Хецеговина 1875: Невесињска пушка
Душан Пророковић
ВЕК И ПО КАСНИЈЕ – ПОУКЕ И ПАРАЛЕЛЕ
Као што је то често када је о политичким расправама реч, с једне стране готово
увек постоји потреба за сталним поређењима прошлости и садашњости. Због тога
се и питање догађаја од пре 150 година који су Европу довели до Берлинског конгреса
реактуализује. С друге стране, постоје и критике да су такве компарације јалов посао
и да не могу пружити употребљиве резултате. И поред оправданих критика оваквог
карактера, ипак је неопходно упоредити одређене процесе од пре век и по са
данашњим дешавањима. И то барем из два разлога. Прво, због доказивања тезе о
геополитичким константама. Друго, узроци политичких криза и дестабилизација,
поводи који доводе до турбуленција и незадовољстава – могу бити исти у различитим
временским епохама. Социјални, економски, психолошки или чак идеолошки разлози
узрокују политичке промене, па се у том смислу конструишу паралеле.
Шта се у овом контексту може рећи о Херцеговачком устанку? Прво, Отоманска империја, касније описана као „велики болесник са Босфора“, запада у институционалну кризу. Рђава управа, корупција, селективна примена закона и општа
несигурност стварали су погодан друштвени миље за избијање устанака. Та времена
детаљно описују Иво Андрић и Меша Селимовић. Социјално незадовољство расло
је због раширених осећаја потлачености, неравноправности, неправде. Устанак у
Херцеговини није био нити први нити последњи у том историјском времену усмерен
против турских власти.
Друго, институционалну кризу од средине века прати и све већа економска
криза. Банкрот је проглашен 1874. године, а за консолидацију економије до 1875.
Османска царевина узима чак четрнаест зајмова различитих врста, под врло неповољним условима. Куриозитет представља чињеница да до 1850. Отоманско царство
није никада прибегло спољном задуживању. Треће, када је о артикулацији политичких
идеја и захтева реч, треба напоменути да се унутар отоманског политичког система
осећа својеврсна „потрошеност“ постојећег идеолошко-политичког модела. Модерни зацији, по европским стандардима, почиње да тежи и део турске елите. Четврто,
буђење свести о неопходности националне хомогенизације, ма колико то било
магловито, несистематизовано, споро и неразрађено, одиграва се међу свим балканским народима током 19. века. Национална хомогенизација пут је ка модернизацији
и одговор на „потрошеност“ старе идеологије.
Пето, до политичких потреса на Балкану долази због начина на који је окончан
Кримски рат. Париским споразумом из 1856. године Русија је изгубила могућност да
штити православне хришћане у Османском царству, као и да врши дотадашњи утицај на Балкану. У пракси, то је изгледало као када се данас каже да ће власти у Приштини
бринути о интересима косовскометохијских Срба. Парадоксално или не, тек
ограничавање утицаја Русије додатно је распламсало национализам на Балкану,
између осталог и захваљујући (тајним и јавним) активностима саме Русије међу
балканским хришћанима (где су те активности Русије добро прихваћене).
Шесто, стратегија удаљавања Русије од Балкана, испоставиће се, имала је
дугорочну геополитичку димензију. За Велику Британију, најдоминантнију велику
силу у међународним односима тог времена, одржавање Отоманске империје део је
решења, пошто кључног геополитичког супарника представља Русија.
Где су сличности са данашњим временом и какве се поуке могу извући? Прво,
данас европску политику оптерећује институционална криза унутар ЕУ. Отуђена
евробирократија, са упитним легитимитетом и потпуно „промашеним стратегијама“,
није у стању да одговори актуелним изазовима. Ово је узрок незадовољства, који
доприноси даљим поделама у европској политици и стварању амбијента за непре –
стана избијања различитих врста криза. У друштвима европских држава одиграва се
прогресивна поларизација, са катастрофалним последицама.
Друго, ову институционалну кризу прати и економска криза. Први „економски
удар“ уследио је након светске финансијске кризе 2007–2008. године, а други после
ескалације украјинске кризе 2022. године. Први удар је утицао на раст инфлације и
стагнацију животног стандарда, а други на драстичан скок цена енергената и смањивање конкурентности европских произвођача. Економска бесперспективност и
убеђење млађих генерација да ће у будућности живети горе него што су живели
њихови родитељи постали су обележја савремених европских друштава.
Треће, заједно са институционалном и економском, појављује се и идеолошка
криза. Потрошеним неолибералним идеолошким обрасцем, заснованим на тумачењима како се људска права и слободе темеље на одбрани мањина, а међу њима најпре
на одбрани сексуалних мањина, не могу се испратити динамичне промене које се
одигравају у глобалном окружењу. Оно што се у Европи (и доскора у САД) натура за
официјелни идеолошки наратив никога живог не интересује у остатку света.Можемо
се самозаваравати да је другачије, али и Османлије су исто тако поверовале у сопствени wishfull thinking пре 150 година.
Четврто, као последица преплитања ове три кризе – институционалне, економске и идеолошке – уочава се буђење свести о неопходности (ре)суверенизације. Негде
се то одвија под окриљем десничарских партија (на пример у Мађарској, Пољској,
Немачкој, Француској, Холандији), негде под окриљем левичарских партија (у Грчкој,
Шпанији и Словачкој), па је због тога теже говорити о реактуализацији принципа
националне хомогенизације, али се зато може закључити да је заједнички циљ свих
тих покрета и политика – одбрана суверенитета.
Пето, дискурс о неопходности ресуверенизације европских држава ојачан је
одлукама ЕУ, НАТО и водећих западних држава против Русије после фебруара 2022.
године и ескалације Украјинске кризе. Русија је таквим решењима фактички „искључена“ из европског поретка, са њом су прекинути готово сви односи и тако је
покушано ограничавање руског утицаја на европске послове. Парадоксално или не,
тек због криза које се одигравају у ЕУ, као и очигледних последица таквих одлука поевропску економију, екстремна антируска политика створила је контраефекат. Као и
пре 150 година ограничавање руског присуства изазвало је жестоке турбуленције у
европској политици, како на унутрашњем плану (у читавом низу европских држава),
тако у одређеној мери и на међудржавном нивоу.
Шесто, текућу дестабилизацију у Европи произвели су и геополитички
циљеви западних сила, у првом реду САД и Велике Британије о неопходности
„сузбијања“ зоне руског утицаја. Ширење НАТО-а ка истоку, проблематизација безбедносних питања на руским границама, индуковање политичких криза и организовање обојених револуција на постсовјетском простору врхунац имају у Украјини
2014. године. Истина, за разлику од периода Велике источне кризе, када су кључне
геополитичке битке вођене на Балкану, сада је линија конфликта померена неколико
стотина километара на североисток, али то суштински ништа не мења – циљ је остао
исти. Самим тим и реакција Русије остала је иста: 1877. године започет је рат против
Турске због тога, а 2022. против Украјине, односно против НАТО-а на територији
Украјине.
Из наведеног је уочљиво да се, уз сва ограничења и разлике, неке паралеле
између два историјска периода могу повлачити, а сходно њима и извести одређени
закључци. Између осталог и због геополитичких константи које су представљале
поводе криза у оба случаја (опредељујуће су утицале на креирање спољних политика
западноевропских држава према Русији), тако и због укрштања различитих фактора
који продукују дестабилизацију и стварају услове за револуцију.
Херцеговачки устанак није само догађај који је обележио једну историјску
епоху и због тога је био важан за установљавање европског поретка крајем 19 века.
Херцеговачки устанак је револуција која има неколико димензија: националну,
антибирократску, социјалну, економску и идеолошку. Револуција коју су подстакле и
дале јој нови смисао – крупне геополитичке стратегије и спољнополитичка тактизирања. Због тога је истраживање овог догађаја хиперактуелно и данас, не само када
се говори о регионалним, балканским односима, него и када се полемише о трансформацијама у међународним односима и успостављањем новог европског поретка.
(„Политика“, 6. јул 2025)