Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Игњац Игњатије Томичић

ПАДАЊА И ПОДИЗАЊА

ХРОНИКА РАНИХ ХАМИЛТОНСКИХ ДАНА

Stelco
(The Steel Company of Canada)
Радили су вагоне цистерне с поцинковавањем изнутра, што је тражило пјескарење у затвореном простору. Радник би пјескарио осам сати дневно, радећи у заштитном одијелу, с маском на лицу.
***

Трипут сам покушавао да добијем тај посао.
Пријављивање је било поједностављено. Сваког јутра су примали.
Станеш у ред с резимеом у руци.
Дође представник службе за пријем на посао, погледа колико нас има, одреди
колико ће, тог јутра, провјерити, одброји, па осталима каже:
– Ви дођите сутра.
И људи, који нису изабрани, погнуте главе, покуњено, оду.

***

Трипут сам био међу „изабраним“, јер сам ранио и стајао међу прве у реду.
Дође онај, уведе нас у пространу канцеларију, и построји. Иде од једног до
другог, рукује се, и некима одмах каже:
– Данас немам ништа за Вас.

***

Тек трећи пут схватио сам, како он врши селекцију.
Тада сам повео са собом, тек пристиглог Миленка, прогнаника из Сарајева,
набилдованог младића од двадесет три године, коме сам помогао да напише резиме.
Стајали смо у реду један до другог. Селектор се прво руковао с Миленком,
који му је одговорио чврстим стиском, како видјех.
Одмах му рече, не погледавши његов резиме.

– Примљени сте.
Онда пружи руку мени.
Одговорих на његов стисак свом снагом коју сам имао, надајући се.
Чух, опет:
– Данас, немам ништа за Вас.
Клецнуше ми кољена.
Да задржим равнотежу, коракнух уназад.
Поздравих Миленка са:
– Срећно.
И изађох.

***

На путу кући, схватих: једини критериј селекције је снага стиска руке, коју селектор оцјењује.
Сјетих се, како се купују коњи – купци им размичу губице да им провјере зубе.
Ох, Боже, на шта сам спао.

Миро Словенац

Рајка, прогнаника из Доњег Вакуфа (Србобрана за вријеме отпора побјешње – лим муслиманским побуњеницима док га елита свијета није додијелила муџахединским хордама), бившег правника у бившој општини, упознао сам, уз кафу, у Тим Хортонсу, у дијелу тржишног центра Истгејт званог Двориште хране (Food court), пуног: мириса уља и зачина из ресторана брзе хране, дима цигарета, и нас очајника из биједе живота који смо се ту окупљали да размијенимо, углавном, жалосна искуства.
Рајко је дошао у Хамилтон с дјететом од двије године, и супругом у четвртом мјесецу трудноће, двије године прије мене, са нешто уштеђевине, па је, за хиљаду и по долара, купио ауто стар двадесет година.

***

При другом сусрету, уз другу заједничку кафу од пола долара, вјерујем, из његове душе, у којој је још живјела одговорност друга према другу, предложи ми:
– Игњате, хајде са мном, у суботу, да, по околини, тражимо какав посао. Ја, откако имам кола, успијевам викендом да зарадим и до двјеста долара. Прошле недеље брао сам брескве код Мире Словенца у предграђу Гримзбија. Доћи ћу по тебе у пола шест у суботу ујутро, ако хоћеш?
Обрадован, као дијете кад му понудиш слаткиш, одговорих:
– Наравно, да хоћу. Чекаћу те испред улаза у зграду. Хвала ти.

***

Стигао је на вријеме.
Идемо ка западу, на крају хамилтонског градског подручја.
Прођосмо, након тридесетак километара, кроз градић Гримзби (Grimsby) на обали језера Онтарио, у подручју Нијагаре – југа Канаде.
Стадосмо пред рестораном из ланца Тим Хортонса. Сигли смо мало раније. Рајко оде да нам купи по кафу и пуни „бутер кроасан“.

***

Сазнајем, из локалних новина.
Група колониста, лојалних Великој Британији, „настанила“ се 1790. (отела од старосједилаца) на том простору, између Хамилтона и Сент Катарина (St. Catharines), оивиченом језером Онтарио и Нијагара гребеном. У носталгији, ово рурално насеље назвали су Гримзби по морској луци у својој отаџбини, Енглеској. Од педесетих година овог вијека, воћњаци ближи центру насеља претварају се у грађевиско земљиште, како градић расте.

***

Поједосмо кроасане срчући кафу. Попушисмо, с ужитком, на јутарњем сунцу, по цигарету.
Рајко напомену:
– Вријеме је. Хајдемо.

***

На излазу из градића, Рајко скрену с пута лијево, поред надстрешнице с покривеним продајним столовима, у двориште, у чијој је дубини, од педесетак метара, засјала једноспратна кућа с великим наткривеним тријемом на којем су сједили жена и мушкарац.
Док је Рајко пажљиво паркирао испод грана олисталог дрвета, мушкарац устаде, и крену према колима.
Хода полако, помало трапаво, али снажним кораком; дубоко је прешао шездесете, крупног струка али не дебео, у црним чистим пантолама и карираној кошуљи заврнутих дугих рукава, с накренутим шеширом на глави, љубазног погледа.
Поздрави се с Рајком:Поздрави се с Рајком:
– Тачан си, то волим.
А онда се окрену мени, говорећи Рајку, на српском са словеначким нагласком, и покојом граматичком грешком:
– Хвала ти, што си повео и друга.Има доста дозрелих бресака, које би пропале ако се не узберу. За њега важи све, што смо се ти и ја договорили. Објасни му, молим те.
Мени пружи руку, представљајући се:
– Миро. Дошао овамо из Словеније.
Одговорих, у истом тону:
– Игњац, Игњатије, прогнаник из Сарајева, Екс-Југославија.
***

Рајко ме поведе у воћњак-бресковик, иза куће.
Успут одвезосмо колица с четири точка пуна празних правоугаоних корпица.
Најежих се, па прокоментарисах, више за себе:
– Није, ваљда, да ћемо све ово данас напунити?
На улазу у бресковик, Рајко застаде:
– Погледај.
Никада нисам био на сличном мјесту.
Идилична слика.

У десет редова, процијених, по стотинак воћки пуних крупних руменожутих плодова. Трава покошена, као у добро одржаваном градском парку.
Рајко примијети моје изненађење, па настави:
– То тако изгледа јер је разведен цјевовод до сваке воћке с аутоматским заливањем и дохраном „кап по кап“. А Миро све то пажљиво одржава. Наш посао, данас, јесте, да обиђемо сваку брескву, узберемо све плодове пристигле за брање, и лијепо их сложимо у кошарице. Прву ћемо брати заједно, да ти покажем, шта и како да береш, и слажеш пажљиво у корпице. Незрело воће карактерише зелена боја која потиче од пигмента хлорофила, а током дозријевања прелази у друге природне боје као што су каротеноиди (наранџасти), флавони (жути) и антоцијани (црвени), некад полагано а некад, зависно од времена, нагло. Ми беремо жуторумене, још тврде су прве класе, а и брескве с омекшаном текстуром плода које су друга класа. Не смију се помијешати у истој корпици.
Видјевши да га гледам запањено, објасни:
– Имао сам цимера који је студирао пољопривреду – смјер воћарство, за вријеме студија. О, како у животу, никад, не знаш, када ти нешто може затребати.
Насмија се гласно, а кисело:
– Радићемо до пет послије подне. Плаћено нам је десет сати, по минималцу од седам и по долара по сату. Плаћено је и пола сата паузе за ручак. Очекује се да напуниш, најмање, четири кошарице на сат. Миро то продаје по седам и осам долара по кошарици, тамо испред, а има и наруџби од велетрговаца.

***

Тако је започео тај наш дан.

Трудио сам се, да не изневјерим Рајка.
Миро ме, неколико пута, обилазио, да преконтролише како радим, отпочињући
људски однос кратким питањима:
– Ко сам?
– Шта сам?
– Када сам дошао?

– Кога имам?
Одговарао сам, што сам краће могао, не обустављајући озбиљан рад на брању
(pick up-u).
Сунце је све јаче гријало.

Зној је процурио испод шешира, а непокривени дио руку поцрвенио, до краја
дана.
У пет поподне, престали смо.
Миро дошао са двије најлон кесе пуне бресака. Једну даде Рајку, уз:
– Понеси кући.
Одброји му седамдест пет долара, које Рајко, са задовољством на лицу, стрпа
у џеп.
Мени даде кесу с ријечима:
– Ово понеси Мири. Новац ти је унутра. Дођи, још који пут – добро радиш.

***

Мира ме дочека забринуто, кад видје поцрвенило лице и руке.
Дадох јој кесу.
Погледа унутра, и извади паре.
Изброја. Стотину долара.
Уз осмијех, похвали ме:
– Баш лијепо. Од бресака ћу направити мало пекмеза.
Укусна вечера била је на столу.

Јозеф Молдавац

На прве двије фарме, кратко су ме откачили са:
– Данас не требамо.
Крај пута, импровизована надстрешница за продају воћа и поврћа. Понадах се.
Седамдесетак метара, до куће, идем с неком надом, молећи Бога за
разумијевање.
Кућа стара и неодржавана.
Попех се на трем, и покуцах.
Ослушнем.
Троми кораци једва се чују.
Врата отвори старац избораног знатижељног лица, у осамдесетим.
Иза његових леђа, на зиду предсобља, окачена жарко црвена заставица с црним
кукастим крстом у средини.
Шта да радим, шта је – ту је.
Поздравих, и представих се, па молећиво:
– Тражим икакав посао. Имате ли шта?
Погледа ме, од главе до пета, одмјеравајући и размишљајући, а настојећи да то
не буде понижавајуће, па, с неким мени непознатим акцентом, објасни:

– Прво да ти кажем, ја плаћам шест долара по сату. Имам једну запуштену леју
парадајза коју би можда вриједило очистити од корова.
Без тренутка оклијевања, рекох:
– Дајте ми мотику, па да почнем.

***

Док – ја, с мотиком на рамену – идемо да ми покаже леју, он прво упита:
– Одакле си?
Одговорих:
– Прогнаник из Сарајева.
Он се представи:
– Ја сам Јозеф, прогнаник од четрдесет пете, из Молдавије.
Пребирем по глави, гдје је то.

***

Стигосмо до леје.
Од травуљаге, једва назирем црвенило парадајза полеглог по земљи.
Чичак, маслачак, пирика, слак, амброзија, и остале, мени непознате, биљке,
змијасто испреплетане с парадајзом, у природном општем нереду.
Закључих:
– Овдје мотика не помаже.
Јозеф се сложи климањем главе:
– Кад завршиш, јави ми да дођем да видим. Требало би да се појави сто
стабљика парадајза, колико сам засадио прољетос.
Окрену се и оде.

***

Чучнух и почех.
Препознах стабљику парадајза, ух, пуну зрелих црвених плодова, па почупах
околну травуљагу, која га је гушила и сакривала.
Схватих Јозефов мотив – овдје може бити пар стотина килограма парадајза,
који може лако продати.
Већ код прве стабљике, осјетих пецкање по длановима и прстима шака од
сокова које су корови, а и парадајз, испуштали, и од бодљи, и од стабљика корова
које ишчупах.
Ох, да су ми рукавице.
Али, шта да радим, морам даље.
На трећем парадајзу, забољеше листови ногу и мишићи кукова, од чучања.
Клекох на кољена.
Пазим да не згњечим иједан парадајз.
Покушавам да распоредим снагу.
Рачунам.
За чишћење једне стабљике трошим између три до пет минута чистог рада,
значи, требаће ми седам-осам сати, јер морам урачунати и предахе.
Након сата, сједох на земљу, и попуших цигарету.
Послије два сата, осјетих крцкање кичме.
Дланови бриде, са неколико капи крви на њима.
Сунце поче да пече, а први хлад далеко.
Коса мокра испод капе.
Воду штедим, да ми дотекне.

***

Око три послије подне, полако се, с боловима свуда, усправих, послије обраде
посљедње стабљике.
Поносно задовољан, погледах, шта сам урадио.
Леја, чиста од корова, пуна црвених плодова; зрелих и оних који дозријевају.
По страни, оргомна хрпа травуљаге.

***

Одох по Јозефа.
Вратисмо се до леје.
Очи му бљеснуше задовољством.
Маши се за џеп, и изброја ми четрдесет осам долара.

ПАД У БИЈЕДУ, УСПОН, ПА ОПЕТ ПАД

Банкрот већинског власника “Dieco”

У куповину смо ишли у велики, лијепо уређен и добро опскрбљен, блиски
тржни центар.
Вратили се пракси, да двапут мјесечно излазимо у ресторан на вечеру.
На службу Богу, ишли смо у Манастир.
Посјећивали пријатеље, и они нас.
Мира се посветила учењу претраживања интернета, и уживала у заносу
сликања.
Фирма у којој сам радио, “Dieco”, имала је наручену-продану производњу
двије године унапријед.
На послу сам био цијењен и задовољан.
Почели смо да се осјећамо задовољни животом, интегрисани-прихваћени у
Канади, па и да, у нади, планирамо посјету родитељима у Бијељини.

***

Понедељак, 15. новембар 1999. године, осам и тридесет.
Сједимо у канцеларији предсједника Донелија.
Он, Драшко, финанцијски директор и ја. Разматрамо дневну ситуацију у
функционисању фирме.
Јутрос нема никаквих проблема, све тече по плану.
Одговорно озбиљни, задовољни смо.
Спремамо се за разлаз.

***

Наједном, без куцања, баш бучно, отворише се врата канцеларије.
Корпулентан човјек, у сивој униформи, са звијездом на лијевој страни прса,
закорачи унутра, и стаде кружећи очима по нама.
Иза њега, кроз оквир врата, виде се, стоје; жена средњих година – згодна,
модерно обучена, и онижи човјек – у црном одијелу, с црвеном краватом и актен-
ташном у десној руци.
Тргосмо се.
Гледамо га разрогачено.
Представи се:
– Окружни шериф.
Па, оштро, упита:
– Ко је овдје Роберт Донели?
Роберт устаде.
Шериф, сниженим гласом, настави:
– Вас остале, молим, да напустите канцеларију.
Покуписмо своје ствари и изађосмо. Свако на другу страну.
Стојим крај свога стола. Около сви поустајали.
Тешко вријеме чекања разјашњења, као бреме од тоне тежине на леђима, све
нас смирило.

***

Након двадестак минута, одјекну преко разгласа:
– Позивају се сви радници “Dieco” да одмах прекину рад, изађу, и окупе се
испред главних улазних врата компаније.
Ја сједох, ошамућен, сумњајући у оно што се дешава. Неки око мене гасе
компјутере, други отресају рукама, трећи псују…
Радници из производње, пролазе бучно ходником.
Изађох међу задњим, корачајући као да сам у оловним ципелама, ногу пред
ногу.
Угледах двјеста људи који укипљено стоје, а иза њих поређано, учини ми се
стотину, полицијских кола са упаљеним црвеним ротационим свјетлима, крај којих
стоје полицајци.
Стадох са стране, на улазне степенице.
Мук.
Након пет минута, излазе полако, прво она згодна жена. На ручној ташни јој
знак “Royal bank of Canada”.
Послије ње, шериф, па онај човјек у црном одијелу за кога претпоставих да је
судски извршилац, и на крају, наш предсједник Роберт Донели, држећи лист папира.
Роберт, црвен у лицу, изгубљеног погледа, стаде испред нас, и, дрхтавим
гласом, прочита:
– Због банкротства већинског власника фирме “Dieco”, америчке компније
Игл, фирма “Dieco” стављена је кроз дужничко повјерилачки ланац у
ВЛАСНИШТВО Ројал Банке Канада. Ројал Банка Канада одлучила је, да тренутно
заустави све пословне операције “Dieco”. Имате пола сата да покупите ваше приватне
ствари и напустите простор фирме.
Кроз гомилу прође тихи жамор.

ГНИЈЕЗДО У ТОРОНТУ

Сарајевски стан

У уторак, 2. октобра, Мирко ме довезао до Маријин двора.
Мира припремила пакет за Гирзике – тета Наду и њене – унука, ћерку, сина и
зета.
Идем степеницама према стану у којем смо, од 1971. до 1991, доживљавали
добродошлицу, и много угодних тренутака, да им се јавим и договорим посјету.
Врата ми отвори тета Нада.
Овог пута, дочека ме с киселим осмијехом, и уведе у кухињу, да не бисмо
пробудили остале укућане. Одмах настави кафу и понуди кифлице.
Разговарамо, обоје мјерећи сваку ријеч, да не бисмо иритирали једно друго.
Нагло отворивши врата кухиње, Вера – Мирина прва родица, стојећи у раму
врата, завришта:
– Наца, четниче, како си смио да дођеш!
И оде назад у своју собу.
Устадох, прођох поред тета Наде, гледајући испред себе. Она остаде са
спуштеним рукама.
Изађох, а да се не поздрависмо.
(Из књиге Наша прича – Мира и ја, IV том: Ако си човјек)