Драгутин Минић Карло
РАТНИК И ПРОРОЧИЦА
Сунце је високо одскочило на небу мало азијске камене пустиње, кад се војвода Новак Гребостек дигао из пољске постеље и ишетао пред шатор. Недељама је његова војска путовала из Србије, што путем, што водом, како би се сусрела са Турцима. Краљ Милутин га је послао овамо са најпробранијим српским витезовима и плаћеницима, међу који ма је било Германа, Татара, Бугара, Кумана…
Хладне ноћи и врели дани нису уморили војску, већ су је некако очеличили. Тешки оклопници су пуцали од снаге и једва чекали да се огледају са турским ратницима. Војвода Новак је имао поверења у своју војску, а и Краљу је дао реч да га неће обрукати пред тастом византијским царем Андроником Другим, коме је Милутин и послао војску у помоћ. Гледао је како оклопници у савршеном реду вежбају своје коње, како Татари и Кумани припремају своје лукове, како Германи оштре своје тешке мачеве. У логору је владала гвоздена дисциплина, захваљујући делом његовој команди, а делом томе што га је посвуда био глас храброг и вештог ратника.
Узнемиреност, коју је данима осећао а која се појачала кад су прешли у ова каменита пространства, као у уклету земљу, није потицала од страха да ће изгубити битку. Напротив, био је сигуран у победу српске војске, која је била најбоље опремљена и најбоље увежбана на целом Балкану. И најбоље плаћена. Овог стаситог тридесетогодишњака је мучила нека неодређена слутња и сваког часа као да је чекао да се нешто догоди и потврди та његова осећања.
И убрзо се догодило.
Тог јутра су му довели пред шатор чудну девојку, дуге као гавраново крило црне косе и светлих зелених очију. Војници су му је просто бацили пред ноге.
– Светли војводо, нашли смо је крај логора, гледа војницима у длан и тепсију и прориче судбину. Сигурно је турски ухода. Да је убијемо?
Војвода Новак је видео нешто чудно у очима девојке и то га је спречило да изда заповест коју су стражари очекивали.
– Нека, пустите је – одмахнуо је војницима, а девојци је рекао да седне поред њега.
Гледала га је без страха и одговарала на његова кратка питања. Сазнао је да је Јеврејка родом, да су је одгајали Јермени, да сви ма зна судбину, а чита је из свега, понајвише из очију. И да се зове Шина. Турци су јој побили и поочима и помајку, али она Турке ипак не мрзи…
– Сигурно те је, витеже, краљ послао да покољеш Турке и да их уништиш као гамад?
Војвода је осећао у њеном гласу прекор. Искусни ратник се осетио готово посрамљен. Заиста, помислио је, зар на овом свету није доста клања и убијања! Тргао се од те помисли и пружио длан девојци.
– Шина, шта видиш на њему?
Девојка је бацила само летимичан поглед на длан и упиљила се у његове мрке очи, испод густих обрва.
– Видим свашта, витеже. Видим да ћеш прекосутра да победиш Турке и да ће да те славе и Срби и Ромејци. Видим да се твој краљ спрема да подигне цркву у част те победе…
– Шта још видиш, шта још видиш – пожуривао је војвода, гоњен неком слутњом.
Шина се тргла и заћутала. Приметила је да је он схватио како она види много даље и дубље.
Хајде, реци ми, заповеднички је подстицао војвода.
– Видим много крви. Видим сјајне победе твога краља и његовог унука, који ће постати цар. Онда видим пропаст вашег царства и пропаст твога народа. Петсто година у ропству, видим опет сјајне победе, па опет реку крви…
Ту се Шина стресла и наставила готово шапатом:
– Видим велике гвоздене птице које бљују ватру, видим твој народ укопан у земљи. Видим да се људи бију громовима… Сви се убијају и мрзе у име љубави према своме богу. Три бога, четири вере и потоци крви…
На свое запрепашћење, војвода ухвати себе како верује девојци.
– Ко си ти уствари? – упитао је после дуге паузе.
– Не знам – девоjка је гледала у земљу. – Мајка ме је донела на свет, а отац, не знам ко ми је био. Као сироче, затекла сам се код Јермена и они су одмах схватили да нисам обично дете. Ја видим свет и унапред и уназад, али не знам одакле ми та моћ…
– Ако заиста прекосутра победим, шта желиш као награду? – упитао је војвода.
– Ништа за себе, витеже – приђе му ближе и настави. – Наговори свог краља да подигне цркву, не у Србији, већ у земљи мојих предака, у Јерусалиму, где су били и Христ и Давид и Мухамед. Нека подигну и манастир око цркве, и болницу и гостионицу. Ако помиримо богове, можда ће се и људи помирити… Једног дана…
Шина је била лепа и млада, али воjводи није падало на памет да је задржи у свом шатору. Осећао је да би то било богохуљење. Наредио је да јој дају храну, воду и кесу сребрњака и да је испрате кроз оближњи кланац.
Више је није видео.
Битка је била кратка и крвава. Турци нису изабрали какав теснац, чега се прибојавао, већ су изашли на ширину, где су његови оклопници направили клин и постепено се увлачили у турске редове, секући около мачевима. Његови татарски стрелци и неколико византијских чета нису давали противниику могућност да се рашири и подневно сунце је обасјавало кланицу турске војске.
Војводу Новака Гребостека није много обрадовала победа. Увече је седео крај ватре и мислио на Шину. Некако је знао да је она у праву.
Краљ Стефан Урош Милутин га је братски загрлио и сместио за сто, крај себе.
– Новаче, осветлао си српско оружје и образ – рекао му је пред свим витезовима.
– Пресветли краљу, ја бих те молио да разговарамо после вечере, али само ти и ја – изговорио је Новак гласом који краљ није могао да објасни, нити да одбије молбу.
* * *
У част победе над Турцима 1313. године од рођења Христа, српски краљ Милутин купи земљу у Јерусалиму, и то најскупљу, где се, по предању, анђео јавио Давиду, и ту подиже Цркву светих арханђела, по крсној слави Немањића, и подиже манастирске конаке, гостионицу и болницу. Многи словенски и источни монаси и ходочасници су тамо окрепљивали и тело и душу.
Српски свештеници и племићи су се чудили зашто је краљ послушао витеза Новака, који је, до краја живота, причао некакву причу о мирењу људи преко мирења богова.
* * *
Године су прошле од тада. Унук краља Милутина је заиста постао цар. Затим је нестало српског царства и државе, Срби су државу повратили, али царство је остало тамо негде на небесима. У старом делу Јерусалима још стоји Црква светих арханђела. Црква краља Милутина сада припада Грчкој патријаршији, а многи Срби ходочасници пролазе поред, не знајући за њу.
Новак и Шина на небу чекају да се богови помире