Горан Петровић (1961–2024)
ОЛОВКОМ ПРОТИВ СТРАХА
Радујем се и новој књизи, и новом преводу, мада се још више радујем ако ми пође за
руком да напишем добру реченицу. Уопште, књижевност ме, повремено као писца,
повремено као читаоца, чини срећнијим човеком
Горан Петровић (1961), објавио је збирке прича: „Савети за лакши живот“
(1989), „Острво и околне приче“ (1996), „Ближњи“ (2002), „Разлике“ (2006), књигу
изабране кратке прозе „Све што знам о времену“ (2003), романе: „Атлас описан
небом“ (1993), „Опсада цркве Светог Спаса“ (1997), „Ситничарница Код срећне руке“
(2000), драмски текст „Скела“ (2004). Књиге Горана Петровића објављене су, до сада,
у око шездесет различитих издања.
Петровићеви романи и приче преведени су на француски, руски, шпански,
италијански, бугарски, словеначки, енглески, немачки, пољски, македонски, грчки и
украјински језик. Двадесетак његових прича налази се у антологијама српске приповетке у земљи и иностранству. Према његовим причама РТС ових дана снима телевизијску драму.
За збирку прича „Разлике“, коју су објавили „Политика“ и „Народна књига“,
Петровић је добио награду „Иво Андрић“.
Петровић је добитник наших најзначајнијих књижевних награда, међу којима
су: „Меша Селимовић“, „Рачанска повеља“, „Борисав Станковић“, „Светозар Ћоровић“, НИН-ова награда за роман године, „Виталова“ награда…
Да ли се, иако сте већ добили наше најугледније награде, и даље радујете
новим признањима?
Па, то је, ваљда, људски. Да, и даље се радујем признањима, оним јавним, али
још више оним тихим, када чујем да се некоме допала моја прича. Радујем се и новој
књизи, и новом преводу, мада се још више радујем ако ми пође за руком да напишем
добру реченицу. Уопште, књижевност ме, повремено као писца, повремено као
читаоца, чини срећнијим човеком. То „повремено“, на данашње време, баш и није
мало. А надам се и да није преко границе пристојности.
Истина, када је реч само о признањима, новим књигама или новим преводима,
радост све чешће замени помисао шта ли ће ми се сада „навалити“ на главу, хоће ли
то бити нов повод за нечије простачко иживљавање, нечију огорченост или
најобичнију подмуклост. Помислим, дакле, и на то, али се, срећом, убрзо вратим
размишљању о оној доброј реченици. Јер, ипак сам само писац. Моје је да пишем
најпоштеније и најбоље, па колику могу, а и сада је, у овим годинама, већ касно да се
упуштам у друге професије, рецимо у политичку анализу или у грану медицине коју
зовемо патологија. Што не значи да нећу да покушам да и о томе стекнем, макар
скромна знања. Никада се не зна, затребаће за писање.
Где су додирне тачке између Вашег и Андрићевог књижевног писма?
То, свакако, није питање за мене. Само знам, или је боље рећи осећам, да смо
ми све даљи од порука из Андрићевих књига. Уосталом, једном сам, стицајем
околности, писао текст поводом отварања изложбе посвећене Андрићу и без неких
нарочитих проблема пронашао метафору посматрајући наш однос према местима
где је Андрић живео. У Марибору сазнајем да се од некадашње марбургшке Мушке
казнионице, где је Андрић тамновао, прави тржни центар, хипермаркет, шта ли?
Сваки посетилац Херцег Новог зна да је тамошња Андрићева кућа претворена у
кафану, а да је наводна спомен-соба временом постала банкет-сала. Дабоме, поглед на дринску ћуприју, а из Андрићевог дома у Вишеграду, одавно је заклоњен дивљом
градњом. У Београду су, пак, ретки они који знају где је био његов стан, а још су ређи
они који су крочили у Андрићев музеј (кажем они, а убрајам и себе, јер сам тамо, на
своју срамоту, био тек недавно).
Дакле, хипермаркет од бивше казнионице, кафана од дојучерашње куће, дивља
градња испред погледа из детињства, о нашој (мојој) лењости да и не ламентирам.
Није ли то наша слика? При свему, о Андрићевим књигама још нисам почео ни да
говорим. Камоли о томе да су Андрићеве књиге од оних које треба читати више пута.
Збирка „Разлике“, различита је од свих Ваших досадашњих књига. Свет
посматрате из визуре детета?
Ето, можда, једне овлашне додирне тачке. Андрић се у свом чувеном тексту о
приповедању пита шта је то прича. Па каже да је то, можда, она вечита, Шехерезадина, која покушава да завара крвника, да одложи неминовност удеса и продужи
илузију живота. Андрић каже да приповедач можда сам себи прича причу, као дете
које пева у мраку да би заварало страх. И тако даље… Рекао бих да оваквих питања
има и у збирци „Разлике“ (без обзира што је за некога то бесмислено понављање или
ретардација, односно инфантилност).
Иначе, мислим да „Разлике“ и нису толико различите – колико је језичак
личних књижевних теразија раније тек мало претезао на страну домаштаног, он сада
тек мало претеже на страну фактографског. А визура детета је она коју никако не бих
волео да занемарим. Мало је слика у којима има толико наде, колико је наде у погледу
детета које свет не доживљава са досадом, са предрасудама, већ са радозналошћу.
Како и кажем у једној од прича, у делу који увек читам на књижевним вечерима, и
данас се прихватам оловке како не бих пао од страха, баш као што видно, на
фотографији снимљеној поводом поласка у први разред основне школе, грчевито
држим оловку, па се чини да бих се без ње сручио од страха под клупу.
У међувремену, науче се слова, карта државе иза леђа није више важећа,
стекну се каква-таква сазнања, промину и различити страхови, али оловка, а то ће
рећи прича, а то ће рећи књижевност, помажу да опстанемо.
У једној од прича описали сте све најважније догађаје у прве две деценије свог
живота. Да ли је реч о аутобиографској причи?
Делимично. То је, свакако, прича у коју сам, до сада, највише „инвестирао”
лично. Бивало га је, аутобиографског, и раније, расутог, мање приметног, уосталом
нема позитивног или негативног књижевног јунака којем се писац макар повремено
„не позајмљује“. Као и у животу, некада сте спремни да дате мање, некад више.
Зависи то од много чега, чак и од тога како сте тренутно расположени. Ипак, човек
је пред собом оно што јесте или није урадио. Не помажу туђи закључци или
сопствено заваравање. А понајмање помаже она страна у књизи која обично носи
наслов „Белешка о писцу“.
Овим причама сте се, на леп начин, одужили свом родном граду (биоскоп
„Сутјеска“, хотел „Турист“, Врњачака Бања, Гоч, ЗападнаМорава). Иконе Краљева
– и Ваше су иконе?
Икона је, можда, прејака реч. Међутим, постоји одређена потреба за лоцирањем места, којој сваки писац мање или више свесно тежи. Неко би да опише, примера
ради, градове у којима никада није боравио. А ја бих пре да, макар себи, расветлим
место где сам, примера ради, за оца повремено куповао сифоне сода-воде. Рачунао
сам и рачунао, има у тим градовима писаца и писаца, хвала Богу, описаће их. А све
је мање оних који се и у Краљеву сећају оних содаџијских радњи у улици Хајдук
Вељка, оних олајисаних подова, оних удовица, жена помрлих мајстора содаџијског
заната, које на крају ништа више нису правиле, већ су, у невољи, за неки динар
„издавале“ своје мале радње дилерима девиза.
Да, икона, је заиста прејака реч. Пре је то графит. Биће да сам тиме наружио
неку фасаду, али се, надам, лепшим учинио и неки хаустор.
Неке од ових прича су, у ствари, новеле: „Испод таванице која се лагано
љуспа“, као и антологијска прича „Изнад пет трошних саксија“, што је такође у
Андрићевом кључу.
„Испод“ и „изнад“ су неке од кључних речи збирке. Шта више да додам? Повремено смо доле, у кошмарном комешању, чак испод нивоа људскости, повремено
горњем тежимо.
Али, у завршној причи, „Између два сигнала“, имамо и „између“.
Где су „испод“ и „изнад“, требало би да постоји и „између“. Ми смо, цивилизацијски, тачно ту, између електронских сигнала наших силних уређаја и скромног
треперења звезда. Справе усавршавамо, доћи ће час када нећемо моћи ни за пиксел
више да их побољшавамо, а звезде још нисмо ни у основне формуле сабрали, камоли
објаснили или докучили. Размак је огроман. Књижевност, уметност, ублажава ову
разлику.
Често чујемо да је земља у транзицији. Да ли се транзиција осећа и у
литератури, у којој мери утиче на писца?
Од писца до писца, мада, биће да на крају увек излази од човека до човека.
Неки тврдоглаво „анахроно“ седе на једној, својој обали, чешкају се. Неки сваки час
штафетно препливавају, просто не знам одакле им толика снага, не само да светске
воде савладају, већ сваки час са друге обале вичу „Овамо, овде је права страна“. Неки
се, пак, дирљиво, истински труде, утркују се, па се и удаве, али то није ништа, то је
цена, до тамо негде ће мирно да доплутају.
Истина је да је књижевност била и биће инструментализована, не превише,
јер је то застарела дисциплина, њен утицај је све мањи, строго узевши никога није
брига шта ће један писац да каже. Додатак тамо, додатак овамо, пола минута у
Дневнику, књижевно вече је већ максимум, причајте ви своје, а ми ћемо да радимо
своје. И истина је, да ће преостати онај ко има више стрпљења, а и најбољи механизам
се једанпут поквари, замре, загрцну му се клипови, „смуше“ му се чипови, међутим реченица или стих Хомера, Дантеа, Сервантеса или Чехова, још увек, после стотина
година, неку снагу преноси.
У последње време често путујете због књижевних трибина, награда, превода
својих књига. Шта писцу значе та путовања?
Истина је да је књижевност била и биће инструментализована, не превише,
јер је то застарела дисциплина, њен утицај је све мањи, строго узевши никога није
брига шта ће један писац да каже. Додатак тамо, додатак овамо, пола минута у
Дневнику, књижевно вече је већ максимум, причајте ви своје, а ми ћемо да радимо
своје. И истина је, да ће преостати онај ко има више стрпљења, а и најбољи механизам
се једанпут поквари, замре, загрцну му се клипови, „смуше“ му се чипови, међутим реченица или стих Хомера, Дантеа, Сервантеса или Чехова, још увек, после стотина
година, неку снагу преноси.
Разговор водио: Зоран Хр. Радисављевић
(„Политика“, 22. септембар 2007)
