Драгиња Рамадански
АРХИВ КАО МЕСТО РАШЧИТАВАЊА ДРУГОСТИ
Наука се бави сазнањем, философији је то мало. Њој је потребно знање.
Бела Хамваш
Као што је општепознато, архив је установа у којој се, на различитим носачима, налазе одложени графизми, као и фотографије те аудио и видео снимци. Они
се чувају из уверења (или заблуде?) о вечном смислу исказа оних који су их изговорили, записали, снимили.
У књизи Археологија знања (L’archeologie du savoir, 1969) Мишел Фуко нам,
међутим, архив предочава као систем дискурзивности (“онога што може бити ре –
чено“), имајући на уму не толико саму установу колико тоталитет различитих
дискурса, који се нису одиграли једном за свагда, већ дају могућност и другим
дискурсима да се појаве. Насловна синтагма (у знаку откопавања културних слојева)
не подразумева само пасивно читање, већ и нова исписивања и арбитраран, на –
сумичан приступ затеченој густини таквог гомилања, у стању расутости. Учинак
таквог приступа је отварање маргиналних, бочних дискурса и њихових стваралачких
потенцијала. У тој „узнемирујућој симултаности памћења и заборављања“, нужно
се протежира дисконтинуитет, преображаји и разлике.
Уваживши овакво стање, архивиста Архива Војводине Зоран Стевановић је у
својој новој студији прегнуо да управо тај уочени дисконтинуитет доведе у ред одрживих
архивистичких апорија. Као дипломирaни филозоф, он не прећуткује утицајни родослов
заборава, као плодоносног и спасоносног вентила. Напротив, хајдегеровски заборав
битка, ничеанско излечење од болести историцизма, фројдијанско профилактичко
потискивање, авангардистичко збацивање прошлих (не)вредности са пароброда
савремености – све то он настоји да интегрише у напоре за очување аутентичности, не
само концепта, већ и делатности архива. Архивистика коју заступа ова студија, базира се
на праксолошком зауздавању френетичне и фуриозне теоријске разузданости, упосливши
категорију вредновања, а не пуке де нихилизације. Чињеница је да архив никада није
довршен, да је вазда у промени и настајању, али притом и арбитражно наткриљен, у
опреци са одвећ високоумним али и плиткоумним приступима.
Стевановић, наиме, заузима полемички став према деконструкционистичким
тезама из књиге Жака Дериде Архивска грозница (Mal d’Archive, 1995), која за мотив
има топос архива. У свом противнападу „са мисаоне позиције континуитета“, наш
архивиста би да повеже живот, време и вечност, али не за смрт, заборав и пролазност.
Наиме, он не прећуткује потоње, већ управо исходи из њих, као из реалне а не симболичне претње. Ерос под руку с Танатосом. Потајице, испотиха, једном руком се
гради, другом разграђује, декомпонује. Деридијанска једначина писања као усмрћивања, али истовремено и рађања (додуше утварног, кроз итеративни знак али и кроз
траг, схваћен као бујица надолазећих контекстуализација, неверности и ревизионизма), обухваћена је концептом инвенције, који Стевановић настоји да угради у
постојећу, нормативну архивистичку парадигму. Трагови другости су напросто
неизбежни, и треба их умети рашчитати.
Пред нама је филозофски освештена анализа, која метафоричност чува за
конструктивне а не деструктивне аспекте једног реалног посла, у једној стварној
архивистичкој установи. Утисак који као читаоци ове студије имамо, систематични
је тук на утук у једном све усуднијем и непорецивијем диспуту. Подробност коју
аутор на самом почетку дели са читаоцем је древна конвенција memoriae commendamus
с почетка владарских повеља, које су кројиле судбине појединаца и читавих
народа: предајемо на памћење.
Другим речима, аутор одбија да амнестира заборав. Подсећа нас на Платоново
учење да је свеколико сазнање „сећање бесмртне душе на свет идеја“. Већ и сама
чињеница да је ову студију посветио оцу, имлицитно сведочи о светињи предаје, баштине,
аманета (све су то боје са његовог архивистичког барјака). Антрополошке одлике човека
су тврдокорне, као да нам поручује, те још увек не можемо говорити о сурогату архивисте
(о киборгу или роботу), што носи своју базу података, као пуж (чиповану) кућицу. Зоран
Стевановић је у том смислу још увек непреображен, и философским умом настоји да
схвати, али не и безрезервно прихвати, надируће промене.
Доказ тога је његово опирање атрибуисању архива као пуке утваре. Напросто је
дирљиво његово настојање да архив укотви (и) у неке друге узусе потврђене временом,
где упокојити не значи еутаназирати, где врлост није замењена самовољом. И отуда он,
вођен сазвучјем (дах као еманација Духа није занемарљив фактор историје)4 посеже за
римом храмовних утвари, које су нас вазда одржавале на површини историјских бура.
Архив као метафорични сасуд духовне супстанце човечанства.
Говорећи о дигиталном архивирању, аутор указује на низ проблема, па и на
оне етичке. Можда је грозничавост овде и понајприсутнија, укључујући насртаје хакера „који желе потпуну транспарентност рада и одлука власти, укидање државних
тајни и потпуну доступност грађе, евиденција, документације.“ Ради се о планетарном, глобалном феномену, о правој пандемији архивске грознице, која занемарује
освештаност традирања.
Мада се архивистика традиционално сматра помоћном историјском науком, и
она, архивистика, има своју историју, етику, политику, екологију, психологију,
естетику, аксиологију, семиологију, критику, и дакако филозофију. Јер она је чуварка
основних пиластара јавног и приватног дискурса, еманата и сукуса људскости.
Уништавање истине и пре но што се обелодани, диктирани заборав, није друго до
кривотворење стварности. Болно је кад се стварност и истина мимоиђу, при чему је
прва домен струке, а друга – философије. И зато је философска расправа велики
комплимент за архивистику: докучивање прошлости доспева у оближје целине битка.
Инспиративна је спознаја да је архив, као место сусрета вечности и
временитости, кадар да и сам постане метафора, баш као и библиотека, та вечита
сенка Логоса. Аутори попут Борхеса, Умберта Ека, Милорада Павића, Горана
Петровића – имали су шта да кажу о древним хартијама. Када се укрсте путеви писца
и архивариуса, различите временске равни се присно додирну, и похрањена људска
духовност засија новим сјајем.
Стваралачки приступ архивистици нужно подразумева (и) умеће
метафоризације, опализације, а не тек примену строгог и вишеструко верификованог
појмовног апарата. Инвенција разграђује традицију, происходећи из ње. Стога и
појаву Стевановићеве студије доживљавамо као инвентивно парирање
петрифицираним архиволатријским постулатима баш као и неким новотаријама
постархива и трансархивистике.