Драго Кекановић
ПОГЛЕД С ГРИЧА
(фрагменти спасоносне осаме)
Увод или Незахвално је писати о себи
Приповиједач си, па приповиједај онда, пиши, ако си заборавио како се то ради, поново прочитај репортажу аустро-угарског војника Егона Ервина („Запиши то, Киш“) у Бијељини, на примјер, не познајем ни једног младог писца који није прочитао E. E. Киша, (нашег да не спомињемо), гледај да уочиш што други не виде, завири увијек иза позорнице и не обазири се на друге, све што је требало прочитати у шегртовању већ си прочитао, неко ко је написао приче као што су Ледена шума и Вечера на веранди, положио је испит, нисам рекао мајсторски, намјерно, да се прерано не уобразиш, учи ти и даље, и мајстори уче, али никада не сметни с ума да се само short story у прози може успоредити са сонетом, и мада многи пишу кратке приче и муку муче са сонетима, мало је оних којима то полази за руком, па ни теби неће, ни онај извор на мајуру твојих предака на бријегу испод воћњака што се слијева у ливаде, тамо, у твојим Братуљима испод Папука, не навире свакога јутра истом јасноћом, снагом и бистрином, али је од свега што те још чека да одмах заборавиш оно што си написао и објавио, а не дао ти бог да повјерујеш у објаве књижевне критике, и оне похвалне, а ни у оне које те куде, макар ће у твом случају ових бити пуно мање, бићеш ти и пажен и мажен, па се више него гонореје и, не дај боже, сифилиса, пази и чувај да се не заљубиш у своју слику у јавности, да те понесе значај књижевних награда које ће сустићи, упамти да је све то само празна јека, примамљива и потребна (можда? можда?) друштвена галама, али ти бјежи што даље од позивара у чланство разних друштвено-корисних комисија, не мијешај се ни с цензорима нити идеолозима, јер су то увијек иста лица у служби Партије, ти ниси у Партији, одбио си да се учланиш у Савез комуниста, али се не бој никакових санкција, ти си за њих само обичан писац, корисна будала, и кад се о нама пише, не обазири се на то, јер свака прича, не заборави, ако је памтљива и дотакла другог, читаоца, има своју тајну, а ни ти је не знаш, зато се не оглашавај непотребно и улудо. Сјети се Андрића и његове мудре опомене да никада у јавности и пред другима не посумњаш у себе, нити да кажеш лабаву ријеч (на коју можеш помислити, али је не смијеш изговорити и написати) јер увијек има више оних који о теби мисле горе него што ти можеш и помислити, не потписуј никакве петиције и прогласе, не гурај се гдје ти није мјесто, заобилази самопроглашене геније и ангажиране интелектуалце као шибицаре на пијаци… Тако ме је, или некако тако, тим, или сличним ријечима, тих седамдесетих година прошлог вијека, у раној младости мог књижевног одрастања више необавезно него строго, окружен духовитим пријатељима и лијепим женама, како то већ иде, савјетовао мој неплаћени Учитељ, најпопуларнији писац у региону, како би се данас рекло, који је баш тих година (када се то могло) више боравио у Загребу него у Београду. Момо Капор.
„Нисам борхесовац“
Послије болног и мучног растанка са заносном музом Ератом, кад ме она, као многе прије мене обљубила, па оставила с танком књижицом стихова под насловом Свјетлост шума, Осијек, (1965) једва сам смогао снаге да из ломаче угарака и пепела наше страсне љубави повадим несагорјеле жижке и жеравице, да их потпирим и разбуктам (кад сам се већ завјетовао да ћу литератури служити до краја живота, и да се, макар у фрагментима – ресетирам, што би данас рекли и из сонета и верса из тог потопа ускочим на широко и спасоносно, али несагледиво прозно поље, које сам до тада готово с презиром заобилазио. Не без помоћи још заносније Мелпомене, промискуитетан, признајем. Тако је настала, из тих угарака и жеравица, дакле, Меха – ника ноћи, списи, објављена у загребачком Разлогу, 1971. Убрзо ме је тада врло ажур – на (и дежурна) књижевна критика, с доста разлога, признајем, такође, сврстала у генерацијски чопор хрватских борхесоваца. Како сам до тада самог себе више доживљавао као Поету, („Знаш ли пјесниче свој дуг“, често сам чуо да се довикује за мном, и слично), Профета, дакле, а не као убогог Прозаика, томе нисам придавао велику пажњу. Године 1975. међутим, подијелио сам с пјесником Рашом Ливадом књижевну награду листа Младост, званичног гласила Социјалистичког савеза омла – дине за најбоља књижевна остварења младих аутора. Не знам чиме се руководио оцјењивачки суд, односно жири, ни какво му је било образложење да награди баш моју Вечеру на веранди у издању Наприједа, не памтим његов састав, а ни плакету нисам сачувао; све је, и пуно више од тога, разнио вихор каснијих збивања. Нека, кажем увијек у сличним приликама, и налазим стотину оправдања да превладам осје – ћај губитка, а сада не знам зашто ми је позив уреднице темата Јулијане Матановић о педесетогодишњици сврставања у тор хрватских борхесоваца, вратио у сјећање више трагокомичну него трауматичну заправо ситуацију.
О чему се ради?
Ради вам се, поштовани читаоче, о чину издаје и одрицања, оном чину који је изненадио и самог по/чиниоца; прекасно, наравно. Дошавши, наиме, из успаваног и интелектуално (чинило се) незаинтересираног града под Сљеменом, упао сам у медијски лављу пећину једне метрополе. Бука, граја, честитке и познатих и сасвим непознатих, ројеви новинара, блицеви сијевају са свих страна, шкљоцају Зенити и Никони у повеликој сали Централног комитета омладине, (да ли се тако звао?!), а ја не знам гдје да се ђенем, ни камо да кренем, и осјећам се изгубљеним као онај дјечак који се изгубио на кирбају у Тренкову. Само су недостајали тамбураши, па да зацви лим од јада. Тамбураши су, додуше, уступили мјесто новинарима. Раша Ливада је знао како ваља с њима, а и њих је, уосталом, више занимао гост из Загреба. Не сјећам се свих питања, али се добро сјећам да сам прекасно схватио да нико од њих није прочитао ни образложење жирија за Вечеру на веранди, а камоли да је књигу имао у рукама. Да, добро претпостављате, каква рурална и тврда проза на фону црног таласа, каква тамна слика Славоније на пријелому старог и новог, какви бакрачи, дошао си нам као наручен, причај ти нама, брале, о хрватским борхесовцима, ко су они, и шта они (па и ја с њима, дакако!) хоће, у какве би ми то мутне воде да скренемо и тијек и ток, не само хрватске, већ и југословенске прозе, ако су ту опће ради о прози, о томе нам збори?! Умјесто да се угледам на београдског боема, земунског мангупа, који је свему повлађивао кроз свемоћно иронични смијешак, ја сам се некако крајишки испрсио, као да браним границу Војне крајине која је пролазила нетом изнад мог потпапучког родног села. И запетљао се, наравно, ко пиле у кучине. Све док ме, коначно, није стигло ђуле, одаслано с Грича, испод Медведграда и Сљемена, с потписом четиристо и нешто километара удаљеног ковача. У обличју директног питања младе новинарке којој нисам запамтио лице: „Јесте ли хрватски борхесовац или нисте?!“ Остао сам без одговора. И све би било добро да сам шутио. Али, враг ме је (ко други?!) наговорио да спомињем и Кафку и Рилкеа, и Едгара Алана и Хофманове приче, Нервала и кога све нисам споменуо, Милована Глишића и Ксавера Шандора Ђалског, Момчила Настасијевића и Ђуру Судету, Миодрага Булатовића, Борхеса, наравно, па сам, барем према мојим узорима, могао бити надјенут и прозван по било којем од њих, не сјећам се више шта сам све изговорио, али сам сигуран да сам бранио право писца да остане аутентичан и свој, без обзира на то да ли га књижевна критика адорира или занемарује, јер да нема ничега горега него да вас угурају у неки преградак и ладицу, из које вам нема излаза. Било како било, потписао сам пресуду самоме себи, јер никога више није занимало што сам потврдио да је Хорхе Луис Борхес свакако мој писац, али да на самог себе не гледам као на борхесовца. Ох! И јао! То је било довољно да у сутрашњем високо – тиражном НИН-у, на трећој страни у „Акценту седмице“ или „Акценту недеље“ угледам своју повелику фотографију, с крупним насловом: „Нисам борхесовац!“ А онда су ту вијест пренијеле и друге тисковине (баш волим ту ријеч) да Д.К. добитник награде Младости и млади хрватски писац из Загреба није борхесовац, као да се ради о бог зна каквој важној информацији.
Да ствар буде гора, НИН се у то вријеме читао у Загребу, па сам се ја још брецао кад би неко у мојој близини, било којим поводом, споменуо хрватске борхесовце. Требало је, да, проћи времена и написати понеку књигу, да се на то само подсмијех – нем. Као што би, вјерујем, и он то учинио: Хорхе Франциско Исидоро Луис. Борхес.
Слијепац који плете плетенице
А propos Борхес: Има тако прича (ако је ово прича) које се саме довршавају, без посредовања њихових протагониста. Прије неколико година (2017) добио сам позив да судјелујем на Прозафесту, на 11. Међународном фестивалу прозе у Новом Саду. Учесници: Милорад Павић, Ђерђ Конрад, Драгослав Михаиловић, Клаудио Магрис, Давид Гросман, Светлана Велмар Јанковић, Давид Албахари, Олга Токарчук, Милисав Савић, Марио Варгас Љоса, Орхан Памук, Слободан Шнајдер, Петер Хандке, ко се све ту није појавио; нека опросте изостављени у овом набрајању. До тада сам редовито одбијао сличне позиве, нерадо се, ионако, дружим с другим писцима, поготово с оним тобоже бјелосвјетским трговцима свог заната, а овај сам позив, и не погледавши попис учесника, прихватио без премишљања.
Брзо сам се, међутим, изгубио (поново, да!) у тој фестивалској гунгули лица и језика, савршене организације која те програмски усмјерава, обавезује али и спута ва, па сам пропустио прилику да се с више пажње посветим аргентинској књижев ници Луиси Валензуела (Буенос Ајрес,1938), и не слутећи да ми се кроз њу враћа сва она моја младе – нач ка и окрепљујућа знатижеља, и да ми је пред очима најпоузданија свједокиња која је нашем (стварном или наметнутом, свеједно, злонамјерно или олако подметнутом књи – жев ном узору који је обиљежио наш овдашњи улазак у једну књи жев ност) сједила у крилу. Њему, да Борхесу. Стигао сам на њен завршни наступ, а она се (прелијепа у својој крепкој старости латиноамеричке особности) са жаром и сјетом присјећала свога дјетињства, када су се у салону њеног оца, чувеног лијечника, и њене мајке, књижевнице, такође, сакупљали највиђенији буеносајрски свештеници од књиге и пера, да у пријатељ – ском разговору претресу и подијеле своја размишљања и надања у једном времену у ком се, на другом крају свијета, тамо, у Еуропи, већ разбуктавао један рат несхватљивих размјера. Прозаик Емилио Сабато и (библио текар тада, без иједне објав љене књиге) Хорхе Луис Борхес редовито су свраћали на вечерњу чашицу разговора. И не само да су свраћали, већ су, уз радосну дозволу до маћице, дочекивали свитања Буенос Ајреса.
Послије наступа у Културном центру Новог Сада, као обично, водитељ је отво – рио простор за разговор с публиком. Већина питања упућена Луиси Валензуела односио се, на моје изненађење, на њен ангажман у међународним организацијама које се боре за права жена, на ангажман у свјетском феминистичком покрету, на подршку коју има од Хулиа Коразара, Карлоса Фуентеса до Сузан Сонтаг, него на њего књижевно дјело (и мени непознато) а које би ваљало упознати већ због оне најаве у Esquireu: Валенсуела нам је показала душу ужаса.
На Буенос Ајрес, на љепоту вечерњих састанака, на Сабата и Борхеса, нико није обратио пажњу. Зато сам Луиси поставио питање у чијем је крилу најрадије сједила тих вечери. Па, наравно, у крилу tia, (чике) Хорхеа. „А зашто, због чега?“, упитао сам. Зато што ми је, одавно слијеп, уплитао најбоље плетенице у граду, на којима су ми завидјеле све школске пријатељице.
Посљедњи сам пасус, признајем, измаштао. Нити сам поставио то питање. Нисам ни провјеравао да ли је Борхес већ доживио саобраћајни удес послије ког је ослијепио, а нисам стигао ни поставити питање да ли је седмогодишња Луиса баш због плетеница трчала у његово крило. Однекуд ми је искрсла та маштарија, а ко ће машти стати на крај. Дописао сам ту слику, нисам одолио. А више сам него сигуран да ће она то разумјети. Луиса Валензуела.
Спавач у крошњи
И површном је зналцу завичајне прошлости позната чињеница да су Славонци некада живјели на дрвећу. У крошњама оријашких стабала. А и гдје би стали а да не угазе у блато до појаса, у кишна прољећа, нарочито. Завежи се кајишем, налегни на дебелу грану, гледај звијезде и заспи уз крекет жаба, чекај да земља упије поводањ. У дугим љетним вечерима, под великим орахом насред дворишта, под којим су се послије аргатлука послије косидбе отаве или жетве јечма, свеједно, трешње и купљења презрелих шљива, брања јабука, бербе грожђа, брања кукуруза, такође свеједно, одмарали и надничари и домаћини, наслушао сам се приповијести, анегдота и згода из тог (не тако давног) живота Славонаца у крошњама. Не знајући шта ме још чека, гутао сам те приче, признајем. А и како не бих?! Не знам шта ми је било занимљивије? Да ли препади (из крошања, наравно) на жандарске патроле у пратњи царских чиновника, на благајнике ускотрачне жељезничке пруге, да ли на власнике пилана, млинаре или велетрговце брашном, на недужне ходочанике, такође, у вријеме кад се није питало јеси ли дужан или недужан, већ се пељешило и пљачкало под окриљем мрака и нестајало у лавиринту густо испреплетених грана храстова и кестенова. Баш као у вестерну у градском кину, на који те је јуче одвезао први рођак на свом новом бициклу, на чијој си рами нажуљао стражњицу као никада до тада; али је вриједило.
Послије, двадесетак година касније, док сам се још с Ледном шумом и Вечером на веранди, као наш млади Козарац, одазивао сам се на све позиве и промоције Градских библиотека, Народних свеучилишта, Трибина младих и каквих све не књижевних вечери, јер сам то држао својом локалпатриотском обавезом и друштвено-корисним задатком („Пјесниче, знаш ли свог дуг?!“). И тамо су ме (да не набрајам) стизала наравно питања из публике о хрватским борхесовцима, али се пажња ипак задржавала на мојим причама и књигама, на Славонији, дакле. И био сам задовољан, идеално, чинило се, ништа више нисам ни прижељкивао од знатижеље публике и читаоца који су те заиста – читали. Што бих више? Да си признат и познат славонски писац? Што?!
Враг, међутим, не спава. У међувремену, (на рачун наруџбе телевизијске серије о Мртвим капиталима), слутећи да од реализације исте неће ништа бити, кад сам већ јавно проглашен за његовог насљедника – посветио сам се несретном Козарцу, као ни једном писцу до тада. Ни нелагодни присјет да ми је послије наступа којим су домаћини, барем, били задовољни, нека госпођа пријетворно умилног лица, професорица глазбе у овдашњој гимназији, како су ми касније рекли, срдачно, најприје, честитала на дивним причама, а онда ми, поцрвенивши сагнуте главе дошапнула: Штета што нисте наш!, па се нагло измакла према вратима, не очекујући моје преобраћење, нити какву моју реакцију, ни та чињеница, кажем, није ме могла одвратити од посвећености Јосипу Козарцу. Шта да вам кажем? Јесте, мјерник и књижевник Ј. К. становао је и радио у крошњама великих храстова, мјесецима не силазећи на земљу. Под звијездама, у крошњама писао је послије радног времена. Идеалан лик за телевизијску серију. Несхваћени писац, несхваћени чиновник неког Земаљског геометарског катастра, несхваћени љубавник, ишчашен из свог времена. Од телевизијске серије се, као што сам претпостављао, одустало због тобоже превеликих трошкова снимања. Мртви капитали су остали мртви капитали. Моја Славонија.
И данас, сваки пут заправо кад ме обавезе и прилике врате у завичај и када ступим у оно што је још преостало од славонске шуме, махинално ми се поглед подигне према крошњи машинама недоступног храста, као да се надам да ћу га горе угледати. Њега. Јосипа Козарца.
Књиге на киши
Отужна је то слика. Када књиге кисну. И кад се вода разлијева преко штампаних редака у које је неко утиснуо сав свој животни напор, сву своју креацију, и сва своја одрицања од тзв. нормалног живота (колико разорених бракова, колико несретних потомака и нефункционалних обитељи проистеклих баш усљед таквих амбиционих подухвата?). Да се постане неко и нешто. И да се све жртвује некој својој опсјесији научника да задиви свијет својим открићима или да напишу своје животно дјело пред којим ће свијет остати без даха. А то су и они други, у великој су већини, који су, без великих амбиција, свој живот посветили својој професији и звању, обични (боже ме прости!) инжињери и професори, економисти и правници у некој великој фирми, који су гледали како да само одраде свој посао (а увијек су га одрађивали у пуној мјери) и да се послије врате својим укућанима, обавезама око окућнице, супругама и дјеци, недозрелим јабукама у врту и вазда приговорљивим рођацима који таквоме никада нису опраштали што је остао досљедан и није се дао барем мало покварити, па на рачун свог положаја и звања, припомоћи и њиховим апетитима. Такви су, у већој и мањој мјери, куповали сва издања тадашње књижевне продукције. Ћирилична издања, такође. Јер су знали ћирилицу, и никада нису правили разлику. Отуда и оне бројне одбачене књиге на камарама књига. Књига које кисну. И које неспорно указују да пред тим кућним бројем, у том улазу, у том хаустору (баците само поглед на портафон) па ћете открити ко је из тог стана на трећем спрату једном заувијек исељен на мирогојско гробље, и да је у тај стан, припао по заслугама (а све ово се догађа у загребачкој опћини Центар) неком ратном мешетару или легитимном бојовнику, свеједно, осамостаљене и признате нове државе.
Нашао сам се, да, у парадоксалној ситуацији. Док је мој Павле Стојак, у моје име, дакако, у намјери да испуни посљедњу очеву жељу, невољко трагао (како би допунио очев попис) за српским кућама у граду Загребу, аутор је његов, у вечерњим шетњама оним што се називље ужим градским центром, све чешће наилазио на веће или мање камаре кућних библиотека избачених испред хаустора, на улицу, на којој је свако могао да посегне за неким вриједним издањем, раритетним примјерком, прије него што пристигну добро организирани „сакупљачи секундарних сировина“ и камиони са радницима „Градске чистоће“. Сваки пут у истом сценосљеду: ружна камара безобзирно набацаних књига (уља, акварела, графика, писама, разгледница, докумената, грамофон – ских плоча, сребрних табакера, порцуланских јелена и срна из Шварцвалда, или сувенира са свих страна свијета), али на крају увијек пристиже неозначени камионет покривен церадом или црна WV комби возила и онда одлазили накрцани плијен. Не уплићеш се, наравно, у пљачкашку расподјелу нечије имовине. Стојиш и гледаш. Многе српске књиге, које би пожелио у својој библиотеци, тако су заувијек нестале. А ако још базаш пустим загребачким улицама, па још пратиш траг оне златне жиле своје приповијести, не преостаје ти ништа него да дефетистички помислиш, а онда и видиш, како кисне наслов с твојим именом и презименом, ког још ниси ни објавио. Да, ускоро ће навршити и педесет шеста година како је писац ових редака приспио на каптолски колодвор.
Али вратимо се причи: пролазећи покрај камара одбачених књига (више-мање ћириличних издања) мени се догодило да и то видим: свој Амерички сладолед, у српском издању, у истуреном кошу у који се одбачени наслови (они који су бачени у бунар) нуде посјетиоцима, по беспризорно сниженим цијенама, од динара, два, не сјећам се више. Напољу је, додуше, ромињала киша. У једном тренутку, али не дуже од њега, пожелио сам да покупујем из тог коша, све примјерке Америчког сладоледа. Био сам солвентан, и ништа ме није пријечило да то учиним. Онда сам, ни данас не знам зашто, одустао. Или знам. А то ни сада, у овако исповиједном тону фрагмената, нећу признати. Нити желим. Мислим да је у том часу прорадио онај исти крајишки пркос: трпајте ме у кошеве за отпатке и распродају, пишите и мислите о мени шта год хоћете, прешућујте ме, славите своје ефемерне јунаке, распредајте браћо Срби, дозивајте и поклањате пуну пажњу онима који вас не воле, улагујте се хрватским књижевницима који од вас праве корисне будале, па их јавно промовирајте, а правите се, у име које политичке коректности, да вас они мрзе из дна душе, а заборавите на чињеницу да су у Загребу живјели Срби, и да их још увијек има. Има их. Мало, Али има. Тек толико да знате. Какви су – такви су. Срби су. Загребачки.
О Погледу с Грича (1)
Интроспекција, дакле. Самосагледавање? Дијалог са самим собом? А зашто не? Није ли то легитиман приповједачки поступак? Јесте. Онда почни од наслова. Зашто Грич, а не Градец? Није ли то по једној од исправа Бела IV наређено да се сагради утврда на брду Градец крај Загреба. По њемачки: од славенског назива Градец развио се облик Gretch или Grez. Девербатив (изведен од глагола) загреб је опкопати. Било како било, не подсјећа ли те то на прекрађу наслова Владимира Велмар Јанко – вића: Поглед с Калемегдана? Подсјећа, итекако. Па зашто онда узимаш туђи наслов? Не узимам га, не може се тако моћан наслов узети. Уосталом, и мени је познато да је Поглед с Калемегдана усмјерен на град Београд, и да се ради о бриљантној психо – лошкој студији београдског „прелазничког менталитета“, а ја на исту страну гледам с дистанце од четиристо километара (Момчило Бајагић Бајага: 442 до Београда), ваљда имам право да гледам и оно што не могу видјети. Имаш, наравно. Зар се понекад ствари из даљине не сагледавају боље и јасније него кад су ти пред очима? Сад ме или засмијаваш или наводиш на гријех. Добро, признајем да постоји портал с којим сам повезан са Београдом и Србијом, али су они за мене (осим за оне окто – барске дане на Сајму књига) само фатаморгана, илузија, игра сјенки. А то је и накана ових записака, да задржим у реченици понеку сјенку. Фрагмент. Ништа више. На ње – га, наравно, нећу заборавити. О њему ће још бити ријечи. Он је један од бројних срп – ских књижевника рођених овдје. Владимир Велмар Јанковић