Горан М. Максимовић
УМЈЕТНИЧКА ПРОЈЕКЦИЈА ИСТОРИЈЕ
У ЈОКОВИЋЕВИМ ИСТРАЖИВАЊИМА СРПСКОГ РОМАНА
О ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ
1.0. У бројним, теоријски и методолошки добро утемељеним, истраживањима
српске књижевности 20. и почетка 21. вијека, Мирољуб Јоковић (1957–2016), посебно
је усмјеравао пажњу на тумачење и рецепцију српског романа и постмодерне српске
прозе, као и на савремено лирско пјесништво, те савремену књижевну критику и нове
теоријске домете науке о књижевности уопште.
Као резултат тога настале су бројне његове вриједне студије, а овом приликом
посебно издвајамо књиге: Friedrich Salomo Kraus 1859–1938; folklorist, etnographer,
sexologist (Нови Сад, 1992), Имагинација историје (Београд, 1994), Језик у долини
оностраног (Београд, 1998), La distance historique et esthetique dans le roman serbe
consacare a la Premiere Guerre Mondiale – context eurepeen (Београд, 2000), Онтолош-
ки пејзаж постмодерног романа (Београд, 2001), History of Hilandar Research Project
(Ohio, 2006), Стрма раван (Рашка–Београд, 2006).
2.0. Постоји несумњиви парадокс који прати српски роман о Првом свјетском
рату. У периоду између два свјетска рата његов настанак био је оптерећен близином
догађаја и, сасвим разумљиво имајући у виду шта је он значио за српски народ и
државу, високим интензитетом историчности, а након Другог свјетског рата, када је
временска дистанца и искуство самог новог ратног пожара потиснуло емотивна
свједочења, био је под пресијом пренаглашене идеолошке искључивости. Сви ти
изванкњижевни чиниоци утицали су на његову продукцију, на његов естетски и читалачки потенцијал, али и на дисидентски статус, који му је најчешће наметао ауру
рецеп тивне изазовности и тражње.
Не може се рећи да српски роман о Првом свјетском рату није био предмет
досадашњих озбиљних изучавања наше националне књижевне историографије. У
оквиру двије значајне студије, Јована Деретића: Српски роман 1800–1950 (1981) и
Станка Кораћа: Српски роман између два рата (1982), аналитички је обрађен и овај
круг српске романескне продукције. Међутим, прва цјеловита студија о српском
роману са тематиком из Првог свјетског рата, под насловом Имагинација историје
(поднаслов Поблеми историјске и књижевноестетске дистанце у српском роману
о Првом светском рату – Европски контекст), објављена је 1994. године, а настала
је неколико година раније као рукопис докторске дисертације Мирољуба Јоковића,
која је одбрањена на Филолошком факултету у Београду 1988. године.
Иако је веома пажљиво читана и анализирана у формалним и неформалним
научним круговима, у турбулентним временима деведесетих година 20. вијека када
је српски народ поново био захваћен ковитлацем рата и санкција, Јоковићева књига није добила адекватну рецепцију у тренутку појављивања. Читана је са очигледном
намјером да јој се пронађу недостаци, а пошто их није било намјерно је прећуткивана,
иако се радило о несумњиво вриједном и потпуно новом истраживању важног сегмента националне литературе. Колико нам је познато објављена је само једна
критичка расправа Горана Максимовића о Имагинацији историје у часопису Књижевна историја (Максимовић 1995:129–132). Иста књига добила је у неизмијењеном
облику и друго издање 2017. године, код Центра за културу „Градац“ у Рашки, са
предговором Ане Стишовић Миловановић (Стишовић Миловановић 2017: 5–12).
2.1. Приликом дефинисања оквира истраживања, Јоковић је пошао од
констатације да је однос књижевности и историје у Срба широко међузависан и да се
књижевност најчешће налазила у функцији посредника ванкњижевних циљева. Пре-
цизније казано: Служила је историји и писана је као историја (Јоковић 1994: 7). Са
друге стране, препознатљиво је како је и онај приступ књижевности који се опирао
праг матичној функцији и који је тежио аутономности поступка и естетских доживљаја, такође настајао у суодносу са историјом, али као њена негација и противљење.
Управо у тој перманентној опозитности ових модела и њиховом супротстављеном
од но су према историји и јесте утемељен главни извор динамизма историје српске
књижевности. При томе је, што је сасвим разумљиво и логично, зависност књижевности од историје (Јоковић 1994: 7) била уочљивија и чвршћа непосредно након
историјских збивања, не само на нивоу значења и тематике, него и у равни поступка,
облика и функције умјетничког израза, стила, концепта литерарног јунака и сл.
Односно, била је објективнија и аутономнија што се временска дистанца повећавала.
Отуда је Јоковић и пошао од става да је проблем историјске дистанце, схваћене не
само као проблем психологије стварања, него и као проблем историје књижевне
структуре, кључни за разрјешење умјетничког поступка и моделовања поетичких
парадигми српског романа о Првом свјетском рату, те да се проблем историјске
дистанце може разријешити анализом стваралачке перспективе, тј. детектовања
ауторовог поимања сложене природе историјског догађаја, његове концепције
књижевног јунака, схватање прозног поступка, однос према документу, схватање
књижевног језика (Јоковић 1994: 8–9) и сл.
Руковођен тако дефинисаним методолошким оквирима истраживања у којем
је у први план постављен однос романа о Првом свјетском рату према стварности,
Јоковић своју анализу реализује кроз четири типолошке цјелине: а) романи у којима
је доминантна функција свједочења; б) романи у којима је функција књижевних
покушаја супротстављена функцији свједочења; в) романи који реконструишу или
надилазе историју; г) романи у којима долази до изражаја функција ангажмана и
критичког преиспитивања историје, а који садрже у себи апсолутну свијест о
аутономности умјетничког дјела. Јоковић захвата корпус српског романа који је
настајао у интервалу дугом готово седам деценија, од Дневника о Чарнојевићу (1921)
Милоша Црњанског до Ћосићеве тетралогије Време власти (1971–79) и Књиге о
Милутину (1985) Данка Поповића, па је проблем различитих ауторских поетика,
стилских опредјељења и контекстуалних позиција, који је несумњив и незаобилазан,
битно мотивисао и правце самог читања.
У првом дијелу студије, Јоковић романе настале између два рата разматра кроз
четири типа зависности књижевне структуре и историјског догађаја: лирски тип,
рационализовани, епски и трагички; а за романе настале послије Другог свјетског
рата, којима је посвећен други дио књиге, издваја два типа зависности: критички и
неутрални.
2.2. Као парадигматичан примјер романа у којем је реализован лирски тип
дистанце издвојен је Дневник о Чарнојевићу. Главна његова карактеристика је, са једне
стране, одсуство или нулти степен дистанце између времена догађаја и времена
приповиједања, а са друге стране, умјетничко настојање за што естетском дистанцом
према историјском догађају. Јоковић добро уочава два битна разлога, који објашњавају
присутну амбивалентност. Први је случај-комедијант, захваљујући којем је писац због
болести помјерен са фронта у позадину, гдје се могао бавити писање, а који је, потом,
умијешао своје прсте и онда када је Станислав Винавер, који је вршио коректуру
Дневника док се штампао (Јоковић 1994: 21) (тада је Црњански већ био у Паризу),
помијешао поглавља ионако већ скраћене верзије рукописа. Други битан разлог односи
се на контекст уметничког струјања, тј. на она дјела која су могла имати утицаја на
пишчева опредјељења приликом писања. То је, прије свега, античка литература, т.
Метафизичка и архетипска њена димензија, затим руска књижевност: Толстој и
Тургењев концепцијом ликова, а Достојевски прозним поступком и идеологијом романа;
од Француза: Флобер специфичном атмосфером у романима и сл.
У анализи романескног поступка, Јоковић квалитативно продубљује нека од
досадашњих сазнања о овоме дјелу. На примјер, умјесто два плана приповиједања,
издваја четири синтаксички симултане и аутономне перспективе: план стварности
на фронту, план стварности иза фронта, реминисцентне слике детињства и
завичаја, те слике снова и астралних предела, далеких светлости, пејзажи блештавих и пурпурних боја. У анализи јунака, оправдано полемише са оним судовима
који су истицали да је јунак исти на почетку и на крају романа, да у роману који је
инспирисан ратом доминира мир, те да у роману нема мушких ликова, да јунак нема
историјску и сл. (И Рајић и Чарнојевић су управо сагласни у посједовању историјске
свијести о догађајима, иако им је аисторичност ближа). На крају, Јоковић наглашава
да је положај књижевног јунака у овоме роману сличан положају јунака из пишчеве
омиљене књиге током рата, ‘Записи из мртвог дома’; у обема књигама видљива је
тежња да се превлада положај у којем се јунаци налазе, али је још видљивији напор
да се превладају границе које деле прозу од поезије (Јоковић 1994: 28).
2.3. У поглављу у којем сагледава рационализовани тип дистанце између књижевне структуре и историјског догађаја, Јоковић групише романе у неколико типолошких варијанти: критичко-морална варијанта фронтовског типа (Драгиша
Васић: Црвене магле; Мирослав Голубовић: Тешка времена; Станислав Краков: Кроз
буру и Крила); критичко-морална варијанта позадинског типа (Бранимир Ћосић:
Покошено поље); натуралистичка варијанта фронтовског типа или Каине, где ти
је брат? (Емил С. Петровић: Незнани јунак, Мато Блажевић: Заборављени гробови,
Миодраг Верговић: И ђаци ратују); натуралистичка варијанта позадинског типа
(Ристо Ратковић: Невидбог, Миодраг Ст. Стефановић: Играчке на путу, Дамњан Ковачевић: Мали хероји, Душан Ђуровић: Дукљанска земља, Константин Ђорђевић: У бежанији, Синиша Пауновић: Пуста земља, Младен Ст. Ђуричић: Ој, Ужице, мали
Цариграде!), те натуралистичка варијанта избегличког типа (Радослав М. Веснић:
Славољуб Зорић).
2.4. Централно мјесто у епском типу дистанце књижевне структуре према
историјском догађају, Јоковић је дао Јаковљевићевој Српској трилогији, тј. романима:
Деветсточетрнаеста (1934), Под крстом (1935) и Капија слободе (1936). При томе,
Јоковић полази од чињенице да је појава овога типа дистанце мотивисана како
временским одстојањем и грађењем колективног предања о догађају, тако и рецептивном засићеношћу аутентичним свједочењима и постојањем својеврсног мита о
непобедивости српског војника (Јоковић 1994: 78) у романима који су настали у првој
деценији након рата. Отуда је Јаковљевић и приступио обликовању романа ослањајући се на легенду као архетипски модел народне свијести, на предање које надмашује
и превазилази оквире једног историјског догађаја, што му је и омогућило широку
рецепцију и популарност код читалачке публике, а што је нужно фаворизовало
романтичну представу рата.
3.0. У другом дијелу студије, у којем Јоковић обухвата романе настале након
Дру гог свјетског рата, указано је на промјене у равни историјске дистанце и ства –
ралачке перспективе, што је разумљиво ако се има у виду све већа временска
удаљеност од догађаја (аутори нису више свједоци и учесници), као и нова умјет –
ничка искуства и филозофска сазнања повијести, која су подстицала писце на дијалог
са историјом. Одатле и произлазе два типа дистанце: критички и неутрални. Први
тип дистанце карактеристичан је за Добрицу Ћосића и његову романескну тетрало –
гију Време смрти, као и за роман Данка Поповића Књига о Милутину. Други тип
дистанце карактеристичан је за роман Ћамила СијарићаМојковачка битка. Ћосићево
остварење, Јоковић посматра као полифонијску књижевну структуру која одговара
духу историјске дистанце и која је увелико семантички надрасла жанр историјског
романа и постала својеврсна енциклопедија у којој су сублимирана значења и поро –
дичног, и историјског, и друштвеног, и ратног романа. Посебну пажњу Јоковић усмје-
рава на функцију романескних јунака, стварних и фиктивних (на нивоу индивидуе,
на нивоу породице и на нивоу нације и њене историје), на поетичке претпоставке и
употребу документа и псеудодокумента (писац стварне документе историјског типа
интерполира у романескну структуру подједнако као и фиктивне, стављајући их при
томе у потпуно идентичну раван), на језичку ентропију и сл. При томе, Јоковић
Ћосићево поимање филозофије историје сагледава и кроз два његова програмска
текста: „Један приступ историјском роману“ и „Књижевност и историја данас“. Са
друге стране, Јоковић у Књизи о Милутину, као умјетничку специфичност, издваја
поступак „сказа“ и хомофонијску књижевну структуру.
2.5. У анализи романа Дан шести Растка Петровића, Јоковић указује на специ-
фичности модела трагичног типа дистанце према стварности. При томе, овоме дјелу
даје високо естетско мјесто у породици српских романа о Првом свјетском рату, а
проблем историјске дистанце сагледава кроз неколико структурних сегмената, као
што су: концепција ликова, њихова филозофија живота, полинаративне перспективе,
фикционализација дневничког и документарног. Истовремено, Јоковић приликом
анализе Петровићевог есеја “Поводом Марсела Пруста”, указује на поетичке
аналогије нашег и француског романсијера, а за умјетнички поступак у роману Дан
шести напомиње да је знатно сложенији од свих других српских романа о Првом
свјетском рату, што упућује на снажно креативно дејство француске литературе на
нашег писца, коју је Петровић врло добро познавао. Повлачење читавог једног народа
1915. године кроз Албанију сагледано је преко судбине и психолошке драме појединаца, а не колектива, чиме је освијетљена превасходна архетипска и митолошка
раван ове националне голготе.
У анализи умјетничког поступка у роману Дан шести, Јоковић добро уочава
да је нарација организована из полицентричне перспективе, мада је доминантно
гледиште главнога јунака Стевана Папа-Катића, док је сам мотив путовања оно
везивно ткиво које композиционо обједињује све те различите тачке. У том контексту
је важно и указивање на три фабуларна тока у роману. Један којим се прати Стеван
Папа-Катић, другим током се прате судбине осталих јунака, а трећим фабуларним
то ком, који обједињава претходна два, испраћена је судбина народа у повлачењу. Јоковић указује, као на битне умјетничке поступке, и на два начела говорне мотивације ликова (социјална и завичајна припадност), те на дуалистичко поимање живота, као
апсурда и као трагизма.
У анализи умјетничког поступка у роману Дан шести, Јоковић добро уочава
да је нарација организована из полицентричне перспективе, мада је доминантно
гледиште главнога јунака Стевана Папа-Катића, док је сам мотив путовања оно
везивно ткиво које композиционо обједињује све те различите тачке. У том контексту
је важно и указивање на три фабуларна тока у роману. Један којим се прати Стеван
Папа-Катић, другим током се прате судбине осталих јунака, а трећим фабуларним
то ком, који обједињава претходна два, испраћена је судбина народа у повлачењу. Јоковић указује, као на битне умјетничке поступке, и на два начела говорне мотивације ликова (социјална и завичајна припадност), те на дуалистичко поимање живота, као
апсурда и као трагизма.
4.0. У компаративном сагледавању српског романа о Првом свјетском рату,
што је предмет трећега дијела Јоковићевог истраживања, указано је на одређене
поетичке законитости које су условљене значајем који је овај догађај имао за историју
појединих народа. Тако је са једне стране проблем историјске дистанце близак у
француском, руском и српском роману. Са друге стране, препознатљиве су блискости
у односу према историјској дистанци у роману из америчке, енглеске и њемачке књижевности. Што је сасвим у сугласју са димензијом ратних операција на просторима
држава из којих су потицали ти писци и дјела. У оквиру француског романа, Јоковић
издваја четири типа дистанце према историјском догађају (свједочење, процјена,
схватање историје, ангажман), а као значајне издваја Барбисов роман Огањ или
вишетомну романескну грађевину Жила Ромена Људи добре воље. Најсложенији је
проблем историјске дистанце у руском роману, због преплитања са револуцијом и
грађанским ратом. Као најрепрезентативније, Јоковић издваја трилогију Алексеја
Толстоја Ход по мукама и тетралогију Михаила Шолохова Тихи Дон. У њемачкој
књижевности настаје аутентични модел антиратног романа, што је подударно са
мјером ратног пораза, а најзначајнија су, на примјер, остварења Ериха Марије Ремарка
На западу ништа ново, Лудвига Рена Рат и слично. Енглески и амерички роман
садржи друго искуство Првог свјетског рата и одсуство прагматичног ангажмана,
што је углавном мотивисано географским околностима и даљином ратних збивања.
Не значи то, наравно, и његову мању поетичку аутентичност и самосвојност. Куриозитет је да је управо из овога корпуса произашао и један од најбољих романа написаних о Првом свјетском рату, Збогом оружје, Ернеста Хемингвеја.
5.0. Јоковићево истраживање умјетничке пројекције историје у српском рома –
ну о Првом свјетском рату, објављено у монографији под рјечитим насловом Имагинација историје, урађено је на методолошки веома прецизан и интерпретативно
поуздан начин. Проблем историјске дистанце и стварности, као и проблем поетичке
креације и умјетничког поступка, показују да је у српској књижевности написано
више романа о Првом свјетском рату, али да је њихова умјетничка вриједност често
проблематична јер је историја и идеологија прогутала прозну имагинацију. У
најбољим умјетничким примјерима, као што су Дневник о Чарнојевићу Милоша
Црњанског, Дан шести Растка Петровића, Црвене магле Драгише Васића, Кроз буру
и Крила Станислава Кракова, те Време смрти Добрице Ћосића; књижевна
имагинација је савладала фактографију и зато су то дјела која и данас носе неспорне
умјетничке, али и историјске поруке.