Историјске циклусе одређују крупни догађаји који п(р)отресају структуре друштва, вредносне системе, културне обрасце, али и појединачне карактере. Сваки novum или свака промена ставља на пробу идентитетску архитектуру једне заједнице и утврђује оно што је њен непропадљиви темељ упркос ковитлацима нових чињеница. Истовремено, на провери је моћ људи и идеја да их центрифуга догађаја не одбаци далеко од идентитетског стожера.

У свакој култури књижевници су прихваћени као уметници речи а њихово дело често се сматра најбољим изразом епохе којом се баве, било да је реч о оној у којој стварају или да су ретроспекције протеклих времена. Већина људи гради своје представе на основу великих романа као што су Толстојев „Рат и мир“, Ремарков „На западу ништа ново“ или мање цењен али изузетно популаран и екранизован „Проху – јало са вихором“ који је написала Маргарет Мичел. Српска колективна самоспознаја не може се замислити без Андрићеве „На Дрини ћуприје“, без „Сеоба Црњанског или Јаковљевићеве „Српске трилогије“. Такође, осећајност, као важан елемент у карак терологији једног народа, највећим делом образује се кроз поезију. Тешко је замислити српски емоционални однос према сопственом народу без анонимних епских песника, без Филипа Вишњића, Змаја, Ђуре, или без Бојићеве „Плаве гробнице“.

У својој најновијој књизи „Одрођени књижевник“, као и у неким претходним студијама, Зоран Аврамовић подсећа да се готово сваки наш књижевник појављивао на јавној сцени и бавио и политичким питањима. По обиму некњижевних текстова три највећа имена свакако су Лаза Костић, Милош Црњански и Добрица Ћосић. Некњижевна страна наших писаца није довољно истражена и осветљена. За теоријску мисао, вели Аврамовић, постављају се два питања. Прво, какав је сазнајни и значењски однос између њиховог књижевног и некњижевног, односно политичког текста, да ли је то одвојеност или прожимање, и, друго, каква је вредност тих политичких књига и текстова.

Уколико су Срби књижевноцентричан народ, коме се искуства драматичног трајања кроз векове, у највећој пуноћи и у највишем сазнајном обличју, појављују најпре кроз књижевност, утолико је трактат Зорана Аврамовића „Одрођени књижевник“, у коме критички анализира политичке и идеолошке ставове седморице српских писаца – Боре Ћосића, Мирка Ковача, Љубомира Симовића, Филипа Давида, Вука Драшковића и Видосава Стевановића у периоду од 1990. до 2020. године, примерени подухват за сагледавање феномена самооспоравања. Као социолог културе са великим бројем књига и огледа са позиције српског становишта, Аврамовић је и овоме послу пришао акрибично, свеобухватним истраживањем и типолошком анализом која читаоцу може да призове у сећање Заробљени ум Чеслава Милоша.

Српска синусоида самосвести креће се од романтичарског заноса да смо хумани, надарени, храбри и племенити до, како вели Дворниковић, „читавих слапова самопрезира и негација сопственог бића који се руше у провалију очаја и дефетизма“, и то до те мере да Црњански, као човек који је половину свог живота био жртва политичких избора сопственог народа, сматра да се „нигде на свету не говори о нама тако ружно као код нас“. Али, никада ни речју велики писац није се обрушио на онтос и етос Србије и Срба, који опстаје упркос свим променама у карактеру различитих епоха и кроз све политичке расплете, па и посрнућа у која сваки народ гурају историјске замке. То је педоаје Аврамовићеве књиге о ендогеном оспоравању и оптуживању српског народа у посебно осетљивим годинама када је доживео ударе на свој животни простор, на своја права, на своју државност и на своје неоспорне карактеролошке врлине, или синтетички речено – на заставе слободе.

Зоран Аврамовић посебну пажњу посвећује односу морала и политике који има два теоријски релевантна исхода – један макијавелистички и други миловски, који држи да се политика не може утемељити без моралних уверења. Управо у сложеним и судбоносним раздобљима веома је важно да морал и ослањање на про верене и опште вредности буду кохезиони фактор и стабилизатор заједнице у њеној борби за опстанак и очување идентитетског обрасца. Политички ставови књижев ника, управо због њиховог утицаја, без обзира да ли су исказани кроз литерарни контекст или као експлицитне политиче поруке, представљају предмет овог испи тивања. Велика имена из историјског трезора српске књижевности памтимо по томе што су се увек залагали за српску слободу и уједињење. Бранили су и развијали националну самосвест својим књижевним и некњижевним језиком увек „руководећи се трајним користима своје отаџбине“. Али, што показује искуство последње три деценије, у народу који се налази усред егзистенцијалних изазова и коме је потребна подршка интелектуалне елите, лако свој пут пронађу негативни ставови, оспоравања, самооптужбе које у неким случајевима иду до самомржње, малодушност или поруке да је противник супериоран у цивилизацијском, правном, културолошком и, генерално, вредносном смислу. У хербаријуму клеветања и веђања сопственог наро да, бележи аутор, могу се наћи и изрази „шашави Срби“, „Срби пропадају кроз алко хол“, „Србија међу најзверскијим државама данас“, „Срби су крезуби, прљави олош поврвео из српске провинције“ или да смо „пећински људи“, да смо „чопор“ и „дрипци“. Не пропушта се ни прилика да се каже како је „Српска држава заснована на злочину и насиљу“. Такви ставови формирају капитулантску политичку платформу.

Зоран Аврамовић открива да је заједнички именитељ у ставовима које заступа ова група књижевника представљање лажи и чињеничких измишљотина за „критичко мишљење.“ Београд се види као „клоака криминалаца“, Милошевић пореди са Хитлером и Иди Амином, патриоте су злочинци, багра и „креатори Сребренице“. Сазнајна страна оваквих ставова не постоји ни у фактографском, ни у филозофском нити у социолошком смислу. Неаргументовани у било ком смислу они се своде искључиво на дифамацију, на ружење сопственог народа и његових институција.

Аврамовић разоткрива и пропагандно-идеолошки карактер језика у овим памфлетима, интриге, неистине, паролаштво и шарлатански модус који никако не припадају демократском фонду.

Није магистрална тема Аврамовићеве студије, али вреди поменути да је ова група књижевника, иако српске националне припадности или су грађани ове земље, за распад Југославије окривљавала Србију, показујући напрасно носталгичност за заједничком државом, па и титоизмом. Из сећања су избрисали апсурдни положај Србије са покрајинама у политичком систему СФРЈ, Уставне амандмане из 1974. године, тињајући или флагрантни сецесионизам у Хрватској, Словенији и на Косову и Метохији, расрбљивање у Црној Гори… Иако у низу својих студија доказује неодрживост Југославије, Аврамовић уочава да је такво затварање очију пред стварним и непобитним узроцима демонтирања Југославије представљало логички предуслов  да се власт у Београду и цео српски народ оптуже за све несреће грађанског рата.

Наравно да је критика власти легитимна и пожељна. Али, констатује аутор, проблем је када се иза критике власти крије негирање фундаменталних националних права и интереса, оспоравање државе и народа, омаловажавање његове традиције, националних институција и великана који чине пантеон српске културе и величине. Или, што је још неприхватљивије са моралног становишта, није се чуо глас њиховог протеста против НАТО бомбардовања Србије, против прогона наших сународника из Книна, Сарајева, Приштине, није упућена ниједна примедба на неправно признавање сецесије Косова, постављање немогућих баријера на путу Србије према чланству у ЕУ или, пак, критика усташке заоставштине у сегментима јавног живота у Хрватској.

У некњижевним текстовима у којима ова група писаца износи своје политичке оцене, пише Аврамовић, уместо на социолошким или политиколошким знањима заснованих тврдњи преовлађују „истине“ екстраполираних појединачних случајева, манипулативни психологизам и волунтаризам или интересна мотивација.

Против оваквог представљања српског народа, пише Аврамовић, морамо да се као друштво боримо истином. То пре свега значи да одвајамо стварно критичко мишљење, које увек унапређује друштво, од лажног критицизма који за циљ има да руши националну самосвест и сва њена постигнућа, укључујући и државу и слободу.

Чињеница да је реч о талентованим људима, мајсторима језичког израза у песништву, прози или драми, подстакла је Зорана Аврамовића да у овој књизи анализира корелацију њихових политичких ставова са великим културним наслеђем и принципијелном борбом овог народа за своја права и будућност која неће изневерити поштовања достојну и обавезујућу прошлост.