ПРОЗОРИ. И ето, сви су занавек упамтили ту двострану палату коју је Петар подизао као свој први подухват вредан звања протомајстора.

Зашто је и како севастократор одабрао баш њега није знано, али су сви упамтили да је Петар на рамену, током градње, увек имао једног скакавца, који као да га је саветовао непрестано зричући… То су сви памтили, али се већ неколико година касније нико није сећао имена власника, севастократора који је високу титулу завредио само тиме што је био у сродству са владарем Ромејског царства.

А вероватно је његово име заборављено зато што су већ наредног лета откако је палата била готова, тек је свануло – дошла два војника, један леворук, други деснорук, припадници личне гарде самог василевса. Наиме, откривено је да севасто – кратор кује заверу против Манојла II Палеолога. Мало су му биле плаве ципеле, желео је да носи црвене. Мало му је био поглед кроз прозоре на исток и запад. Желео је да свет посматра са највишег места, са византијског трона… Са најузвишенијег места у васељени, пред којим свакодневно клече они који извештавају о томе где се шта збило у царевини, шта се види кроз овај или онај прозор. Дабоме, што је краће могуће, пошто је прозора било толико да су описи неименованих известилаца морали да буду што сведенији, поготово они ноћни:

„Ноћ.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Лепо.“

„Месец.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Пун је. Зато сам и узнемирен.“ Или: „Млад је. Осећам се спокојније.“

„Звезде.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Надам се да су повољне.“

Док су дневни описи били нешто опширнији:

„Дан.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Добро је.“

„Сунце.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Не мора да и упече.“

„Сенке.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Надам се да то није само због мене.“

„Небо.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Са развијеним птицама и нашим подигнутим стеговима било би боље.“

„И птице и стегови.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Хвала ти, Господе.“

„Земља.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Немој да прећутиш ако нам где шта неко отме.“

„Путеви.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Да их одржавате.“

„Море.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Имамо ли још острва, мало ми се љуља у глави од толике воде?“

„Острва.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Пазите на газ и како везу прилазите, ако треба укрцајте се у чамце, немојте да ми лађе насучете.“

„Потоци.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Значи да је било кише.“

„Реке.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Држите оне који не знају да пливају поиздаље од обале.“

„Поља.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Нека роде.“

„Класје.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Како и кажем, тако је.“

„Шуме.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Осећам, миришу довде.“

„Планине.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Оне су неопходне да бисмо имали приступачнија брда.“

„Брда.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Она су неопходна да бисмо имали долине.“

„Села.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Већ сам се питао где се све налазе.“

„Градови.“

На шта василевс Манојло II обично каже: „У сваком изградите још цркву-две.“

„Решетке.“

На шта је василевс Манојло II тражио да му се ово последње мало појасни: „Какве сад решетке?“

„Гвоздене. Сигурности ради. Много је лопова, да знате!“

На шта василевс Манојло II обично каже: „Добро је што ме не лажете… А сада идем да прилегнем и да се мало изујем. Ви мислите да је лако по цео дан седети на трону у црвеним ципелама, отекле су ми ноге…“

На шта неки логотет устручљиво подсећа: „То су били само ромејски прозори. За ову прилику нисмо желели да вас оптерећујемо тиме шта су наше уходе виделе кроз прозоре у другим државама које нас окружују. Други пут. Јер бисмо сада морали о ромејским вратима, ако дозволите…“

На шта василевс Манојло II обично уздише, али и каже: „Само сам вас пробао да видим да ли нешто прескачете.“

И затим се ређају извештаји о вратима у царевини. Од славолука, преко капија и храмовних двери… Вратима се прибрајају и плоче на криптама, пролазима у свет доњи… Све до врата по болницама, крчмама… Закључно са вратима на сиромашким кућама, онима која се не закључавају јер и немају браве, већ се изнутра подупиру каменом или коцем…

Василевс Манојло II Палеолог све то слуша, увек нешто и каже… Није лако бити владар толике земље…

Али и томе у једном часу дође крај. Који то није, јер тада на ред долазе зидови. Василевс је домалочас био спреман да све оно што је надаље одложи за сутра. Али су зидови важни, не само они који чине утврђења, који су заправо бедеми… Него би требало чути шта се и иза обичних зидова o њему прича када известилац прислони увце: „Тиранин…“ ‒ „Расипник…“ ‒ „Блудник…“ ‒ „Хоће да нас помири са западном црквом…“

И зато Манојло II Палеолог мора да остане на трону – не би ли му препричали шта се где говори о његовој владавини, како би шта могао да поправи, али и да би сваку заверу затро у зачетку, поготово ако је скована у његовој најужој породици.

А када се и то заврши, на ред долазе углови… Или оружје… Или столови… Или посуђе… Или расни коњи… Или музички инструменти… Добро је да се неко сетио и леопарда, василевс воли када му се те дивље мачке умиљавају око отеклих ногу, а сада чује и да нови окот броји троје младих, имаће разоноду… Или на ред долазе пчеле…

Иако бива да се неки логотет и сажали. Рекавши: „О пчелама можемо и сутра. Али би ваљало да устанете много раније. Јер после тога, поредак ствари налаже, следе извештаји о сновима. А они су и најбројнији и најобимнији.“

Чувши све што се тиче тога дана, Манојло II Палеолог обично доноси одлуке.

Од којих је прва та да се покрену лађе и у посед Ромејског царства врати једно острво које су заузели Венецијанци. Јер брине: „Изгубићемо море ако нема где да се пристане.“

За којом је дошла и друга одлука: „Ипак немамо примерен број птица на небу. Нисмо ми нека кнежевиница, град-државица. Пошаљите једно хиљаду-две људи да по царству чегртаљкама узбуњују оне птице које су слетеле у шипражје. Нека се у јата развију ако већ немамо толико висока копља за стегове.“

А трећа одлука је била та да се сви они који му раде о глави, иза зидова се договарају како да га смакну, ослепе, затим прогнају – да се сви они већ сутра побију. Овим редом: „Почните од најтиших, они су опаснији. Тек онда у обзир узмите букаче.“

Осим севастократора ‒ ипак су блиски рођаци. Њему нека се предоче две могућности. И нека још буде додатно повлашћен у односу на друге издајнике тако што ће се са њим све обавити као првим: „Није било ко. Са њим то разрешите још у свитање, да не би чекао и стрепео.“

ШИРИНА ИЗБОРА… Свануло је када су два војника хрупила у севасто кра – торову двострану палату. Речено му је: мада завереник, будући да је члан најуже породице, као највиши племић има право да бира. Или да се одмах убије скачући кроз прозор који гледа на Европу… Или ће да се одмах убије скачући кроз прозор који гледа на Азију…

Трећа могућност није спомињана, али свакако није била толико великодушна. Нити је ишта од тога било написмено. Ако не рачунамо да би за исписивање пресуде могли да послуже мачеви војника, који су такође својеврсне писаљке. Истина, поду – гачке, веома оштре, оне које се само у крв умачу, без нарочите пажње хоће ли нешто уоколо да капне и да ли ће моћи са пода да се опере.

„MAGNUM OPUS“… Да, и војници су својеврсни писари. И војници су својеврсни писци, одређују судбине, поступке и изразе лица оних које описују. И војници су ствараоци песама, прича, романа, сага, епова, митова… Можда нису толико префињени, можда не воде рачуна о поетици, версификацији, лепоти речи, али није да нису вредни и славохлепни, пишу по људској кожи, умачући у крв своје незграпне стилусе, често их и до балчака заривајући… Знајући да ће за неког другог они бити перница навршена са око трећине ведра још топле крви.

И надаље тако: једно ведро, три човека… Три ведра крви, деветоро људи… Девет ведара, двадесет седморо раније живих… Двадесет седам ведара крви, нешто мало више од осамдесет убијених… Осамдесет ведара крви за писање, двеста четрдесет мртвих… Двеста четрдесет пуних ведара, седам стотина двадесет упоко – јених… Седам стотина двадесет ведара наточених крвљу, две хиљаде и стотину шездесет покланих… Две хиљаде и стотину шездесет ведрица, није згорег да им се малчице и тепа, то би било око шест и по хиљада жртава… Око шест и по хиљада ведара, то је скоро двадесет хиљада, надаље се избегава рећи „људи“, да се неко осећајнији не узнемири… Двадесет хиљада, прост рачун каже: шездесет хиљада… Шездесет хиљада, сто осамдесет хиљада… Још само једанпут, и тада бројеви ништа више нећe значити, већ ће се све то збирно звати „Magnum opus“!

Војници ће постати писци који су највише написали… Дочим писци остају неостварени војници… Већина писаца само машта о томе да има толико дугачак и оштар стилус, штапић за писање… И да има у шта да га толико дуго, готово бес коначно умаче… После чега ће остати мање обиман роман, песма, неки се задовољавају и стихом за памћење…

Ех, шта ти је вечито ривалство између војника и писаца… Мада ни први ни други нису свесни да се такмиче на рачун свих осталих.

ИЗМЕЂУ. Севастократор је, према томе, могао да претпостави шта је трећа могућност. Неколико пута се залетао из једног дела своје палате ка другом, од истока ка западу, од запада ка истоку, али је увек одустајао, ридајући и тражећи да га василевс Манојло II Палеолог прими како би измолио да га поштеди…

На крају су војници изгубили стрпљење, па су севастократора сасекли мачевима, узмахујући и са леве и са десне стране, тачно сред палате, сурово али уредно, од тела прво одвајајући удове. Претходно му гурнувши загаситоцрвени плод нара у уста, да не запомаже и вриском буди љубавнице. Такав је положај Византије и провинција које јој припадају – тамо се увек умире између Истока и Запада. Најчешће без гласа, јер се са наром у устима само мумла, не може да се проговори.

Војници су уснуле љубавнице вратили – сваку својој родној груди. Мада су се пред сам крај живота пробудиле и отимале. Да би затим одустале, само су се телом препустиле и цвилеле. Са становишта војника – хвала Богу да су и иначе биле лаке, пошто сваки човек када га вуку на губилиште омлитави, па добија до три пута на тежини. Припадници василевсове гарде су љубавнице вргнули кроз прозоре без по муке. Навучене завесе од лахура нису помогле – белопута је пала на европску, а тамнопута на азијску страну обале. А делове севастократоровог тела су војнички савесно расподелили на равне чести, имајући у виду да он није било ко, род је царски – нешто су бацили крај једне од наложница, а нешто крај друге.

Не заборављајући да после свега севастократорове плаве ципеле, са ногу спале због тога што се много батргао – упаре. И као такве их спусте пред црвене ципеле василевса, којем су мало отекле ноге. Рекавши: „Ево доказа да га више нема. Сада су празне.“

На шта ће василевс Манојло II рећи: „Ваљда видим. Колико знам, још ме нису ослепили.“

РАЗЛИКА. Народ окупљен око двостране палате понајвише је занимало шта је пало где… Јутром, две мртве девојке и раскомадани делова тела, у царевини, у престоници, најсвежије су вести…

Писци се буде тек око поднева, крмељају, војници су вреднији, по ноћи су или већ од зоре ствараоци… Другачије речено – писци су епигони војника. Пуки. А мисле да су нешто када се перушке дохвате по подне, смоче је у воду са размућеним пепелом, само нешто гушћу мешавину од оне која се зове цеђ, а којом се пере суђе… А мисле да су нешто када перушке умачу и у црвену боју киновар, која само личи на људску крв. А мисле да су нешто када извечери читају те своје уратке родбини, женама које су принуђене да их слушају и хвале ради мира у кући… Док се војници одмарају, они знају да морају рано да устану и зађу по палатама, кућама, зашто не и избама, не би ли мачем написали нешто што ће писци тек сутра да преписују у „стваралачкој“ грозници. Ово је, та два тела, две наложнице, као и пола-напола њихов љубавник и завереник, то је оно најновије, објављено без објаве. Све остало је устајало, поплеснило, што би рекле Османлије: убајатило се… Мада ће уметници, када се пробуде, рећи: То што је било јутрос у оној палати на две обале обично је крвопролиће, а тек када ми то опишемо – на уметност ће да личи. Разлика је у томе.

Да би затим окупљени народ потрчао ка неком трећем месту у Константи – нопољу, пронео се глас да је кажњавање завереника тек почело. Да је севастократор само међу свима први. Што није мала повластица – знају то сви којима савест није чиста – смрт је неки пут помиловање када се упореди са ишчекивањем извршења смртне казне.

(Из рукописа романа „Палата на девет погледа“)