Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Из старих бројева „Зоре“ (3)

Бојана Топаловић

ЖЕНСКИ ТЕМАТСКИ БРОЈ

Поред два успјешна тематска броја, посвећена Змају и Његошу, Зора је објавила и један број са не тако типичним и уобичајеним темама за то доба. Завршни, два наести број листа за 1899. годину уредници су посветили женама. У овом броју сви радови имају везе искључиво са женама – или су писани женском руком или говоре о њима.
У то доба у Херцеговини живио је велики број необразованих и неписмених жена. Налазиле су се на маргини друштва, скрајнуте и потпуно искључене из културног и друштвеног живота средине. За разлику од Србије, у којој је 17/30. јуна 1863. основана Виша женска школа, Херцеговина је прву женску школу дочекала тек 1894. године. Одмах након оснивања прве Више женске школе у Београду, у Србији се почињу формирати и прве женске организације. Најприје, 1864. године у Новом Саду, а деценију касније и у Старом Бечеју и Београду. Оснивањем оваквих друштава, а посебно Београдског женског друштва, положај жене се мијења. Жене се заједнички боре против правила која су им рођењем наметнута – „да чувају дом и породицу, васпитавају своју децу, негују и развијају српски национални дух и да се угледају на мајку Југовића и на Косовку девојку“.1 Постају друштвене активисткиње, а њихов утицај на развој друштва је вишеструк. Женски хуманитарни рад, посебно у доба ратова – немјерљив је. Утицај на образовање омладине и оспособљавање одраслих дје војака за рад је нешто што је у то доба сигурно било револуционарно. Заједнички се боре за образовање и културно удизање друштва, чиме и саме добијају своје мјесто у књижевности.
Мостарски културни круг интензивно је сарађивао са новосадском интелигенцијом која је од 1886. до 1914. године уређивала и редовно објављивала лист под насловом Женски свет. Овај часопис уређивао је Аркадије Варађанин, управитељ Више девојачке школе у Новом Саду.
Женски свет је интензивно пратио културна и друштвена догађања у свим српским и југословенским областима, са посебним нагласком на друштвени положај и образовање жена“. Управо овај лист као значајну вијест доноси текст под насловом „Нова српска виша девојачка школа“. Овај чланак пружа информације о акцији Мостарске српске православне општине и њиховој намјери да у школској 1893/94. години отворе „за своју женску децу вишу девојачку школу по примеру овостраних виших девојач. школа“. Уредници Женског света сматрају да „само образоване и спремне жене могу и бољи нараштај спремати“, те их ова вијест о отварању женске школе у Мостару посебно радује.
И Зора се залагала за боље образовање и побољшање положаја жена у Херцеговини. Уредништво је његовало отворену културну политику, те су се жене, најчешће као преводиоци, јављале у Зори од самог почетка. Посебну част уредници су им указали 1900. године када су објавили чувени женски број Зоре.
Уредништво листа обавјештава читаоце да је „хтјело и овог Божића да обрадује своје претплатнике каквом новошћу и ево – женског броја“. Даље наводе да је већи број радова настао специјално за овај број Зоре и да су сви аутори жене или да „радови говоре о женскима“. Иако је у том тренутку на челу уредништва Јован Дучић, то је било само формално. Он се већ неколико мјесеци налази на студијама у Женеви, те се с правом уредништво овог броја може приписати његовом насљеднику Атанасију Шоли.
Љубица Томић Ковач преноси да је Дучић одмах из Женеве послао писмо Милану Савићу у коме се ограђује од уредништва и наводи да на својој савјести не носи „ни мрву терета“ за тај „славни женски број“. „Мени жена од лектире у нас не постоји, још мање она од пера. Моји другови оном Зором ако су то хтјели да докажу, доказали су (оним бројем) црно на бијело“.
Иако се радови објављени у овом броју Зоре не одликују високом књижевном писменошћу, они су веома значајни у погледу напретка и развоја друштва у учмалој, патријархалној херцеговачкој средини. Управо чињеница да је Херцеговина женску школу добила чак тридесет година посље Београда објашњава значај овог броја листа. Коначно су се видици проширили и жена је полако почела да добија своје мјесто у друштву. „Само деценију или две раније, притиснута патријархалним обзирима, заосталошћу и непросвећеношћу, херцеговачка жена није могла ни помишљати да ће се наћи у „мушкој стопи“, да ће успети да поред породичних и материнских обавеза прихвати и преузме јавне и друштвене функције, да се прихвати пера и започне културни и просветни рад“.
Овај број Зоре доказ је да је културна свијест у Мостару, захваљујући младим интелектуалцима, бивала све свјежија и развијенија. Ово је покушај да се оптерећења прошлости уклоне и да се у Мостар и Херцеговину донесу начела и идеје на којима ће почивати будући, напредни културни и друштвени живот.
Као велики борац за права жена, Јелица Беловић Бернадзиковска отвара овај број и пише о неопходности образовања женског пола. Она образовање женског свијета сматра условом за срећну и потпуну људску заједницу. „Модерна жена „хоће“ да живи, да ради, да послује. Њој је мрска свака слабост… Она не очајава. (…) И што је већа њена образованост то је већа и њезина одлучност и сталност, њезина снага у расуђивању и њезино поштовање дужности“.
Ауторка у овом тексту наводи и одређене статистичке податке који се тичу физиономских разлика мушкараца и жена. Свакако, ове разлике и физичка слабост жена у односу на мушкарце не утичу „зло на душевни живот код жена“. Оне су, по ауторкином мишљењу, способне за науку, за озбиљан живот и равноправну борбу и зато их такве треба укључити у све сфере живота. Јер жена „ако је поштена, лијепа, образована и духовита, по свачијем суду најдивнији је створ на свијету!“
И Косара Цветковић пише о женама, али на другачији начин. „У виду литерарног дијалога који воде двије „изображене“ пријатељице, она кокетира са пријатељством, љубављу, положајем жене и њеним осјећањима“. Овај текст нема готово никакву литерарну вриједност, често је нејасан и у погледу композиције разбијен, али је значајан као траг о ангажовању женских писаца у нашој литератури.
Највећи број списатељица окушао се у приповијеци, те стога оне и преовладавају у овом броју часописа. Тако Милка Гргурева пише своју приповијетку „Опасна пријатељица“ у којој жену ставља у незавидан положај. Опасна пријатељица Симка својим понашањем једну породицу доводи до расула, а читава прича завршава се трагичним исходом.Муж остаје без жене, дијете без мајке, а потом и без оца. И све то због једне жене! Тема прељубе са данашње тачке гледишта тривијална је и уобичајена, али је у том тренутку добро послужила за приказ једне младе, кокетне жене која не бира начин да дође до свог циља.
Са друге стране, Милева Симићева у причи „Адиђари“ пише о жени која је својом племенитошћу и добротом сачувала оно најузвишеније, а то је породица.Жена у овој приповијеци представљена је као мудра и трпећа. Она својим тихим дјелањем и вјерношћу успјева да сачува породично гнијездо и својој дјеци обезбиједи срећан живот. Ова жена зна да воли и да опрашта. Она својим дјеловањем показује да се одлично сналази у улози која јој је дата по рођењу, а то је улога вође и стуба породице.
И приповијетка „Пјесма у пјесми“, у преводу Даринке Калићеве, доноси приказ љубави мајке према дјетету. Ова приповијетка прожета је изразитим лиризмом а то је, с обзиром на главно осјећање у њој, и очекивано: „О сунце мог живота! Не могу ни јести ни пити ни спавати, радим цео дан, бдим по цијелу ноћ, па ипак имам неизмјерну снагу гледајући у тебе. Све на свијету осим тебе постало ми је равнодушно, ти си ми краљевство и моја влада и моје право, моћ и слава!“
Даница Бандић овом броју Зоре прилаже двије приповијетке, обрађујући љубав „под јесен“ и љубав „спрам месечине“. У обје приповијетке главни протагонисти су заљубљени мушкарац и жена, с тим да је акценат више на жени и њеној способности да одређује ток једне љубавне приче. Приказана је жена која се не плаши никога, која зна да кокетира и која, напосљетку, зна да воли. Да ли је Даница Бандић морала послати двије приповијетке усљед недостатка материјала или је уживала повлашћени статус од стране уредника, непознато је, али јасно је да ове двије приповијетке, са типично женском радњом и мотивима, немају велику умјетничку вриједност. Добре су као траг почетка женског стваралашта код нас.
И Јелица Беловић Бернадзиковска за женски број Зоре пише још један текст. Овај рад је темељан и озбиљан приказ књижевног рада пољског писца Болеслава Пруса. Ауторка жели да прикаже важност овог писца који је у нашој и хрватској књижевности био потпуно маргинализован. Зато она пред читаоце доноси један нови поглед на његово стваралаштво.
Ауторка наводи да је Прус „хумориста у најљепшем значењу те ријечи. Он осмјех буди у читаоца, а у исто доба узбуђује га, до дна душе. (…) Он љуби људе, своје људе, свој народ, своју земљу“. С обзиром на то да константно слика Варшаву, његова дјела пуна су вјеродостојних, хумористичних ликова из његовог народа и средине. Иако је главна особина његовог пјесништва хумор, ауторка наводи да би била „велика непотпуност кад би Пруса трактовали једино као хумористу“.
Прус је писац много ширег значаја, човјек који се „бавио и са предметима који леже сасвим изван сфере хумора“. Најприје је био добар математичар, затим публициста и новелиста. У међувремену се нашао на мјесту уредника у два шаљива часописа. Како наводи ауторка, у писању новела био је „прави чаробњак“. Њему је песимизам био непознаница, кроз своје новеле је љубио људе и сијао свјетлост међу њима. Као фељтониста је скочио за степеницу више, у писању истих показао се као прави мајстор: „Његови су фељтони били прави накит часописа Курјера Варшави. Читаоци и претплатници јатили се на тај часопис као осе на мед“.
Дакле, Прус је био значајна литерарна појава у Пољској. Бернадзиковска наводи да су се посебно међу женским свијетом читале његове новеле, те овим текстом жели да га приближи нашем женском свијету и цјелокупној читалачкој публици.
Овај текст Јелице Беловић Бернадзиковске суштински се разликује од њеног рада са почетка листа. С обзиром на то да је била добар преводилац и да је још раније показала интересовање за свјетску књижевност, сасвим је логично да је овај рад бољи и темељнији од претходног.Може се закључити да је Бернадзиковска успјешнија у писању књижевних огледа и да је ово значајан траг о Прусовом постојању и литерарном раду.
У овом броју часописа приказан је портрет још једне умјетнице, глумице Саре Бернар. Овај текст написао је Франческо Сарсеј, а превео и листу приложио члан мостарског књижевног круга – Јован Протић. Природно и смислено је укључен у овај број Зоре и представља један од њених бољих прилога.
Сара Бернар је приказана као умјетница, глумица и, изнад свега, жена. Сарсеј пише да је Сара била изванредна умјетница чији су „покрети уједно племенити и хармонични: а дизала се а сједала, а корачала а окретала се. (…) Глас тако симпатичан и мекан, дикција тако погођеног ритма и савршене разумљивости“. Била је глумица којој су се дивли сви љубитељи позоришта. Одиграла је бројне улоге и у свакој била савршена. Ни у једном тренутку се није плашила нових, наизглед чудних, ангажмана: „И она се усуђивала без икакве бојазни, да прими улоге, које су изискивале такве особине, каквих у њој њежној особи са мазним гласом, нико не би очекивао: енергију, разбукталу и дивљу страст, и снажан орган“.
Са друге стране, Сара је као личност била „пргава, кавгаџија, фантаста са необузданим мислима“. Саможива и необуздана, Сара није могла да трпи дисциплину, због чега је више пута губила ангажмане. Зато је она, како наводи аутор, „најдражесније и најњежније чудовиште“ које се не брине много за новчана питања и коме је умјетност изнад свега. Управо тој њеној жељи за умјетношћу и маестралним улогама које је одиграла аутор овог текста се диви и уздиже је до „најзнаменитијег створења садашњег позоришта, а можда и позоришта свију времена“.
У овом броју листа нашле су се и четири пјесме које су написале и листу предале сљедеће ауторке: Јела Спасић, Косара Цветковић, Милица Петровићева и Јелена Димитријевић. Ове пјесме су кратке, несигурне, без јасних поетских правила и нечала. Кроз њих се можда најбоље види да су ово почетнички покушаји жена да пронађу своје мјесто у култури и оне, како наводи Љубица Томић Ковач, вјероватно „не би никада угледале свјетлост дана да није било „женске Зоре“ и чињенице да је Дучић био далеко од Мостара“.
Када се сви ови записи зброје долазимо до закључка да нам нису донијели ништа ново у погледу стила и културног насљедства, али су свакако одлична подлога за данашње изучавање почетака женске књижевности на нашим просторима. Не треба занемарити ни чињеницу да су наше књижевнице били добри преводиоци што се, између осталог, више пута потврдило и у часопису Зора.
Иако је овај број многима био непријатно изненађење, он је доказ да јеМостар постао једна потпуно нова, отворена средина у којој се патријархалне стеге полако уклањају. Жени се даје перо и могућност културног рада.
Након прегледа сва три тематска броја мостарске Зоре, закључујемо да је овај лист значајан из више разлога. Поред важних прилога и имена српске књижевности која су била укључена у његово стварање и постојање, значајно је и мјесто са кога је овај лист потекао и на коме је постојао од почетка до краја. Појавом Зоре није обасјан само Мостар него читава Херцеговина. Својим ангажовањем млади интелектуалци створили су нови покрет и пробудили учмалу херцеговачку средину.
Окупивши велики број сарадника, Зора је испунила првобитну замисао: служила је за забаву, поуку и књижевност. Током читавог периода излажења Зоре аутори су се угледали и ослањали на књижевне творевине развијенијих средина, прије свега Војводине. Утицај Војводине наМостар значајан је због тога што суМостарци од Војвођана узели модел по коме ће радити и стварати нову културну сцену, а потом и због свих новина које су у Мостар стигле управо из Војводине. Створена је веза измеђуМостара и Новог Сада. Књижевници су се континуирано дописивали, обилазили и размјењивали литературу.
С обзиром на услове у којима је настала и излазила, Зора је српској књижевности оставила значајан број прилога на којима би могли да позавиде и много већи часописи. Остаје жал за мухамеданским бројем Зоре који никад није објављен а који је, према неким изворима, био у припреми. Свакако, период Зоре представља најблиставије доба херцеговачке књижевности о коме се и данас пише и говори.
После више од сто година од гашења Зоре, 2004. године, почиње да излази часопис Нова Зора, чији јубилеј прослављамо ове године. Надам се да ће Нова Зора, по угледу на мостарску, наставити позитиво да утиче на Херцеговину, средину којој је и данас потребно културно просвећење и напредак. А можда нам Нова Зора да неког новог Шантића или Дучића? Остаје да видимо.