Горан Максимовић
Борисав Станковић (1876–1927)
ЗАПИСИ БОРИСАВА СТАНКОВИЋА
О БЕОГРАДУ У ОКУПАЦИЈИ
Београдске шетње, Под окупацијом, Забушанти
1.0.Записи из окупираног Београда које је Борисав Станковић писао у току
Првог свјетског рата (1916‒1918), али и неколико година након његовог окончања,
углавном су у издањима пишчевих сабраних дјела систематизовани у три цјелине:
Београдске шетње, излазиле као фељтон у Београдским новинама (1916‒1918), Под
окупацијом, излазили у листовима: Дан (1919), Време (1922) и Новости (1922), као
и Забушанти, који су излазили у Новостима (1922).
Ради се о прози која је свакако различита од свега осталог што је написао
Борисав Станковић. Настала је као трагични сплет животних околности одређених
окупацијом Србије у Првом свјетском рату, а у њеном средишту приказана је слика
српске престонице каква је углавном остала непозната великом броју читалаца, јер
ови записи нису често прештампавани ни у оквиру пишчевих сабраних дјела, нити
као посебна издања, а још мање су били предмет критичких тумачења. У једној ранијој нашој студији писали смо опширније о нераскидивим Станковићевим књижевним и животним везама са Београдом.1 Назначили смо при томе да је Београд,
послије родног града Врања, био други незаобилазан град у животу и раду овога
књижевника, јер је у њему живио најдуже, више од три деценије, од доласка на сту дије у рану јесен 1896. до упокојења у октобру 1927. године.
Након тога је услиједила ратна слика Београда, у којој је Станковић приказао
аустријску окупацију Србије у Великом рату (1916‒1918), у форми документарно-
умјетничке прозе или сјећања која имају аутобиографски и мемоарски карактер.
Нагласили смо тада да је ова документарно‒умјетничка слика живота у окупираном
Београду у Првом свјетском рату била неупоредиво аутентичнија, а самим тим и
успјешнија, од наведених ранијих приповједака из београдског живота. Писац је имао
намјеру још 1919. године да припреми и објави овај рукопис као засебну публикацију,
чак је „у два маха концептирао и књижевни оглас за ову књигу“,2 али је стицајем раз-
личитих неповољних околности та намјера остала неостварена, тако да се издање
појавило десетак година касније, како смо то у претходним поглављима ове моно –
графије детаљније навели, у редакцији Драгутина Костића у Делима Борисава
Станковића (1929). Касније је поновљено и допуњавано у различитим издањима
пишчевих дјела, попут првог Просветиног издања (1956‒1957), а потом након изо –
стављања у почетним издањима у редакцији Живорада Стојковића појавило се
напокон у четвртом издању из 1983. године. Чини нам се да је најпотпунијој реафир –
мацији овога сегмента Станковићевог књижевног рада ипак допринио ТВ филм Бора
под окупацијом, који је урађен у продукцији РТС-а 2007. године, у режији Миливоја
Мишка Миливојевића, са сценаристичком адаптацијом коју је успјешно урадио
књижевник Јован Радуловић, те насловном улогом Небојше Љубишића који је на
врхунски начин дочарао на филмском платну личност књижевника Борисава Станковића у једном од најтрагичнијих његових животних раздобља, али и цјелокупног
српског народа.
Указали смо у претходним поглављима ове монографије и на чињеницу да су
у књизи Митка Маџункова и Јасмине Рацковић, Приповетке о Београду, 1‒2, у
издању Народне књиге и Библиотеке града Београда (1978), коју су приређивачи
дефинисали као гранични облик између антологије, зборника и тематског избора,
заступљена и два текста Борисава Станковића, његова приповијетка „Печал“ из
београдског живота на крају ХIХ и на почетку ХХ вијека, као и оно што је за нас у
овом случају важно један од фељтонских записа из окупираног Београда „Мој нови
издавач и продавац књига“, у којима је приказано како је продавао примјерке заосталог тиража збирке Божји људи не у књижарама, како би то било очекивано, већ
на пијачним тезгама или у занатским радњама његових познаника.
1.2.Познато је да је српска престоница у годинама окупације у Великом рату
била тема књижевних сјећања, али и књижевне имагинације засноване на конкретним
историјским чињеницама. У равни књижевно‒умјетничке имагинације наводимо
примјер романа Бранимира Ћосића Покошено поље (1933), у чијем првом дијелу је
у цијелости приказан живот у окупираном Београду у Великом рату. Незаобилазна је
и романескна тетралогија Добрице Ћосића Време смрти I–IV (1972–1977), у којој је
обухваћена велика и синтетички обликована слика страдања и подвига српског
народа у Првом свјетском рату, па самим тим и у Београду као његовој престоници.
Нарочито је у овоме дјелу упечатљиво описана одбрана Београда у позно љето и рану
јесен 1915. године.
Приближно исти догађаји и исто вријеме на изузетан начин су у документарно-умјетничкој равни описани и у почетним поглављима Нушићеве мемоарске
књиге Деветсто петнаеста (1921).3 По фељтонској концепцији сличну врсту прозних записа о ратним данима у Београду 1915. године, написао је писац и позоришни
умјетник Бранислав Брана Цветковић.4 Ради се о записима од почетка августа до
средине септембра те године, који су објављивани у листовима Политика, Новости,
Штампа, Спадало, а карактерише их посебна врста ратне напетости и психозе која
се кретала у различитим крајностима, од страха и неизвјесности, до неумјереног препуштања животним задовољствима и пороцима. Указујемо на неке карактеристичне
наслове: „Београд под гранатама“, „Нерви Београђана“, „Београдска сиротиња“,
„Шта пију Београђани“, „Здравље у Београду“, „Забава Београђана“, „Из моје Па –
лилуле“ и сл.
Интересантне и свакако запажене примјере описа окупираног Београда проналазимо у сјећањима Предрага Милојевића, „Кад сећања оживе“, Милана Ђоковића
„Деца под окупацијом (1915‒1918)“, Синише Пауновића, „У Београду 1916“, у којима
су приказане двије окупације у Великом рату (1914, 1915–1918). Упечатљиве су у тим
записима слике бомбардовања и разарања града, различите ратне операције, аустријски
напади и српска одбрана града, свакодневна неизвјесност, збјегови и повла чење народа у околна села и поновни доласци у град. Приказане су и свакодневне патње и страдања
народа, болести и гладовања, али и године дјетињства и одрастања у тадашњем Бео-
граду,школовања, организације трговина, интензивног кафанског живота, свакодневног
сналажења у непредвидивим ситуацијама и сл. Наведена сјећања су записана знатно
касније у осмој деценији двадесетог вијека и потом об јављена у књизи Београд у
сећањима 1900‒1918 (Српска књижевна задруга, Београд, 1977).
Записи Борисава Станковића о Београду у окупацији у Првом свјетском рату
ипак су аутентичнији и непосреднији од наведених књижевних дјела документарно-
умјетничке провенијенције, можда баш и по томе што су настајали без временске
дистанце, што су одмах објављивани у форми фељтона, те што непосредно приказују
патње и сналажења различитих појединаца, али и читавих друштвених група и
генерација у српској престоници тога ратнога и окупационог времена (1916‒1918).
1.3. Каснијој маргинализацији и потискивању Станковићевих записа „из окупације“, вјероватно је допринијела и чињеница да је одмах по њиховом штампању у
наведеним делима написана једна изразито негативна и казали бисмо злонамјерна
критика Милана Богдановића у којој је истакнуто да ова проза нема никакву књижевну вриједност. Одмах у уводу је наглашено да је доба о коме је писао Станковић
било препуно искушења, а да је писац „бележио све што је видео, све што је чуо, и
вероватно све што му је на срцу лежало да каже о људима, гоњен често не само
истинољубивим побудама већ свакако и осветољубивим“. У даљој елаборацији своје
негативне оцјене Богдановић полази од тезе да је „Одбор“ погријешио што је уврстио
и овај рукопис у издање Дела Борисава Станковића јер није поштовао „један утврђен
обичај у културним књижевним односима, да се мемоари и успомене у којима се
третирају деликатна лична питања не објављују задуго после смрти писца“.6 Као
потврду за ову твоју тезу навео је примјер књижевних записа француског критичара
Сент-Бева, као и дневничке записе браће Гонкур који су остали дуго година послије
њихове смрти необјављени из сличних разлога. Одмах иза те привидне критичарске
објективности, проговорио је и онај острашћени и необјективни Милан Богдановић
и изнио тврдњу како су чланови издавачког „Одбора“ морали да знају „психологију
Борисава Станковића и његове уздрмане нерве“, те да је он био „прилично не поуз –
дани сведок за ствари за које се тражи апсолутно савлађивање личне пристрасности.
Али више свега, против објављивања овога списа могла је бити његова апсолутна
књижевна невредност“. Крајњи Богдановићев закључак је у најмању руку лицемјеран јер покушава да упоређује ово дјело са осталим Стан ковићевим дјелима и
тврди како је то „пре тужна слика суморне декаденције једног моћног ствараоца“, те
да „у крајњој линији објављивање ове књиге у сваком погледу може само да буде од
штете по лепу успомену коју треба да сачувамо о творцу Нечисте крви“.
Основни проблем овакве критичке Богдановићеве оцјене садржан је управо
у ономе што он замјера Станковићу када је писао о Београду у годинама окупације,
а то су „негативне страсти“ и необјективност која је проистицала из тога. Умјесто да
је у цијелости сагледао најприје фељтоне које је сам писац објавио у различитим и
већ поменутим листовима у раздобљу од 1916. до 1922. године, а затим их упоредио
са оним што је Драгутин Костић као редактор из необјављене рукописне заоставштине уврстио у Станковићева Дела, било би му јасно да је управо писац показао изразиту селективност и да је практично изоставио из објављених фељтона све оно што
је могло бити усмјерено на личном плану против било кога од савременика. То нам
најбоље потврђује да је Станковић био веома рационалан приликом писања и објављивања ових сјећања, те да није могло бити ни говора о његовим „уздрманим нер-
вима“ и било каквој освети према било коме, а самим тим и његовој неспособности
да на аутентичан начин свједочи о тешким и трагичним данима окупације Србије.
Што се тиче Богдановићеве тврдње о „апсолутној књижевној невредности“ ових
Станковићевих записа, довољно је само прочитати потресне тренутке његовог сусрета са супругом и кћеркама након повратка у Београд у јулу 1916. године, па да се
увјеримо колико је та оцјена бесмислена. На сличан начин бисмо могли поменути и
бројне примјере запажених приказа „окупационе атмосфере“ у престоници, обликовања ратне психозе, као и страхова и невјерице док су у Црвеном крсту провјеравали наводе из писама својих укућана који су се налазили на фронту. Увјерљива су
свједочења о борби за свакидашњи опстанак, прикази редова испред бакалница и
других трговинских радњи и на пијацама, кафанских дружења, али и карактеризације
ратних профитера и људи недостојног морала.
2.0.У фељтону „Београдске шетње“, Станковић даје низ кратких цртица са
запажањима из окупираног Београда. У првом запису под насловом „Калемегдан“
ко ји је датиран 14. ХII 1916. године, Станковић долази у овај велики београдски парк
са страхом да ће „наићи на гомилу рушевина“, имајући у виду како је „у скорашњим
борбама пљуштала над њим гвоздена киша од граната и шрапнела“.9 Испоставиће
се да је тај страх био неоснован. Одмах је уочио да је „све исто као и пре“, ту на улазу
стајала је „у камену озидана чесма“, као и бројне бисте знаменитих личности. Уочио
је бисту Доситеја Обрадовића, али и то да одмах иза ње није било „пређашњега
општинског чувара“, да би иза тога иако је била зима осјетио „мирис од зеленила“.
Затим је уочавао једну по једну, бисте Косте Таушановића, Ђуре Јакшића и Војислава
Илића, све до Ђуре Даничића и Јована Суботића. За Таушановића наглашава да је
био „политичар и финансијер“, за Јакшића и Илића каже да су били „вечито незадовољни и бунтовни песници“, а при томе још и „таст и зет“. Јакшић је био „песник
прве социјалистичке песме Шваља и најлирскије песме на Липару“. Насупрот њега
стајао је Војислав Илић „творац модерне поезије, сав узнемирен и плаховит. Лепрша
се његова песничка марама, везана око дугачкога врата“. За Ђуру Даничића, као „највећега филолошкога научника“, наглашава да „његово оштро, мало тамно и већ туберкулозом обухваћено лице прибрано и некако смирено стоји“. Са друге стране,
стајало је „попрсје Гавриловића, бившег министра, саветника и највећега добротвора
учитељскога“. За др Јована Суботића, „песника, драмскога писца, а и публицисте и
јав нога раденика“, истакнуто је да „његово шаренило занимања у животу огледа се
и на његовом споменику“. Наглашено је да је „портаменат му ишаран бојама са великом, песничком лиром“, те да му се „обријано, пуно лице са лепезасто поткре саном
брадом, као и пуни му и црни бркови некако театрално истичу“.
У другом запису „Мали Калемегдан“ који је датиран 17. ХII 1916. године,
описано је калемегданско густо шипражје и голи зидови који су били стјецишта
истјераних ђака, одбјеглих шегрта и беспосличара, а одакле се ишло на Дорћол и
Зерек у баште и крало се воће. На том мјесту у празничним данима изводиле су се
игре, бацало камење са рамена, скакало и хрвало, а окупљале су се „рекалије“, боза –
џије и ашчије, као и остале чувене убојице, са Дорћола и Палилуле, како би ту својом
снагом однијели неки рекорд, а затим се у кафанама опијали и тукли, све док их
полиција не би одвела у затвор. Посебно мјесто у том сјећању припадало је општинском чувару, старом око седамдесет година, који није имао униформу као остали
службеници тако да није представљао никакав озбиљан ауторитет за преступнике и
друге посјетиоце парка. Упркос томе ревносно је боравио на свом радном мјесту тако
да ни за вријеме ручка није одлазио из парка.
У каснијим записима, Станковић почиње да описује поједине људе који су
били познати „целом Београду“, тако да није могло бити ниједне славе, рођендана
или прошевине на којима не би присуствовали. Нису то биле јавне личности, али су
биле општепознате у чаршији. Нарочито се међу њима издвајао „брат Илија“ који је
највише волио еснафске и црквене славе: „Зато није жалио да плаћа чланске карте и
добротворне улоге, а при црквама по више година да је бесплатни тутор, односно
продавач свећа. Али зато требало га је слушати са колико задовољства, насладе и
среће прича како се је провео и шта је појео на слави“. Станковић га се нарочито
сјећа из предратног времена када је „брат Илија“ био „благајник“ у Бајлонијевој
пивари. Присјећао се и других чиновника, попут Карла и Жеже, а нарочито му се
уре зало у памћењу како су ту у пивари свакодневно конзумирали пиво у неограниченим количинама, а било је увијек мезета и других ђаконија.
У појединим записима све више су долазиле до изражаја описи кафана и бакалница, касапница и пекара, описивани су дани свињокоља, приказиване су банке
као својеврсне „нове цркве“ у којима се принудно окупљао осиромашени народ и
клањао пред божанством новцем. Приказиване су градске пијаце, са накупцима,
лиферантима и прекупцима дефицитарне робе, али и „нова насеља“ на периферији
града која су настајала око накупљеног сметљишта и депонија на дунавским ритовима и обалама и сл. У једној од карактеристичних прича под насловом „Мој нови
издавач и продавац књига“, Станковић описује како је у данима беспарице и велике
материјалне неизвјесности наишао на „недирнуте Божје људе“ и то на три хиљаде
примјерака своје приповједачке збирке. Понадао се да ће продајом тих књига зарадити нешто новца да прехрани породицу, али се показала као непремостива препрека
продаја тих књига јер ниједан књижар и издавач није хтио да их узме и продаје са
провизијом од 30%. Када је потпуно изгубио наду да ће нешто зарадити, Станковићу
се док је са глумцем Чича-Илијом Станојевићем сједио код „Даре кафеџике“ као
спасиоци јављају његови кафански другови, пијачни продавац Јаков, један берберин,
шустер Стојан, тако што преузимају на себе обавезу да „растуре“ примјерке књиге и
тако помогну писцу: „И сада ено на пијаци, Божји људи како поређани међ кантама
масти, бурадима кисела купуса, сувом сланином, пршутом и кобасицама, а одозго
увенчани као неким ауреолом, венцима лука, паприке и метлама, стоје. Боже, Боже,
каква је чудна судбина човечија“. Иако нису имали никакве везе са књижарством и
читањем књига, наведени кафански знанци имали су више људскости од свих пишчевих издавача и књижара и били су спремни да му помогну у тешким временима.
У београдским шетњама, Станковићев пише и о богатим стварним или „црним“ и овим новим или ратним „белим удовицама“, које су однекуд увијек биле
„парајлије“, мада су имале мале плате: „Обучене у најмодернија одела а некада и
против моде само да је што краће и деколте и наниже. Неке и са златним зубима. Али
све са јако провидним свиленим чарапама у новим ципелама са високим, гуменим
потпетицама да би им ход био што сигурнији и еластичнији“. У друштву својим
млађих пратилаца и обожавалаца, често су се окупљале у кафани „Три шешира“, а
међу њима је главна звијезда, „као нека њихова мајчица“ била госпођа Ружа. Приказана је атмосфера у кафани „Код Жиче“ и посебно њен власник, газда Јован, Цинцарин, који се борио са ружним навикама свакојаких гостију, највише дошљацима:
„Пречанима“, Црногорцима и свакаквим „таљигашима“. Станковић описује и једну
нову врсту чиновничке досјетљивости, када су почели по „приватним радњама“, по
бакалницама, кројачницама и другим радњама, да се окупљају и да ту сједе и пију, јер
као бивши чиновници нису имали новца да иду по кафанама и пију све скупље вино
и ракију. Описане су касапнице као мјеста пред којима су улице биле закрчене од
муштерија, пред којима се најприје трговало „купонима“, па се тек онда улазило
унутра да би се дошло до меса. У једној кафани атмосфера се нарочито поправила кад
се газда разболио па је много веселије и расположеније служила госте његова жена,
још увијек физички лијепа и пожељна кафеџика. Станковић ту измијењену атмосферу
користи да опише расположење свога кафанског друга, глумца и писца, Чича-Илије
Станојевића, са којим је једне вечери потрошио оно што нису имали, па су морали чи-
тав наредни мјесец да отплаћују дугове. У ратним и окупационим данима нарочито
су биле дефицитарне бомбоне, тако да Станковић посебно описује узрујану атмосферу и читавом граду када је стигла пошиљка и кад је повјерено да ту робу на
Главној пијаци продаје господин Ђура. Захваљујући томе постао је главна звијезда
вароши, тако да су му то били „најсрећнији дани у животу“, а посебно се радовао
што је „женски свет оптрчавао око њега“. У запису под насловом „Кафеџијска посла“, датираном 5. јуна 1917. године, Станковић описује сталне бриге „кафанских људи“ што су непрестано расле цијене пића, види то као најуноснији посао у тим
окупационим годинама, али показује на примјеру газда-Јакова из кафане код „Јелена“
и муке које су имали са незадовољним сталним гостима. У запису „Обрнути појмови“
приказани су неизбјежни „ратни профитери“ који су посједовали способност да
избјегну све врсте мобилизација и интернација, а при томе да развију послове, заузму
главне дућане у Кнез-Михаиловој улици. У запису „Јунак из Лике“ описана је атмосфера у истоименој кафани, а Станковић помиње и пјесника Сељанчицу, који је поново „пропевао“, те Чича-Илију Станојевића који му је био главно друштво у тој
кафани гдје се справљао добар „рибљи ђувеч“, а гдје су се као газде наметнули неки
сумњиви закупци, као и бројни гости „Рекалије“ и Маћедонци који су нарочито
суботом увече посјећивали кафану. У запису „Из Београда“ приказан је портрет
господина Тасе, успјешног трговца који је представљао типичног „ратног профитера“
у окупираном Београду. Посљедњи и недатирани запис под насловом „Црвени крст“
можда је и најемотивнији и најпотреснији, а описује бројни свијет који је долазио да
провјери вијести о својим најмилијим који су били у војсци, најчешће на Крфу, па су
слали писма породицама у Србији и очекивали одговоре од њих. Станковић нарочито
усмјерава пажњу на двије младе жене из Врчина, а једна од њих се звала Стаменија,
која је у невјерици да је то тачно дошла са комшиком да провјери је ли истинита та
радосна вијест да јој је муж Милован Ристић жив и да једва чека да се врати кући.
3.0. Станковићеве ратне успомене насловљене Под окупацијом нису на
идентичан начин објављиване у различитим издањима пишчевих дјела. У издању
Драгутина Костића из 1929. године, као и каснијем издању Живорада Стојковића
(1983), постоје подударања само код првог поглавља, објављеног у листу Дан (I, 9‒10,
1919), а у осталим сегментима текста се разликују. Ради се о сљедећем: Стојковић је
у своје издање уврстио само оне текстове који су под насловом Под окупацијом
објављени као фељтон у листовима Дан (1919), Време (1922) и Новости (1922), а
Кос тић је у ранијем свом издању уврстио и необјављене прозне фрагменте из пишчеве рукописне заоставштине који су се односили на окупацију а нису били објављени у наведеном фељтону.
Први запис који је подудараниуКостићевом и у каснијем Стојковићевом из дању
почиње од тренутка кад је Станковић пуштен из аустријске интернације у Дервенти и
када се вратио у Београд средином јула 1916. године. Наглашава да је вјеровао да ће „чим
пређе савски мост, одмах пасти и пољубити своју земљу“, али је умјесто тога осјећао
страх да се полиција случајно не предомисли и не врати га назад у затвор и нову
интернацију, па је журно пошао кући да се сусретне са својим најдражим, три кћерке и
супругом. Највише је жудио за најмлађом кћерком коју је оставио тек што је била
проходала и за коју му је жена писала да свако вече „пред кандилом моли Бога, да јој тада
што пре дође да би јела пите и меса“. У таквом стању „малаксалости и раздраганости“,
сусрео их је на улици испред куће и није их одмах препознао: „Ево у сусрет ми иду две-
три девојчице. Суве, бледе са једном женом, као мати им, али она још сувља, слабија.
Иду полако, уморно, као да су пошле у шетњу, као да су као…“ Затекао је устрашене, огорчене и изгладњеле супругу и три кћерке, опљачкану и разваљену кућу и разорен и
опустошен град, а страшније од свега је било сазнање да су његови негдашњи познаници
и тобожњи пријатељи, са којима је „јео и пио“, а затим и његов „начелник министарства“,
избјегавали да помогну његовој супрузи да добије потврду да би могла, као остале
чиновничке жене, добијати помоћ у храни и основним потрепштинама.
Станковић у потпуном запрепашћењу признаје да је његова жена била толико
изгладњела да није одмах могао да је препозна. „Само никако не могу да дођем к
себи како њу, жену, нисам могао одмах да познам“, а тако са сувим и спекнутим
лицем и изгледала му је „готово упола смањена и згрчена“. Иза тога, на дирљив
начин описује и како је у тим првим данима након повратка проводио вријеме заједно
са кћеркама и супругом на великом кревету гдје су лежали загрљени и срећни што су
сви поново на окупу: „У кући једнако се држимо за руке. По читаве сате лежим
испружен на кревету са наслоњеним њиховим главама на моје тело, милујући им
рукама лица, косе и из дна груди удишући ваздуха. И то не оног ваздуха с поља, са
улице, већ онога из напуклих зидова, разваљених рагастова, отпалог малтера, намештаја, старих јоргана, јастука, ваздуха куће своје у којој сам некада живео“. Такође
не заборавља да нам пренесе потресна свједочења своје супруге: „О томе њиховом
гладовању, патњама: како су дошли у празну кућу, разваљену, разграбљену, како су се
мало помало прибирали и поново кућили, то бива доцније у ноћи. Дубоко у ноћ жена
грчевито грлећи ме што ме живог има набраја оне патње, а највише свој страх: да
ако не будем што пре дошао да ће сигурно од глади умрети.“
Након тога почетног шока, Станковић нас у осталим записима упознаје са
општим јадним стањем окупираног града и државе, које су обиљежиле бројне несташице и редови за храну, опште сиромаштво, страх и неизвјесност од хапшења и
мобилизације, као и принудно сналажење за елементарно преживљавање. Указује да је
одмах иза куће, кроз проређено дрвеће, тамо на пољани иза Платнаре уочио гомиле
камења поливене кречом гдје су се налазили гробови погинулих у претходним борбама
српских јединица са окупаторском војском. Ту су се налазиле и злогласне „бараке“ у
којима су држане избјеглице и одатле послије десетак или највише мјесец дана слате
кућама или још чешће у интернацију у неки од бројних логора гдје их је чекала сигурна
смрт. Жена га је подсјетила да су ту били и г. Рајић, инспектор Министарства унутрашњих дела, са браћом, а Станковић са језом закључује да је и он могао да заврши
у том затвору да га болест није спријечила да из Подгорице у јануару 1916. године
крене за Србију са истом том групом у којој су били браћа Рајићи.
Видимо у каснијим записима и како је Станковић пронашао појединце из свога
негдашњег кафанског друштва из Скадарлије, из кафане Три шешира, тако да је
издвојена судбина чувеног глумца Чича-Илије Станојевића, који је био принуђен на
„цалкелнерисање“ да би могао да преживи, а затим су приказане и појединости Стан-
ковићеве борбе да створи минималне материјалне услове за опстанак своје породице.
Приказани су тешки дани пјесника Милорада Петровића Сељанчице. Приказано је како је добио дописницу од приповједача Григорија Божовића који је вапио за помоћ
из неког ратног логора у коме је интерниран боравио већ другу годину да му преко
Гувермана у Београду покуша испословати ослобођење. Подсјећа на трагичне пос –
љедње дане у болници на Губеревцу од свих напуштеног и заборављеног књижевника
Петра Кочића. Описано је и хапшење двојице познатих београдских књижара
Светислава Б. Цвијановића и Геце Кона, у посљедњем тренутку Цвијановић је
пуштен на слободу, а Геца Кон је интерниран под оптужбом да је „штедро помагао
породице својих професора и других писаца, чија је дела штампао и издавао“. Са
огорчењем свједочи о госпођи „из једне наше виђене уметничке породице“, која је
јавно пријетила да ће спалити „Борину књигу кад дођу наши“, али јој није сметало
да у „друштву аустријског официра који је код ње на стану, до зоре прославља рођендан Фрање Јосифа испијајући шампањац“.
Станковић описује и бројне друге лицемјерне савременике, бивше политичаре,
незахвалне љекаре, грамзиве трговце и лиферанте, бивше чиновнике, професоре и
учитеље, застрашене свештенике, као и ситне и крупне манипуланте сваке врсте, те
њихову вјешту мимикрију и помијешани „јавни патриотизам“ са „тајном колаборацијом“. Очигледна је пишчева намјера да напише своју „одбрану“ пред онима који
су га нападали да је био „сарадник окупатора“ зато што је писао фељтон у Београдским новинама и сарађивао са Миланом Огризовићем у Загребу, када је дао дозволу
за штампање поновљених или изабраних издања појединих својих књига, само да би
за тај неки ситни хонорар могао да прехрани породицу и себе да не скапају од глади.
У складу с тим описао је и природу свога познанства са аустријским високим чи –
новником и књижевником Костом Херманом, који је Станковићу још на почетку
књижевне каријере, крајем ХIХ вијека, објавио ране приче „Станоја“ и „У ноћи“ у
сарајевском књижевном часопису Нада и сл. Када описује те аспекте ране књижевне
сарадње, Станковић приказује бездушне размјере „београдске чаршије“, која је на
примјер осуђивала једног Јанка Веселиновића почетком ХХ вијека због објављивања
прича у Нади и тражила од њега да врати примљене хонораре, а са друге стране су
бројни други угледни научници и писци (Љуба Стојановић, Драгутин Илић, Иво
Ћипико и сл.) сарађивали са тим часописом и примали много веће хонораре без
икаквих посљедица.
4.0. Посебну цјелину представљају Забушанти као наставак прозних записа
Под окупацијом, а објављени су у листу Новости у пет наставака (1922). У њима
Станковић посвећује пажњу једној новој људској „врсти“ насталој у окупационим
годинама, а то су били „забушанти“, који су посједовали невјероватну способност да
избјегну све опасности свога времена, да се склоне од мобилизације, да зараде и
стекну иметак тамо гдје су сви губили и оно раније стечено, да заврше у некаквим
државним комисијама, страним мисијама, те да пронађу сигурну завјетрину и у
најбурнијим и најнесигурнијим временима. Раме уз раме са њима су и политичари,
подједнако на власти или у опозицији, дипломате, „коректори“ за које наглашава да
су најопаснији јер су представници културе, књижевности и новинарства и сл.
Као карактеристичан примјер издваја једног „Маћедонца“, неког газду
Николчета, који се у Београду одомаћио још десетак година раније, јер је као „патриота“ трговао у великим концесијама, а истовремено је имао „једнога брата у
Софији а другога у Атини који су исто тако најбогатији и који, како њихови земљаци
веле: ‘Сс Беч тргујев а децата у Париз школујев’. И зато се Београд и Софија и Атина
утркују богатећи их. Јер, политички је да се по њиховом богатству тамо види како се
дочекују ‘браћа из Неослобођених Крајева?“ Посебно је показано како су те „велике
патриоте“, које је управо представљао тај персонификовани газда Николче, вјешто
узимали за жене дјевојке из посрнулих и материјално осиромашених богаташких
престоничких породица, како су корак по корак отплаћивали и преузимали њихову
презадужену имовину и богатство, све док не би постали потпуни власници и онда
показивали своје право и најчешће зло и лицемјерно лице. Чим је почео рат и поготово кад је стигла несрећна окупација управо се су такве „патриоте“ као газда Николче сналазили се као риба у води и одмах настављали своје вјеште трговачке
подухвате и умножавали богатство у вријеме када су читав српски народ и још више
поробљена држава потпуно пропадали. Једном ријечју, у наведеним записима
упознајемо оно стварно лице и наличје ратног и окупираног Београда, без било
каквих ограда, прикривања или уљепшавања, што Станковићу обезбјеђује епитет
поузданог мемоаристе наше престонице у годинама Великог рата.
5.0.Можемо укратко закључити да је Станковићева свакако принудно написана, фељтонска слика Београда у окупацији у току Првог светског рата попримила
карактер озбиљних мемоарских свједочења о једном тешком и трагичном времену у
историји српског народа. Ради се о дјелу које је у објављеним фељтонима, као и у
накнадно приређеној преосталој рукописној грађи, оставило аутентична свједочења
о трагичним и тешким данима, о свеколиком сналажењу и познатих појединаца и
обичног народа да преживи, али и моралном посрнућу бројних госпођица из „углед –
них кућа“, као и вјештих „забушаната“ и „ратних профитера“, који су се сналазили
и у овим беспризорним временима као „рибе у води“ и умножавали свој иметак на
муци и невољи сопственог народа. Подједнако је приказано страдање и понижавање
обичних људи, професора и чиновника, али и јавних личности, попут глумца и
драмског писца Чича-Илије Станојевића или пјесника Милорада Петровића Сељанчице. Несумњиво је да је Станковић у овим записима исказивао и сопствену патњу,
понижења и страдање своје породице, износио је и одређено огорчење због каснијег
лажног моралисања и „патриотског“ презира и оптужби које су долазиле од недобронамјерних појединаца да је „сарађивао са окупаторима“, али је у сваком погледу
на прилично објективан начин свједочио о свему ономе што је видио, чуо или
препознао у понашању обичног свијета, али и појединаца из богатих или угледних
породица или предратних политичких првака у тим окупационим данима. Највећа
посебност Станковићевих записа из окупације у Првом свјетском рату садржана је у
аутентичности и непосредности свједочења, те њиховом фељтонском карактеру и објављивању у листовима Београдске новине, Дан, Новости, без имало временске
дистанце или са малом временском дистанцом. Све нас то упућује на закључак да
Станковићеве записе из окупације морамо читати са пуном пажњом, без предрасуда
или са негативним страстима, а сагледавати их као по свему различити али и саставни
дио цјелокупног књижевног рада овога писца.
