У ОДБРАНУ ЛЕПОГ

(О песништву Гордане Боранијашевић)

     Свет овај саткан је у складу и у савршеном реду, а у ненадмашној лепоти, само чистом оку докучивој. И зато се не каже узалуд да је лепота у оку посматрача – што понекад, у понављању и од оних са замагљеним погледом, зазвучи и као својеврсна мантра.

     О тој лепоти, исконској лепоти, пева Гордана Боранијашевић. Вазноси је та и таква животодавна лепота савршеног.

     Она не може да не пева.  

     За песникињу Гордану Боранијашевић поезија је што и дисање. Исто оно што је била и за Миљковића: живот и смисао живота. И једно, и друго. Поред лепоте, вазноси је и вера да је Промислом Божјим управо њој од Бога дарован дар певања с таквим назначењем. И зато у нановијој књизи Меланхолија можданих пева:

Каква сам ја Поетеса!
Одредио Господ: за небеса.
Ништа земно, тек дно небно
за сликове – душоломне.

    Осећа и хвата дамаре космоса и одсаје вечности. Време ка вечности наводи. Пролазно ка непролазном. Земно ка небном. И све то уз најсуптилније мелодије духа. Зна она да није сама себе таквом изабрала, већ да је Творац тако одредио. Зна да је Он сваком од нас задатке задао, тешколаке. И да нас само Он познаје, јер нас је Он створио. Зна да је само Свевишњи могао њену сеизмографску осетљивост да укрије у песму. Да проговори. Кроз своје лично да пева о нашем, о ономе што се тиче свих нас.

    За истинског песника, за песникињу Гордану Боранијашевић, поезија је сан о Савршеном, сан о Апсолуту, сан о Лепоти. Она је есенција душе. Зато наша песникиња овако пева:

Пишем да живим
Дишем да мрем
Све је у мојим песмама.

    Поезију брани од света наказног и речи наказних. Поезију доживаљава као певање, мелодију, звук, ритам, скокове и трептаје риме, по чему се види да ли јеси или ниси песник. Ставља до знања: као птици песма, и Песнику песма је исконски говор, прареч. Песника све може убити: свака нијанса, сенка сенке, све оно што је обичном човеку невидљиво и нечујно. Зато је, каже, Песник Божји изабраник. И мученик. Уверена је да ће на крају света преживети само Божји угодници и дела наше душе, дакле – Уметност. На челу са врхунском уметношћу – Поезијом. У то, каже, не сумња. Јер, надасве, и Библија казује: „На почетку беше Реч.“

    Кроз поезију отвара се душа и показује вертикала духа.

    Оно што душа носи у језик се уткива. И зато је језик одраз бића нашег.

    Поезија је истина. Гордана се тога држи. Позија увек трага за истином, јер је то проживљено; а она најчешће настаје из патње (жртве). Ту се кују нове речи. Јер, у речима је саткано оно што осећамо, доживљавамо, мислимо, снујемо и чинимо, циљ и пут којим идемо.

   Њена поезија оплемењена је лирским елементима; у песмама њеним све је лирика, управо из тежње да покаже лепоту света, коју је створио највећи и једини истински Уметник.

   Песникиња Гордана Боранијашевић тежи чистоти. Отуда је код ње чест мотив снег, као персонификација чистоте. А све под вечном светлошћу небескога свода.

  Тежи Песникиња изворној чистоти, која се пројављује у природи. Зато се у песмама својим враћа тамо одакле је порекло њено, у село Дражевиће, очево родно село; враћа се у своје детињство, тамо где су почеци, где је, из тренутне перспективе, све предачко – предачки језик, стогодишња кућа, четина пред дединим прагом, мирис сена на снегу, живот стрица Томислава, стасавање у природној чистоти... Мотиви њених песама су и јасење и дражевачке ливаде; празници на селу и одлазак са баком на Службу Божју у цркву; вашари, поготово Великогоспојннски вашар; крсна слава Св. Лука у дединој кући брвнари, са шашовцима, изнад којих се сушила пршута; црни шпорет од кованог гвожђа и црни хлеб у њему печени, од којег је кришке посуте шећером из бакиног џепа носила на дражевачке ливаде, као чуваре малих Божјих стада; држање руком једном за руку млађе сестре Драгане, док руком другом дарује љубав, вазда мислећи да то није довољно...

   Три суштинска мотива су у поезији Гордане Боранијашевић: детињство, Бог и Лан (који је њена метафора лепоте, савршенства, уметности и тежње ка Апсолутном, ка Љубави). А све то је у служби одбране поезије од бесмисла, ништавила и пролазности.

   Пише по-свете, стихове намењене драгим особама и светима. Пева о свему што је било. А кад су олуја и друге непогоде, она се моли за своје римне свеске, исто колико и за кућни праг; показујући тако да без певања ни живот смисла нема.  

   Ослушкује Гордана гласове и овога и онога света, прати знаке указане, па тако после сна са анђелима 1996. године она наставља да пише само оно иза чега ће стати.

   Све је код ње по савршеном Божјем Промислу. Па казује:

Колико си волео
колико те живот болео.

    Све исходи из оног најузвишенијег осећања – из Љубави!

    Стихови Гордане Боранијашевић су њено име. А то име се лако разазнаје: када кроз вазда стварану, данас поготово тако присутну буку, док се поезијом назива и оно што ремети космички ред и мир, ипак, успете да чујете, мада пригушено, милозвучно песмословље, обратите пажњу – ту су стихови Гордане Боранијашевић.