Драгиња Рамадански
СНАТРЕЊЕ НАД ЈЕДНОМ ЗАГУБЉЕНОМ СКИЦОМ
Да, скифы – мы! Да, азиаты – мы,
С раскосыми и жадными очами!
А. Блок
Ставимо ли их једну до друге, урамљену слику и њену уролану скицу,
видећемо да се често ради о антиподима. Као да се, остављајући иза себе прву,
еруптивну замисао, стваралац даље креће лакше, разрешавајући тему у сасвим другом кључу. То нешто говори о дијалектичној позадини нашег вредносног
просуђивања.
Најранији, спонтани плодови инспирације, по правилу су најближи подсвести
једне културе, колективне и индивидуалне, без обзира на силину и варљивост њеног
потоњег потискивања. Увиди у те припремне материјале могу нас довести до
занимљивих закључака.
***
Сасвим недавно, након више од сто тридесет година боравка у дубокој
скрајнутости, на светло дана је искрсла скица за слику Хунгарија Ференца Ајзенхута
(Бачка Паланка, 1857 – Минхен, 1903). Настала је иза кулиса протоколарног задатка,
сликарски је недорађена, али тим атрактивнија и ближа нашој теми: сањарењу.
Зацело је фиксирала тек једну фазу одговорног сликарског задатка: отеловљење
симбола мађарског националног бића, пригодом обележавања хиљадите годишњице
приспећа Мађара у Панонску низију.1
Била је то надасве контролисана, мајестатична ситуација, која није баш
погодовала нашем уметнику: премного арбитара надносило се над његово платно,
укључујући и крунисане главе. Статура, гест, костим, црте лица, све је помно вагано.
Тај сликарски задатак се, иначе, традиционално решава путем пригодне стилизације женске фигуре. За умножавање на новцу, маркама и жиговима, најпогоднији
је архајски осмех коре, са венцем у коси. Наративније филијације датог мотива
срећемо код Маријане, симбола француске револуције, или Колумбије, огрнуте
америчком заставом, са слободарском фригијском капом на глави…
***
Сликар је активно учествовао у миленијумској прослави, израдивши кратко –
веку панораму живописне трочасовне поворке, која је продефиловала пред царем
Фрањом Јосифом. У склопу пратећих манифестација, насликао јe чак седам слика, од
којих неке по поруџбини (Битка код Сенте)6, а неке према сопственој вокацији (од
којих је најчувенија Смрт Ђулбабе, која је одмах препозната као ремек-дело).
Управо тада је настала и слика Хунгарија, изложена на зимској поставци
Мађарског ликовног удружења 1892. године, када су већ биле почеле припреме за
прославу, уз ангажман интелектуалних и политичких елита, те нескривени патос
континуитета и обнове племените (племенске) баштине. Из једног високо христи –
јанизованог, етатизованог, европеизованог момента мађарске повеснице (који одише
разумљивим тријумфализмом у односу на друге народе и расе), ваљало је испричати
причу о доласкуМађара у Панонску низију, али и пикторално (портретно) обухватити
временски распон од 896 до 1896. године.
Ипак, да ли је могуће пристати на сваку симетричност Истока и Запада, Севера
и Југа? На њихову синтезу? То је канда питање које је мучило организаторе и
протагонисте ове прославе, па и Ференца Ајзенхута. Било како било, пред сликареве
савременике доспела је, у склопу поменуте изложбе, у великом формату и раскошном
златном раму, лепотица сецесионистичког овала лица, светле пути, са кокетним
маслиновим венцем и ждраловим пером у свиленој токици, као сишла са модних страна
бечких магазина. Не, није то античка каријатида, а није ни Брунхилда. Не бисмо се
зачудили да је сликару у овој романтичној идеализацији (Солвејг?) као модел
послужила његова млада и лепа супруга (што не би било први пут). Слика, међутим,
није добро примљена, није откупљена, рекло би се да је промашила тему. Њен
недраматични, нехеројски дизајн у знаку пуке женствености, никоме није одговарао.
Ајзенхут је, рекло би се, олако приступио западњачкој (пре)стилизацији
еманципаторског тока овдашње историје. Мађарска душа је, уосталом, већ имала своју
прихваћену заштитницу и заступницу у амблематичном лику Велике Госпе, познатом
као Patronа Hungariae.
Од овог тренутка ћемо о Хунгарији говорити у двојини. У пару са својом управо
пронађеном скицом, она нам нуди не само лице већ и наличје једне државотворне
ситуације, која је почивала на мешавини народа и раса.5 Овај сликарски дуал није толико
слика колико истраживање, есеј и полемика. Суочавање, поларизовање и довођење до
ивице карикатуралности опречних идеолошких гледишта, кистом слободног и
еманципованог ствараоца. Овај раздвојени (шизофрени) поглед, под егидом немачког
царства и мађарског краљевства, у чијим поданствима ствара, сугерише никад до краја
испричану причу ангажоване уметности. Ако се, дакле, усудимо да ову замисао, након
открића скице, посматрамо као диптих, концептХунгарије представља Роршахову мрљу,
из које можемо ишчитати много тога; пре свега какофонију нових и старих колонизација,
и различитог етничког и културолошког пртљага свију саставница империје.
Са скице се трси, заогрнута готичком имаџеријом6 али и (не)скривеним туранским
атрибутима, једна нова стара Хунгарија, с неповерљивим сјајем у очима, с татарским
шлемом натученим на чело, оперваженим ловоровим венцем, и загаситом, скоро смеђом
гамом лица. Нетипична ловкиња, Дијана алегоријског (анти)класицизма, у декору
егзотичне другости. Какве су јој груди, бокови? То се једва може назрети под оклопом,
који нема нити једну пукотину, набор, разрез. Колико јој је година? На моменте изгледа
прастара, древна, као степске стазе кроз ковиље, утабане коњских копитама. Са скице на
нас гледа вечност. Прапостојбина једног народа.
Неисприповедана прошлост знала је, додуше, и за боља времена – у окриљу
усмене књижевности и уметничког романтизма, стилски их итекако баштинећи. У
оностраном, у вилењачком, неухватљивом, овде и тамо. Пред нама је ликовни епилог
(и пролог) једне виталне, неуништиве гатке, спремне да се ухвати у коштац и с
наступајућим миленијумом на тлу Европе. Али не по законитостима ампира и оклопа
(нео) класицизма, већ по законима срца што пулсира под њим. Свила је то која личи
на пуст јурти и тоболаца.7
Ово је, рекосмо, приказ који есејизира, полемизира. Ово је портрет шаманке,
древне душе загонетног народа приспелог са Истока, који је током векова успео да се
упише у породицу великих европских династија, да прихвати модерне западњачке
културолошке кодове, не одрекавши се своје древне духовне баштине. Из усека својих
недокучивих зена, са мачем и круном Светог Стефана у рукама, андрогин
неодређених година – као да одапиње стрелице ка атрибутима туђ(инск)е моћи.
На панонским обалама погледе су вазда укрштали староседеоци и дошљаци,
и на трону, и око трона. О том сусрету са другошћу и другојачијошћу у дубини
мађарског бића инспиративно је писао Бела Хамваш. Ово је прича о империјалном
котлу, у коме се кале прилагодљиве, мудре нације, кадре да преживе катаклизме
ускогрудости.
Инородни сликар је према задатој теми имао личан, неконвенционалан,
експерименталан став. Не могући да се домогне синтезе, он тему подвргава
деконструкцији, и имунизује себе од сваковрсног догматизма и национализма.
Додуше, то смо тек сада сазнали! Када смо од једне слике добили две!
Могуће да нам новопронађена скица даје у руке нови кључ за тумачење портрета
– као својеврсног аутопортрета (сопствених страхова). Могуће да је у суспрегнутом
грчу ове принчевски травестиране особе будући егзистенцијални крик Мунка…
Ако се удубимо у стреличасте зраке (светлости) којима нас Ајзенхут
непоштедно засипа са својих платана, може се рећи да је основни сиже његовог
занесеног сликарства – неизбежни и заводљиви сусрет Истока и Запада. Та
амбивалентна привлачност добила је свој израз и у овој изненада васкрслој скици…