|
Певао је цару, себру и пастиру,
Болноме и сужњу звиждукао живо,
Украшавао је Орфејеву лиру,
И једном песнику шапутао штиво.
Певао је творцу, пролећу и мају,
Виргилу, Катулу и Анакреонту,
Шекспиру и Китсу, Јакшићу и Змају
Па и Овидију док беше на Понту.
Ево и сад пева испред моје куће
Саздане од звука, тишине и слова
Али ја се бојим скоро угинуће
И доћи ће нека песма, сасвим нова.
И зато помишљам, песници будући
Са музиком града у великом уху,
Да нећете у гај поезије ући
Ако тог славуја немате у слуху.
ЈУТРА
Јутро по јутро - минуше јутра.
Нека ледена а нека нежна,
Нека још трају, (негде унутра),
Ал’ минулост им је неизбежна.
Ево, одјутрос, цвркућу ђаци
Гумицом снова прошлост бришу,
Будућност зове: узми, одбаци
Тренутак сваки ко клик на мишу.
Гледам приљубљен, уз шољу чаја,
У своја јутра док птице хрле
Да позобају мрвице сјаја,
Моје се мисли са њима грле.
Врапци и вране, сенице, свраке,
И златокриле утве из снова,
Косови, креје и зебе лаке,
Ал’ нема ласти и голубова.
Напољу мраз је, леденице.
Минуше игре светла и сене.
Преостаје ми да храним птице
И птицама да хране мене.
ЈАТА
Минуо дан је и ноћ се хвата,
На мене слећу сморена јата
Гаврана, чавки, чаме и сете,
Не могу крила да ми полете
Слећу с Косова, с Газиместана,
С Ловћена, Чегра, са Стражилова,
Са Зејтинлика, и са свих страна,
У кљуну носе оловна слова
Долећу као у ноћној мори
Сви албатроси и невермори,
Лабуди црни, голуби сплина,
Весници тајни страшних милина.
Слећу с читанки, рима, вокала,
Ода, поема, песама, збирки,
Несталих нада, свих идеала,
Минулих страсти, веселих свирки.
Стоје на жици, лебде у етру,
Кљуцају пчеле, скачу по воћу,
Рију ми мозак, кљују ми јетру,
А ја их храним, дању и ноћу.
ГОЛУБОВИ
Бриге су лаке ко измаглице
Кад на кров куће долете птице.
Пар голубова, ил’ нека рода,
Најлепши дар су са плавог свода.
Ваздушна бића, крилати створи,
Стоје на крову где су ти двори.
Ту се митаре, гугучу, гучу,
Радости пређу кроз вече сучу.
Нешто ћућоре, шта ли то раде?
Кљуном се кљуне и гнездо граде.
ГАВРАНОВИ
Шта бисте без мене гаврани и вране,
Ко би вас хранио дневним мрачењима,
Семенкама патње, тамним значењима,
И делио с вама ожиљке и ране?
Ко би учитао ваша провиђења,
Метафоре смрти, ужаса и пакла,
Да није читача кога је дотакла
Мисао песника, рука сновиђења.
Јер ван ореола несреће и бола
Биле бисте само бледе птичурине,
Без књишког црнила које у вас срине
Душа кад је сама, рањена и гола.
И шта бих ја без вас, птице злослутнице?
На кога бих камен спустио са груди?
Можда сте створене да би могли људи
На вас да пребаце све своје кривице.
Па мислим, због тога, да с ваша три прста,
Ма где да стојите - ви сте на Голготи,
Ту крај распетога, у људској наготи,
И да ту стојите још од Часног крста.
ИСПОВЕСТ
Нисам умео да живим сасвим,
А живео сам, и, хвала Богу,
Надам се још ћу пре него заспим,
Али да живим сасвим, не могу.
Ко чврсти сонет, увек у грчу,
Римама спутан у тешки катрен,
Док други цмокћу, гугућу, срчу,
Сабијам себе у дистих ватрен.
На једну страну вуче ме глава,
На другу страну воде ме ноге,
А страст у срцу не испарава,
У души скупих уздахе многе.
Одвезујем се када сам везан,
И сабирам се када се пружим,
И у пијанству сасвим сам трезан,
И сасвим сам сам и док се дружим.
Нити да души пронађем квартир,
Нити да течем земаљско благо –
Помало грешник, помало мартир,
Живим свој живот, како му драго!
СЛУШАЈУЋИ ОКУЏАВУ
Подај, Господе сваком шта му треба:
Жедноме пића и гладноме хлеба
Патнику милост, а несрећном срећу,
Ковчежић злату и контејнер смећу
Брбљивцу екран а цару одело
И чобанину једно јагње бело
Молитву свима, болеснима лека,
Стрпљења оном који неког чека
Грешнику опрост, љубав ко је иште,
Песнику песму, глумцу позориште
Свакоме своје, и мени, сред свега,
Мало светлости са сунчевог брега
|
