Мирослав Тохољ (1957–2021)
НЕ ДАМ КАП ЛАЖИ ДА КАНЕ

Мирослав Тохољ је на велика врата ушао у свет југословенске књижевности и у свет одраслих. Одавно сам научио да је прва реченица понајтежа у писању и да од ње зависи много више него што слутимо. Али као што не можемо побећи од свог дара или недара за писање тако не можемо побећи ни од начина како отварамо неки проблем или задатак. Да ли овакав почетак отвара или затвара жељу и надахнуће за даље писање? Понављам: Мирослав Тохољ је на велика врата ушао у свет југословенске књижевности и у свет одраслих. У двадесет четвртој години имао је породицу, сина од три године, збирку приповедака, роман, имао је Годишњу награду издавачке куће „Свјетлост“ и награду Књижевне омладине Босне и Херцеговине. Док ово пишем питам се да ли би Мирослав био задовољан оваквим почетком. Вероватно би рекао: мораш мало мекше, али нека остане.

Негде крајем осамдесетих година двадесетог века многи су Тохоља сматрали најталентованијим писцем Јужних Словена, оних Словена што су два пута у крви рушили сопствени сан о заједничкој држави. Имао је Тохољ у том тренутку све на својој страни: младост, страст, мазохистичку потребу да се пише боље од других. Имао је историјски рудник иза себе и градоносне облаке испред себе. Био је шко - лован, самоуверен, окружио се добрим познаваоцима књижевнусти. У компликовано и инспиративно Сарајево бануо је као хајдук, носећи на ђачким патикама драму Херцеговине и своје, мало је рећи, ватрене природе. И кренуо је да крчи живот и да оно мало душе, како се тада говорило у Босни, слаже у лирске пасусе, у пасусе које је сматрао суштином књижевности. Онда се десио рат који га је избацио у сам врх српског покрета отпора на који, како ми је једанпут рекао: „Не дам кап лажи да кане“. Сва Тохољева послератна књижевност имала је за њега виши циљ. „У папучама и пиџамама смо изашли из Сарајева и створили државу. Ми, чланови удружене злочиначке организације“, вртео је главом. „Али нека нас зову како хоће. Њихово је да лају, реже и усрћу, а наше да чувамо слободарску традицију и част српског оружја.“

Пре него што сам упознао Тохоља, прочитао сам његов роман „Стид“. И можда први пут наслутио шта би могла бити та чувена постмодерна. И како се може добро и занимљиво писати а да се не пише на класичан начин са основном темом и идејом. Писао је дуго, брижно, исцрпљујуће. Данима је тражио реч која му је недостајала. Беснео је на наше време скрибоманије и понижавање истинске књижевности. „Како могу писати тако плитко, уображено, простачки, без идеје да ће то неко за триста година читати. Напиши десет страница да на нешто личи, шта ће ти триста страница голог ништа. Како се ти људи“ једанпут је рекао „не упитају: шта је са хиљадама и хиљадама књига о Народноослободилачкој борби које више нико и никада неће читати.“

У сваком од нас се бори Херцеговац и човјек, али ни у коме као у теби, имао сам слободу да му кажем. Опростио ми је. Али ако би скрвио на некога – е то су већ биле позоришне представе. Ево неколико, за мене драгоцених, заједничких слика отргнутих од заборава .

Слика прва: Идемо на Косово, у Призрен. О чему год да почнемо причати не слажемо се. Ја у клин, он у плочу. Само прост човек се затвори у круг истомишљеника, тако је ваљда рекао, свратио на бензинску пумпу, купио ЦД са новокомпонованим песмама Крајишника. Слушамо... Необично низак текстуални и мелодијски ниво песама. Крешти нека, назови певачица, о љубави према брату. На граници сам да га замолим за неку другу музику. Као да је наслутио, шеретски ме погледа преко ока: „Ова певаљка мало настрана. А ти би Панонског морнара. С гуслама се, мој књижевниче, иде на крај космоса, а не са полутанима на тамбурицама.“

Слика друга: Возимо се у Херцеговину. Када с неким проведеш шест сати у вожњи с њим постанеш интимни пријатељи. И то сам од Тохоља научио. Од тада, углавном, тражим друштво за пут. У повратку ми каже: „Води ме да видим где си одрастао. Доста ми је твог околишања.“ И одвео сам га. Враћамо се пуни различитих утисака. Ја тражим своје право да будем оно што мислим да јесам и поред недостатка темеља, а он само што не каже: можеш ти отићи из Дабра, али Дабар из тебе неће никада.

Слика трећа: Зовем га да идемо на неки пут. Не могу, каже. Зашто? Зато што не могу дуже од три дана, а да не видим унука Андрију.

Слика четврта: Завршио Тохољ „Звона за Тројицу“. Најобимнији и најзахтевнији свој роман. Никада није давао другима рукописе на читање. Ко ће боље од тебе да разуме и поштује твој зној и речи, говорио је или сам ја овако разумео његове поруке. На крају, када је припремио роман за штампање, зове жену Миру. Она узима рукопис, цигарете и упаљач, седа на веранду. Мирослав коси траву, поравњава кртичњаке, преврће месо у сушници, под орахом решава своје недоумице и снове. „Непрестано је гледам и осећам“ каже ми Мирослав „а очи нисам окренуо према њој. Углавном би ми нашла ману, а овај пут само каже: добро ти је ово.“ И то је крај. Подигнимо се километар од земље, на обод Београда и погледајмо једну жену како пали цигарету на цигарету док чита рукопис новог романа и мушкарца под дрветом како дрхтуљи од утиска који ће на ближње оставити његов чудан и неизбежан рад...Чини ми се да је Мирослав Тохољ кроз живот покушавао хватати баш овакве одјеке тишине. Из тог опсесивног трагања настало је једно књижевно дело које ће се на разне начине тумачити. Иако можда није најбоља проза прекодринских Срба она јесте, по мом мишљењу, најзатегнутија и најмелодичнија, ако се тако сме рећи.