Успавајте се где сте затечени
По свету добри, горки, занесени,
Ви руке по трави, ви уста у сени,
Ви закрвављени и ви заљубљени,
Зарастите у плав сан камени
Ви живи, ви сутра убијени,
Ви црне воде у беличастој пени
И мостови над празно извијени,
Заустави се биљко и не вени:
Успавајте се, ко камен, невени,
Успавајте се тужни, уморени.
Последња птицо: мом лику се окрени
Изговори тихо ово име
И онда се у ваздуху скамени.
ОПРОСТИ КАМЕНУ ШТО ЋУТИ
Опрости камену што ћути
Опрости што тајну сакрива:
Како ти се над умом слива
Самоћа и теку минути
Кап по кап у празан круг
Што се шири ко вид пред страхом.
Опрости птици која и дахом
Хоће да ти постане друг.
Опрости сенци што те прати
И ветру што те у круг води.
Загледај се у танке влати
И реци нечем малом: ходи
Шумно као што птице слете
Са плавог мира на сунцокрете.
ТУГОВАНКА НАД ВЕЛИКИМ СИВИМ ПРЕДЕЛОМ
О, граде, где сам живео
По сутеренима, на балконима,
Смејао се, плакао, сивео
Под твојим небом, плафонима.
Ту смо се тужно љубили
У сенкама, по клупама.
Ту су ме весело убили
И бацали по рупама.
О, где све нисам шетао,
Кога све нисам сретао,
Пред каквим кафанама седао.
Како је болно вредео
Велики сиви предео
У који сам сатима гледао...
НИТИ
Једном нас ту, где нас има,
Неће бити.
Ми смо нити
Које вежу нерођене са мртвима.
Нема краја.
Прислонимо на зрак ува:
Кроз шупљине између нас ветар дува
Што времена по два спаја.
Леже испод мрачне сене
Мртви, а још нерођене
Слути ваздух који крај нас засветлуца.
Ми се кобно лелујамо
И слушамо ветар само
И нит по нит како пуца...
НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН
Као да смо сишли под земљу, у трап,
Немо смо стајали тако: дуб и дуб.
О зар је ноћ ова била она кап
Што препуни чашу и већ прели руб.
Нико нас сад неће преварити више
У овом свету где се већ све зна:
Ни љубав која на ружу мирише
Ни предео маглен искрсо сред сна.
Јер ове смо ноћи доживели све
Док рушило се лишће око нас на тле.
Сад свањива јутро: испражњени свет.
Живот ће одсад бити више предах.
Ја затварам очи и дозивам: цвет —
Булку, из руских жита која гледах.
|
