија, која је још како имала мана, са царевима, јер нису сви цареви били какви би требало, али почиње живот 1918. године, то је почетак живота. То смо ми рекли исто за 1945 годину. Не треба ти традиција, која традиција, који Немањићи, све је измишљено, додато. А шта ће ти вера, која вера кад је то утопија, која вера, који Бог када Бога нема, овде и сада, живот почиње сада. Видите колико је то преовладало овде и сада, и сада у Европи, млади морају јако да пазе. Младима треба једино желети, наравно и нашим младима, да дуго живе, то им од срца желим.
     Са тридесет година човек није исти као кад има осамнаест. Ако је исти, нимало се није мењао, и не ваља. Са педесет година не сме бити исти као са тридесет, са осамдесет не сме бити исти као са шездесет, јер то ништа не ваља, то је онда застој. Ако си у застоју онда си у регресији, што је јеврејска пословица, онда идеш уназад, он да те носи река назад, онда почињеш поново веслање, то је најгоре. Кад си приметио да те одвела река ко зна где, треба поново веслати уз воду, а замислите колико је тешко веслати уз воду. Па добро, Бог је дао и жало да се помало и одмориш. Веслаш узводно и станеш уз неко жало, па се одмориш, па се мало сунчаш, па идеш даље, не може стално да се весла. То треба исто запамтити али наставити веслање све до Извора, И великим словом. Мораш открити Извор.

     Цитирао бих сада Душана Ковачевића, академика и писца, који је једном приликом написао: „У животу сам постигао много више него што сам мислио, и много мање него што сам могао.“ Како ви гледате на ваш живот, да ли сте задо вољни оним што сте постигли?
     Управо тако. Сад додирујете ону најопаснију тему, а то је вера у реинкарнације. Боље што је нисте додиривали. Ја сам се бавио Индијом, боље што нисте били тамо. Милијарде људи верују, један живот је недовољан Александре. Светитељи су стрепели да ли ће бити до краја уз Божје милости. Нема усавршавања, усавршавање је непрекидно. Сергеј Булгаков, који је био најпре марксиста, не смета ништа, и Берђајев је био најпре марксиста, још и боље, говорио је да кроз еоне еона постоји чишћење, нема ни раја, ни пакла, нема пакла, чишћење кроз еоне, а није рекао реинкарнација, може и са оне стране бити чишћење. Постоји ли живот са оне стране? Ако постоји духовни живот, онда мора да постоји. Питамо се има ли живота на другим планетама. Један наш угледан прота, давно је умро, кад сам га питао да ли мисли да на другим планетама има живота? Каже, како да нема, али Бог је створио човека само на Земљи. Оригиналан одговор, човек је само на земљи, нема човека нигде, а живота има, како да нема. Ко зна какав је живот на другим планетама, а где су друге галаксије, а где су други елементи из којих настаје живот? Не оних четири, за које знамо да без њих нема живота, хелијум, азот и шта још. На путу је наука да открије нове елементе из којих настаје друкчији живот, не овакав. А милијарде галаксија, а то је дивно све што је тако. усавршавање непрекидно, човек се усавршава у току живота, али овде треба почети са усавршавањем.
     Кад сам питао патријарха Павла, то смо пет пута понављали, извините, Ваша светости, неки светитељи, Свети Гргур из Нисе, али не само он, то је био 4. век, то понавља и Достојевски, то понавља и Булгаков, понавља Исидора Секулић, постоји ли живот после смрти где се наставља усавршавање? Одмах је рекао: Наравно, али мора се овде почети, мораш почети овде са радом на себи, са усавршавањем да би наставио.
    Видите, тај чудни Сведенборг, то је чудо од човека, он је био научник првог реда, ботаничар, као што знате. Одједанпут Гетебург захвата велики пожар, и у Стокхолму пожар, каже пожар, јеси ли луд, какав пожар. Кад оно види пожар, постао визионар. У средњим годинама живота Сведенборг постаје визионар и почиње да говори о животу после смрти и о разредима. А о разредима говори и Достојевски, кад је умрла његова прва жена, Маша, још је била на столу, мртва, Маша сигурно иде с оне стране у неки разред. Постоје разреди, дакле, усавршавању никад краја. С тим морамо живети, без тога живот постаје полако бесмислен, и полако почиње да буде безнађе, депресија. Депресије расту у свету због безнађа, расту и код нас.
     Четрдесет година сам радио као психотерапеут, Србија и депресија, то ја нисам видео. Срби депресивни, то ми је смешно било. Наравно да је било депресија које смо лечили. Али кад се каже депресија, постоји десет врста депресија, о томе појма људи немају, од реактивне, најлакше до ендогене, најтеже. Депресије су ретке биле, Срби увек нађу начина да се опораве, и увек нађу начина да опет почну да живе, иако с времена на време и они упадну у неку врсту безнађа. Али није реч сад о Србији, него је реч о Западу. Не смемо дозволити, ни ми Срби, јер смо православни, да безнађе крене кроз Европу. Америка, европске земље, овде и сада, то је разумљиво за младе људе, потпуно оправдано. Пусти шта је било у немањићко доба, не занима ме, хоћу да знам како ћу сутра живети. Овде и сад, док си млад, то је у реду, кад имаш тридесет година, можда и мање, више није у реду да кажеш овде и сада. Историја почиње да занима људе тек кад малчице остаре, не морају да имају педесет година па да се баве историјом. Историја је мени била занимљив предмет још док сам учио гимназију. Међутим, историја је јако занимљива, наравно питање је да ли је тако било. Зато људи потцењују историју, да ли је историја управо таква или је била друкчија? Па, неке ствари су можда и додате, улепшане, а неке су биле такве какве јесу. Историја постоји, хисториа на грчком значи догађај. Догађаји су историја.
     Докторе Јеротићу, хвала вам најлепше што сте били оволико искрени са нама данас, што сте испричали веома значајне детаље из свог живота. Хвала што већ дванаест година кроз серијал „Агапе“, како то гледаоци примећују, уносите велику дозу смисла, мудрости, мира и хармоније. Ако имате за крај неку поруку.
     За крај имам поруку да ваше емисије „Агапе“, од вас је потекла идеја, траје дуго, прославили смо десет година, то је било дивно, дошао нам је и митрополит Пор фирије. Срби не знају прошлост, њима је десет година већ много. Традиција у добром смислу речи традиција, не у рђавом смислу. Шта ће ми традиција, ионако је лажна, то је најчешћа слика о традицији. Не, Енглеска, Француска, Немачка имају традицију, зато су велике земље. Оне напредују и даље иако је сад криза и тамо. Мале земље не знају за традицију, то је највећа трагедија малих земаља, балканских, да нису имале континуитет. Традиција је континуитет. Срби никад нису имали континуитет, дисконтинуитет. Вечно ратови, не можеш никога оптуживати, можеш једино географију оптуживати, а то се не сме јер, наравно, долази оно најболније питање, хоћемо ли задржати младе овде. Ето, то је моја порука, прво да „Агапе“ траје дуго. Друго, да сваку традицију, нека траје пет година нека традиција, било у којој области, одмах да се каже ово траје пет година, било шта, а већ 15, 20, 30 година, одмах бележити. Дакле, традиција „Агапе“ мора да траје. И, наравно, да почнемо да учимо нешто од наших грешака да бисмо могли да их исправимо, а то је једино могуће ако упознајемо себе и ако водимо бригу о другима. Себичност није вођење бриге о себи само. Напротив, себични људи не воле себе, то је стара мудрост, то људи не могу да схвате, а после оволико година мога живота ја тврдим да себични људи, егоисти, не воле себе. Прво, Бога мораш волети, јер тако каже и Стари и Нови завет, каже љуби ближњег свога као самога себе. Али пре тога љуби Бога свога свим срцем својим, свом мишљу својом, колико можемо, колико разумемо. Нећемо разумети никад, Бог се неће разумети никад, нити икад доказати. Не постоје докази, нити ће икад бити доказа да Бога има или да Бога нема. Зато Христос каже, тиме завршавам, не бој се – само веруј.

     Хвала вам још једном, и Христос васкрсе!
     Ваистину васкрсе!
     

      Разговор водио: Александар Гајшек