Слађана Илић
„ЈЕДИНА ДРУГАРИЦА“
Јунаци нашега доба
У причама Драгана Лакићевића увек уочавамо сентимент јунака према вре –
мену које је прошло. То осећање управо је сразмерно протоку времена. Дакле,
приближавање јунака старости, које подразумева свођење животних рачуна и један
„поглед преко свега“ то осећање увећава. И док су такви јунаци усмерили свој поглед
уназад, они млађи, „јунаци нашега доба“, како их је својевремено назвао Јанко
Веселиновић, сматрају да све почиње од њих и да је све што припада прошлости
неважно. За њих је прошлост један сасвим сувишан, дисфункционални баласт. Такви
су потомци Кристине (чији је отац био предратни дипломата), и Ђорђа (који је
припадао ослободиоцима, али који је позиције у новонасталом друштву изгубио
оженивши Кристину). Овај текст је о њима. Они ниједног тренутка нису
сентиментални ни према чему. Они ниједног тренутка нису емпатични ни према коме.
Намештај који повезује све јунаке ове приче, а који за Кристину и Ђорђа има
статус реликвије, јер сведочи о њиховој љубави, искушењима и породичном времену,
за њихове синове нема никаквог значаја. Они га, као у професијама успешни (адвокат
и стоматолог), остварени, ситуирани људи, чак виде као извесно оптерећење. За њих
су мајчине успомене о времену које је прошло сувишан, дисфункционалан мит. Све
што се догодило пре њих, из њихове перспективе, уопште није важно.
Почетни капитал Кристининих и Ђорђевих потомака јесте њихово образовање
које су стекли захваљујући родитељима. С обзиром на то да су одрастали у
транзиционом, а сазрели у посттранзиционом добу, што за њих лично у материјалном
погледу не значи ништа, али значи на нивоу друштвене атмосфере, они постају људи
код којих је, сигурно, у младости била одсутна било каква потреба за побуном, а одсуство те потребе и није баш карактеристика праве младости, док је присутна жеља
за уклапањем и стицањем материјалних бенефита. То подразумева егоизам на свим
плановима, што је на основу њихових размишљања и поступака у причи очигледно,
као и потпуна равнодушност према традиционалним тековинама и вредностима – и
породичним, и културним, и идентитетским. Они, из наше перспективе, као да
припадају данашњој кругодвојкашкој класи грађаниста који читаву науку праве од
сасвим погрешне, намерно пројектоване тезе – да је основа савременог грађанског
друштва заборав.
Те промене Драган Лакићевић дубоко региструје, и са животним и са
књижевним искуством. Не излазећи из домена књижевности, чак ни са идејом да
буде обавезно дидактичан, приповедајући о наведеном, као и о другим, још
драстичнијим манифестацијама идеологије, оставља нас увек замишљеним над
питањима слободе и личног избора. И стаје у низ којем припадају и Светлана Велмар
Јанковић и Слободан Селенић.