СПОРТ И СВЕТ

Новине су долазиле из Београда, лети,
једном годишње – неко дође и донесе. 
Ка Титограду још не бјесмо пропутили,
нит је било пута низ Платије.

Информативно-забавни магазин великог формата,
штампа црно-бела,
а у памћењу, с ове даљине, чини се у бојама:
фотографије, укрштенице, рекламе, наградне игре.
Пошаљите тачан одговор – добијате путовање у Шпанију! 

И ту је, на почетку, био Тито,
а с њим Јованка насмијанка –
многе су жене по Југославији носиле пунђу, као она,
и кројиле плаве костиме, као њене. 

Ено и фузбалера – Звезда и Партизан,
младићи – хероји зеленог тепиха,
као да је сваки из Прве пролетерске –
играју и против Немаца, и против Италијана,
а међусобно се кољу, брате мили!

„Куд оно онолико трче, кумим те Богом“,
питао је Милика Душанов,
кад је на телевизији видео утакмицу.
„Има ли оно краја, јесу ли манити?“ 

Спорт и свет траје целог лета.
Чува се, ваљаће на јесен кад се почне ложити.
Има доста да се чита и још више да се гледа,
али не ваља пред сваким,
јер има голих жена.
„Нема ти више стида на свијету,
но свака, ено, гола голцита,
и испела би се на вр’ врца куће!“

Биле су то лепотице са избора за Мис Југославије –
првих десет девојака – портрети, у хаљинама,
у купаћим костимима – „све се види,
и пупак показале, кукај, мајко!“ 

На те средње стране
погодно је изручити кафу из пржуна,
да се охлади на доксату испред куће.
Све село замирише – сад ће Илинка и Госпава на сједник!

Једног лета, дође Спорт и свет,
а на средњим странама „Појас невиности“.
„Још од најстаријих времена – пише –
владари, племићи, војсковође,
одлазећи на далеке путеве и у војне походе,
закључавали су своје жене
појасом невиности,
да им тако сачувају част.“ 

Била је и слика тог појаса:
жена гола, а на њој бикини
од коже и металних копчи –
као да има злата и челика,
и са бравицом чији кључ има само господар. 

„Гледај ти ово чудо, Драгане бане“,
рекао би добри Стојан, ширећи бркове,
„чега су се досјетили у старе земане –
жену под кључ,
па воља ти у лов, воља ти на Амбисинију.“

Сутрадан, опет, ево га, на ракију,
тражи оне новине, да види је ли то могуће –
шта су светски људи измислили:
„Важнији је образ од људскијех права!
Код нас се то не би могло начињети,
коже немамо, браве немамо;
а и шта ће нам, кад су код нас жене поштене,
не леже на парама па да се помамљују и дижу реп!“ 

„Али ти би, ипак, нашао неку жицу, Драшко,
па би откључо онај катанац –
сумњам да би тебе оно спријечило.
Нема браве што се отклопит не може!“ 

Ја се стидим,
имам десет година –
не бих волео да ме старица Миља затекне
како гледам лепотицу с насловне стране.
„Види ово обличје,
ову казну божју!“
Окреће Миља главу устрану. 

Рекламиран је ту и неки нови коњак –
освежава, охрабрује, подиже морал.
„Више бих волио једну чашу џање Весове,
но боцу оне куповне ракије –
веле да је пеку од нафте и камионских гума!“ 

Свега има у свијету –
има људи који ништа не раде,
но се само лоптају. 

Ево и старе Миље,
Узима Спорт и свет иза шпорета 
пола је већ изгорело, кад је изношен пепео,
пола, згужвано и влажно, чека своју судбину.
(И шољице за кафу на њима су превртане.)
„Погле, мајмун! Мој брате! Види, како жалостиво гледа!
Не бих вољела да смо од њега постали,
а знам да има људи свакојаких,
чупавијех и аветнијех, Боже одбрани!
Тужно се смије, као чељаде, Боже помози!“