СМИСАО И СЛИКА

     За посматрање слика Микана Аничића потребни су вам и двоглед и лупа: прво, за сагледавање слика великих формата којима је стекао париску славу, друго, да би сте заронили у детаље минијатурних слика. И једне и друге слике, нудећи два краја бескраја, мали и велики, приповедају више прича: велике, упоредиве са симфонијама и пасијама, где поглед лута од средишне мисли до обзорја и споредних окрајака смисла, и мале, као мајсторство гудачких квартета и соло песме, у којима су приче у причи, као у 1001 ноћи. Тако, можете видети распетог Христа окруженог конзилијумом лекара и спокојног свирача у клодлореновском пејзажу, Тајну вечеру с Јудом-банкаром или низ птица крај трубача, напуштену љуштуру тројанског коња под зидом.

    Али постоји и друга врста Аничићевих слика, по формату и смислу између оних горе описаних, бескрајно великих и бескрајно малих.  На тим средњим форматима Аничић збија шалу са перспективом, бојом, публиком. Бик не отима Европу као на већим платнима, он побеђује охолог тореадора. Све се дешава као међу кулисама. Како нас један сликар може обасути оваквим разноличјем, богатством, како он може истовремено блистати у две тако различите дисциплине, на платнима великог формата и величајних идеја, и малим форматима, где се такмичи у тананости и појединости са обрнутим одразима у огледалима и накиту?

   Једино рационално бојашњење јесте да Микан Аничић у самоћи свог париског атељеа користи дар увишестручавања сопственог тела, дар неоспорно божански. Ренесансни мајстор Аничић поставља основе великих платана, гради односе волумена, перспективе, а помагач Аничић ради појединости, као шегрт мајстору мешајући темперу и жуманце, осликавајући појединости на ђубришту иза главне сцене, гуме, шкољке аутомобила, конзерве, травке. Али никад неће мајстор Аничић презрети свог калфу Аничића, увек ће га поштовати као што се поштује добар занатлија. Мајстор ће радити запаљене челичне облакодере у измаглици. Има ту још увишестручених Аничићевих подобија: један од њих, назовимо га трећим помагачем, слика актове ломљиве пути, баршунасте и осетљиве. Четврти слика небо и воду фона, прозрачне азурне просторе без дна и границе, соларне олује на непознатим планетама, вихоре који се обрушавају назад као талас, претећи да својим хуком прогутају гледаоца. Тај четврти који слика усамљене планетне пејзаже је питагорејац, и он један био би довољан да Аничић буде сликар. Четврти је радио позадину менументалног распетог Христа и минијатуре -  малог чувара птица, рећи ће једном историчари уметности. иста дубина, непрегледна даљина. Пети је спцијализован за птице и цвеће, инсекте, као Кадифени.

   Али мајстор не дозвољава да се помагачи забаве само појединостима. Смисао бруји као хор у цркви, упорно и безобразно, за многе неподношљиво. Тај високи глас се издиже . Што се тог гласа тиче, носиоца смисла, Аничићевих слика може бити и мала и велика , и црно-бела и у боји. Смисао се гради на нуминозном хаосу појединачног са гомила ђубрета, хируршких маски, старих ципела у позадини, кроз двоструко порицање у броју и сврси одбачених некад скупих предмета. Има нечег од стоичке концепције вере на Аничићевим платнима- ретко су где богови тако далеко да чак анђели и свеци немају ореол и спуштени у кал бивају само носачи предмета - и ретко где на сликама у последња два столећа Христ тако стршно пати, под стручним оком и првокласном негом.

     Али, даље од Христове страсти обитавају Орфеј и Пан, у Долини Трубача. Аркадијски доручак, од сласти распукле лубенице и диње. У рајским вртовима окруженим високим зидовима, али и под истим оним небом под којим је неко упртио Високе Дечане на раме и кренуо на пут. С друге стране, у серији слика којој је тема тауромахија,  расплакане удовице тореадора и слободни победнички бикови са корида. Први поглед, осмех над овом заменом улога бика и тореадора, али и сенке и тама строгих архитектонских конструкција, сиво и црно, Крвавоцрвене основе, то је боја и за понеки зид. Други поглед, де кириковска самоћа. Трећи поглед, мноштво сцена, као и на великим композицијама, али нема хијерархије у редоследу по важности, оне једноставно постоје једне поред других као у сликарству предренесансе. Аничић је кренуо путем ренесансних сликара, али крећући се по обичају против матице реке, стигао је до њеног византијског извора, остајући свој и у реци и на извору. Једина препрека коју нам он поставља јесте потпуно занатско савршенство слика. У вековима индустријског преко тога се тешко прелази, и савршенство појединачног се не опрашта. Сувише заокупља пажњу, саблажњава публику често навиклу на сликарство-тапет, декорацију.

    Ако сликате као Аничић, и живите у Паризу, ви сте најусамљенији сликар на свету. Довољно је отићи на изложбу завршне године студената ликовних уметности, Beaux-Arts, или чудовишно велики сајам галериста који излажу савремену уметност, FIAC, па да вам то буде јасно. У својој виртуозности он је усамљен као и Дали, подједнако удаљен од свих струја двадесетог века - апстракције његовог почетка, поп-арта средине, хиперреализма осамдесетих, да не спомињемо театарске и експериментално-психолошке перформансе почетка овог века. Од платана осамдесетих и деведесетих година прошлог века, Миканова уметност је кренула пут помирења, до апокалиптичности која је научила да буде мирна и филозофска, понекад насмејана, а увек раскошна, као сећање на призоре младости. Зато је било потребно да једна Аничићева слика великог формата, Повратак у Рај,  буде недовшена последњих четврт века. И није могло бити другачије: да би се на њу уселио мир "Апотеозе дечаштва" , било је неопходно сачекати да изгоре све куле, експлодирају сви вештачки сателити, сагоре гомиле непотребних конфекцијских пластичних предмета са Миканових слика из осамдесетих година прошлог века.