У средини у којој сам одрасла књига је била привилегија, нада и путоказ за сва будућа животна искушења. Још увек се прича причала, а приче баба и деда биле су препуне хајдука, вила, баука, вукодлака, незнаних јунака, Баш Челика, Марка Краљевића, Мусе Кесеџије… Стога је сусрет са књигом, у школи и библиотеци био за велики број нас, ђачића, несвакидашњи догађај. После буквара прве прочитане књиге биле су Ћопићеве. Усмериле су ме према литератури, будећи знатижељу и радозналост, а понекад су биле и најбољи пријатељи пуни разумевања за време одрастања. Тај трајни печат је залог свих мојих даљих читања и писања. Ћопићева прича постала је мера којом сам мерила све потоње писце које сам слушала или читала. Могла сам увек да се вратим првим искуствима читања у која ми је трајно уселио топлину и необичну љубав према своме роду, о којем је знао све, јер био је његов. За ову свечану прилику и част која ми је указана читала сам, након више деценија романе Орлови рано лете, Магареће године, збирку прича Башта сљезове боје. Поред подсећања на детињство које је прошло, сада, са ове раздаљине могу да разумем да ми је тада, у још увек послератно време, у земљи сељака, школовање и сусрет са његовим књигама омогућило да надограђујем живот најфинијим нитима лиризма. Ћопић ми је, схватила сам то сада, дао дозволу да уђем у свет књижевности као што су и Јованче и његова дружина дозволили Луњи да буде део њихове дружине.