ТРЕШТИНЕ

      Пребиловци. После документарне емисије у којој су приказана сведочења како су у усташком налету, у три дана, на почетку Другог рата, 1941, нестали становници тог места, и то три четвртине становништва, целе породице, како су их бацали у јаме, како су јаме после рата забетониране, по наредби, да се сакрију кости, како су јаме одбетониране пред почетак верског и грађанског рата у Босни и Херцеговини, кости извађене, стрпане у сандуке, однесене у крипту нове цркве и ту сахрањене, како су после тога, одмах, потомци истих усташа цркву минирали и на рушевини отворили депонију за смеће, после тога, иако сам знао за пребиловачки злочин, гледам у реч Пребиловци као у дно пакла.

       2.

      Онамо, где још нисам отишао, али јесам био близу, и са цетињске, и са граховске стране, у каменим увалама, с лепом и опеваном прошлошћу, с неколико познатих уметника и научника, да не помињем сердаре и остале главаре, некадашње и ове међу нама, онамо је предео црногорски, племе са занимљивим именом. Ко зна кад и ко зна како је дошао његов назив – Цуце. То је постало обично, свакоме у Црној Гори познато.
      Међутим, ево три примера како Цуце праве сметње и неспоразуме.

      Прво, у познатој књизи о Његошу, мислећи да је Цуце множина (што у једну руку и јесте), пише да је ту и ту дошао – Цуц. Тако није нико.
     Друго, у једном научном казивању, професор је полетним начином такође рекао, више пута, да је ту и ту дошао – Цуца. Тако кажу сви, али је он оштри акценат на У променио, отегао, па је Цуца постао Цуца (Сокић или нека мање даровита дама).
     Треће, у граматици српског језика наведена су и места и области с кратким именима, као што су села Ба и Зуце, и да нема назива за отудашње становнике. Као ни за људе из Цуца, па се говори описно – „припадник племена Цуце” или слично.

    Видели су, сигурно, да у Горском вијенцу стихове говори Један Цуца. Јесу видели, али нису чули да је то редовно, да се увек каже: он је Цуца а она је Цуцкиња. Ко ће све чути? Нема га!

     У нашем дамском добу, док нараста покрет жена које не пристају да су у залатку, док се дефинишу женско писмо, женско сликарство и женски стил, уз остало, таква појава се зове феминизам. Све мора добити свој изам, јер тако постаје озбиљна ствар.
    Феминисткиње и њихов подухват поштују мушкарци, осим оних који су остали на давно освојеним позицијама. Писци граматике учинили су „продор у нову област”, како је похвално примећено. Обрадили су феминизме. Осим познатих примера: учитељица, професорка, спремачица, посланица и таквим редом даље, навели су, истакнуто, курзивом, читаво јато „женских” именица које чекају да се у језику одомаће, да се говоре и пишу у свакој прилици као нешто језички чисто. Осим агенткиње, аласкиње, електромеханичарке, етичарке, каубојке, легионарке, инвалиткиње, монтерке, омбудсманке (без напомена да је намерно, вероватно, дошао такав назив, таква називница, да поправим, за тежак изговор именица омбудсманка, јер није лако бранити права човека, сва, па и она да изговарају нове именице), осим филолошкиње и хируршкиње граматичари су кандидовали и називе: апостолка (што није обућа за лето но религиозни проналазак), архимандрица, бискупица и епископа (чије време неће скоро јер црква веома споро мења своју нормативу).
      Али, још нико не зна докле ће да стигне захуктали феминизам и шта ће све постати феминизам. 

     Духовити Херцеговци, препричавају како су се прегонили грађани Билеће и грађани Гацка, док знају да је Требиње са медитеранским ваздухом, мостовима на зеленој реци и културном дугом традицијом природно имало песника као што је Јован Дучић, архимандрита као што је Нићифор Дучић, и светитеља као што је чудотворни Василије Острошки.
    Па ће онај из Билеће, која је у низини, ономе из Гацка, које је на уздигнутој равнини, с прекором, поносно, рећи: „Ми смо за вас Гачане Требињци! ”
     Да ли ће, после учења из граматике, Билећанин Гачанима рећи: „Ми смо за вас Гатчане Требињани”?
     Да ли ће исти учењаци рећи да велики београдски добротвор Лука Ћеловић није Требињац но да је Требињанин?
     Да ли су два Дучића и Свети Василије Требињани?
     Нису. Сви су они Требињци. Као што су Гатчани – Гачани.

     Срећа је за српску књижевност што има песника Његоша, а све упорније нас уверавају да је то несрећа за српски народ. 

    Немам ништа спремљено, смишљено. Две трећине папира на овој страници су празне. За наредне две сам нашао белешку коју ћу да уметнем. Зато овде морам оставити реченице иако сам, понављам, у послић кренуо без идеје и било какве замисли. И док ово пишем, доста мучно и споро, више бринем да ли ће ми штогод доћи на ум, а да буде занимљиво и изненадно, но што негујем ове приспеле речи.
    И ето, одједном сам се затекао у просторији, београдској, на Новом гробљу, на испраћају за кремирање рођаке коју сам познавао, али из тог мало остало ми је доста пријатних сећања. Не знам шта је радила. Не знам коју је школу имала. Знам да је студирала, удала се, родила двоје деце, развела се и остала сама. Њени синови су отишли у Америку, у Бостон, тамо се поженили и остали. Због погрешног оглашавања у читуљи дошао сам раније, чекао сам, обавезе су ми се примакле, једва сам стигао да приђем, ставим цвет и кажем саучешће. А тамо, рођакин брат, весео што ме види, каже да је добро што сам дошао, да он зна да ћу „одржати говор”. Побегао сам мислећи како сам кажњен: сви иду на испраћај с једном нелагодом а ја са две, јер се очекује моја реч и када је немам. 

     Знам човека, доброг научника, уљудног и предузимљивог, који има и жељу да буде руководилац иако томе није вичан. Није од науке имао кад у то. И није погрешио, наравно.
    Сада, изабран на важно место, често ме зове. Разговарамо телефоном, сретамо се у кафани која још има кариране столњаке (као некад!), где столови нису округли, високи и с малим пречником, где се може мирно седети, без гужве и ометања из „напањеног” звучника. И он пита, детаљно, без устручавања. Стално истиче своје неискуство и поверење у моје одговоре. Трудим се колико могу, искрено помажем и када ми је тема далека.
    То траје, годинама. Увек се „договоримо”, увек прихвати мој предлог, а када дођем на састанак, он одмах каже, детаљно, без остатка, све оно што је, „по договору”, требало да изостане. Поступке редовно понављамо, али их никад не коментаришемо.

    Знам, истина је, оба су из моје генерације. Један је бледолик, речит, познат беседник, популаран и омиљен. Почео је да објављује своје радове док је био гимназијалац у Црној Гори. Дошао је да студира у Београду и ту остао. Други је доследан ијекавац, предаје неколико стручних предмета на високој школи, воли да шета калемегданским стазама и задиркује даме. С годинама све црвенији у лицу, нарочито кад је почео да одлази у банатски виноград и тамошње подруме.
    Њих двојица су били у истој скупштини која се састајала најмање једном месечно. Тада су се виђали редовно, али и на другим местима. И увек је онај с црвеним лицем питао оног што је бледолик: „Што си тако блијед?” Када је питаном досадило, после непријатне упорности, једном је на седници упутио поруку мобилним телефоном: „Жути жутују, црвени путују!” Тако су „блиједа” питања потпуно угашена. Црвени је постао још црвенији. 

     Слушао и како чуо записао, овако:

   „Само што није, још мало па ће педесет година откако обављам послове који припадају људима с мандатом. Нисам никад могао самог себе да изаберем. То је потребно рећи иако је на први поглед непотребно, нелогично и бесмислено. Али, кад ослушнем, у себи, понекад, с подсећањима која не престају, мање или више злобна, али увек злобна, дође ми да изађем насред града и викнем да сви чују: Ви сте ме молили да то радим! Одустајем од тога, јер знам да дошљака увек унапређују с двоструким намерама: прво, да му предају посао који је ризичан, неизвестан и на сваки начин незгодан, а да би уживали како се изабрани досељеник пати и, што је још боље – како пропада; и друго, поставе га на овако описано место да би имали кога да оговарају и окриве за оно што нису кадри да учине”. 

    У Ускоцима, под Сињавином, као и свуда у дурмиторском крају, у сваком годишњем добу, зими врло ретко (и то се сматра знаком велике несреће), чују се громови, виде се муње, јечи планина, дрхти од страха све што хода. Док грми и падају кише, ради сигурности, често, па и пречесто, струјари (само тако их тамо зову, јер оно – електричари запетљано је за језик и изговор) узимају струју, „сијеку”, кажу Ускоци. Један од њих, пред деведесетом годином живота, отмен и дрчан, познат по начитаности и мудрим изрекама, у мраку, кад је одједном нестало светло после грмљавине која је одјекивала негде далеко, рекао је:
      „И кад у Јапан загрми, нама сијеку струју!” 

     Није свака промена, у људском друштву нарочито, или искључиво и само у њему (понављања су намерна, исте речи истичу ствар и зато су овако дошле), не може друкчије и другде да се одржи, није свака промена ни благотворна ни боља ни напреднија, али је свако мењање појава неопходно, пожељно, потребно. Да није промена људи би масовно умирали од досаде. 

      12.

    Американци су, удружени као да нису довољно јаки, са савезницима из НАТО пакта, бомбардовали Србију, без прекида, пуних и дугих седамдесет и осам дана. То су радили углавном ноћу. Као што такви послови најбоље иду уз мрак.
     Тада је неко у Америци, у Сједињеним Државама, пропитивао тамошње становништво да ли им је познато коме и којој земљи њихове вође шаљу ракете, пројектиле и сродне „дарове”. Американци су у одговорима мешали два имена – Србију и Сирију. Неко је говорио да њихов „национални интерес” угрожава Србија, неко је говорио да то чини Сирија. То се све дешавало 1999. године.
     Американци су ноћас, удружени с Енглезима и Французима, из својих оружја и база НАТО пакта, бомбардовали неколико одабраних циљева да би заштитили Сиријце од њиховог вођства и хемијског наоружања. У Сирији иначе све гори, дуго, седам година.
     Ако би неко питао Американце кога су гађали, опет би се у одговору замењивала имена Сирије и Србије.
     А ко зна? Можда је бомбардовање Сирије поправни испит из географије. То је можда, а бомбе сигурно падају и сада, 2018. године, у мраку.

    Тако бива. Однекуд, без призива, добровољно дође нека давно изгубљена слика, нешто неочекивано. Изненади нас својом познатошћу и не даје никаква објашњења. Тако ми је пре минут-два дошла у свест страница познатог београдског листа, у листу текст, неки фељтон или штогод слично, нисам да се закунем сигуран, али сам сигуран да је тамо фотографија на којој су Сартр, мали растом, мршав, сувог и смрсканог лица, с раздељком у коси, и Владимир Дедијер, српски историчар, познат по књигама у наставцима које су у наслову имале Титово име, крупан и висок, широких рамена, рукат, али и духовит, јер је испод фотографије исписао српску пословицу:

    Ум царује, снага кладе ваља! 

    14.

    Има доста назива из старог света који су прерасли у опште симболе, у метафоре примљене и разумљиве у свим деловима цивилизованих земаља. Највише таквих именица потиче из античког доба.
     Како то, има смисла да питамо, у времену кад све пребрзо нестаје, кад заборављање постаје правило, кад је знање појединца све оскудније, усмерено на мало ствари и појмова, како у таквим датостима живе прастаре метафоре?
    Тако, има смисла да одговоримо, потврђујући запажања у питању, тако бива јер људи врло често говоре давно усвојене појмове без икаквог знања о њиховом настанку и значењу.
     И што је казивање површније, старе метафоре су сигурније.

     15.

     Док нешто изучавамо и упознајемо, у исти мах смањујемо своју радозналост за оно што смо изучили и упознали.
     Сусрет с нечим што је ново, изазовно и мало познато, у нама покреће и увећава радозналост. 

     16.

    Има мишљења, казаних и написаних, често понављаних поводом изума Николе Тесле, Пупина и других, да проналасци долазе случајно, у неким изузетно срећним околностима, да се јављају када их нико не очекује. Притом се помиње наслеђена даровитост, од родитеља и даљих сродника, проналазе се путеви којим су проналасци стигли. Све то не треба скрајнути, јер и срећа и гени имају своју важну улогу. Али, и ипак, и како год, морамо рећи да ништа крупно и значајно не стиже само од себе, да се све такво не јавља без разлога. Тек када у нечијој свести буде разрађено, припремљено и дуго, дуго тражено, тек кад „сазри”, кад се оформи и пожели да се огласи, тек тада, и тако, изуми долазе онима који су их тражили, припремали и дуго разрађивали, тако мисао к њима наводили, позивали их да дођу. 

     17.

     Савршеност природе је у њеној равнотежи.
     Људи су ту истину заборавили и равнотежу у природи покварили. 

   Требало ми је доста година да препознам оно што сам увек осећао као део себе, а то је хармонија имена и именованог, хармонија речи и њихових значења.

     Да ли ће човек пронаћи начин да установи да је и мисао материја, да се може сачувати и после смрти оног чија је, да таква остане у целости и да потомци могу да тако сачувану мисао претражују, уче из ње и преносе њене главне делове?
     Да ли, дакле, технолошким путем мисао може да сачува саму себе?
     Оваква питања су логична. Изузетни људи су само делимично пренели у проналаске, књиге и друга места своје укупне способности.

      Причао ми је како се са собом „рукује” пре спавања:
     „Најпре се помолим. Потом угасим светло. Имам неколико сталних реченица које у себи изговорим. У њима се помињу моји најдражи и неколико оданих пријатеља. Свака жеља за њих је лепа, одабрана. Понекад ми се дешавало да изоставим нечије име, али само ако ме сасвим изневери. Такав церемонијал ме смирује. Учини ми се да се одужујем себи и другима. То увек делује благотворно.
    После мале молитве, у мраку, наместим се наокос, на десну страну, окренут прозору. Укријем се ћебадима (ако је хладно) или фротиром (на топлини). Испружим десну руку колико могу, до ивице кревета. Саставим дланове и савијем сваки прст. Тако се рукујем са срећом.”

      Планинци и сви остали који су рођени у кућама, далеко од болница, уз пажњу приучених бабица, имају неку врсту предности у односу на друге људе. Таква предност има неколико „слојева”.
      Прво, нико није уписао тачан сат рођења, па се не могу „тачно прочитати” хороскопски знакови и наместити друге враџбине.
      Друго, због школе, одласка у војску и других прилика могу да се померају датуми и године рођења.
     Треће, то су људи који се доиста могу подмлађивати, јер могу да смањују број својих година.
    Четврто, немају онај тренутак када штуцне време и означи да се „сказаљка живота” померила, да је откуцала још једну годину и да начиње следећу. Такав тренутак је као стрес, као опомена која се с нелагодом памти. Што је година више, стрес је већи и нелагода је тежа.

     Има доста људи који су све стечено, цела богатства, оставили за просвећивање и културни напредак њиховог народа, а врло често су баш непросвећени и некултурни све добијено у трице и кучине поарчили, па је умесно упитати да ли је добро кад се богатство скупља и увећава, те да ли је паметно то што је скупљено оставити за опште потребе. (Док сам ово писао, стално је неко понављао: А да ли су законски наследници нешто бољи?)

      Више пута сам чуо и проверио правило да увек треба продавца питати да ли је кућу коју продаје наследио или сâм подигао. Уз то иде редовно поука:
      „Ако је наследио – годи се, ако је сам правио – не питај за цену!”

      Треба се чувати временских прилика за које се каже да су нешто између, ни тамо ни овамо, ни хладно ни топло, ни сунчано ни кишно, када је напољу једно а у кући друго, јер се тада најлакше угрожава здравље. Сваки прелаз је ризичан.

      Ако бисмо могли да саберемо особине људи које смо познавали и које држимо за пријатеље, дошли бисмо до неутешне истине да је врлина тек понегде, а мана безмало свуда. Врлина не може да траје ако се пажљиво с њом не поступа, ако се стално не чува и штити, а мана као коров расте где су год немар, запуштеност и повлађивање простоти. Врлина је као златни листић. Мана је као сирова руда. Врлину лако може да замени мана, а обрнуто није баш честа појава.

      Када човек чини оно што уме, може, мора и најбоље зна, када се с годинама гомилају и његови учинци о којима се с поштовањем или завишћу говори – јер то уз туђ успех увек иде напоредо, при чему оно друго предњачи – када човек на крају сабирања може мирно да каже: „Учинио сам што ми је дужност”!, када се о себи тако побринуо, човек може с поносом да оде између оних с којима је живео и исто тако да стигне онамо где се остаје трајно а без прилике за било какву поправку чињења на оба краја.