Драгиња Рамадански
НЕМА НЕВИНИХ ПРОСТОРА
(Тибор Варади: Коњски пасош додељен историји,
Нови Сад: Академска књига, 2025)
Шта је доказ да нешто знам? Сигурно не то да кажем да знам. То је јасно.
Витгенштајн је у праву. А шта ако не кажем, већ осећам да знам?
Тибор Варади
Налазимо се у згради сенћанске сефардске синагоге, можда баш на месту, где
се суботом, пре скоро једног века, читала Тора. Окружени смо одсевима прошлости,
коју више нико жив не може посведочити. За оне рођене после рата, ово је спортска
хала, у којој столује чувени тренер Ујвари. Нежно нас придржава док ми прескачемо
козлић. На месту некадашње биме. С моје десне стране било је уже, са леве карике,
а тамо, ближе вратима, разбој и вратило. Синагога је однедавно дом културе.
Књига о којој ћемо вечерас говорити посвећена је управо томе. Палимпсестној
природи стварности, која је (стварност) вазда у множини. Наш гост је чувени правник и
писац, двозанаџија, академик Тибор Варади. На сцену његове документарне прозе
изведени су тзв. мали људи из Баната, и још уже, из Бечкерека, и то у ратно и поратно
доба, дакле четрдесетих година прошлог века. Ради се о серији од пет књига, у којима
писац селекционише, аранжира и коментарише списе из породичне адвокатске канцеларије, негујући тактилни и олфакторни однос спрам њих. Премеће их, њуши, ишчитава. Списи су чувани на полицама некадашње штале, обележени пропадљивошћу и
мрљама од плесни, влаге и мишева, потврђујући форензичку тезу из нашег наслова.
Али за разговор о књизи Коњски пасош додељен историји (Академска књига,
Нови Сад, 2025) много је важнија њихова знаковна природа. Доспевши у књигу, они
постају терцијарни знак: знак знака знака. Фотографија списа упућује на сам спис, а
он пак на стварност која још постоји само у сећању што бледи. Спремна да се
посибилизује учитавањем новог, па и уметничког, смисла. Једна таква исправа доспела је и у наслов самог дела; распарен коњски пасош који се више не односи ни на
једну животињу од крви и меса. Празан знак, додељен или боље удељен, исто тако
обезвређеној историји. (Она је, без обзира на женски граматички род у српском
језику, маскулина фигура; ову исправу чува у десном горњем џепу кошуље).
Однос књижевности према документу може бити, дакако, вишеструк. Најчешће
је у знаку цитирања, под знацима навода, када документарна грађа емитује своју
сопствену енергију, када „живот пише романе“. Није ретко да се публикују колекције
докумената, писама, споменарских или дневничких записа, кадрих да речито дочарају
изворне емитере. На тај начин се потврдила Гогољева досетка из Ревизора, да је управник
поште, који је кришом читао туђа писма, био човек од доброг књижевног укуса. Друга
крајност је потпуна апропријација документа, ненајављено скидање знакова навода и
посвојење туђег текста, поступак који је присутан у експерименталном роману Гробница за Бориса Давидовича Данила Киша, који је теоријски образложен у Часу анатомије. Тај
поступак, на корак од плагијата, познат је и као интертекст.
Тибор Варади бира средњи пут. Он суочава документ (који преводи,
препричава, коментарише, фотографише) и могуће путеве његове иновације односно
накнадног осмишљавања. При томе се поиграва границом између факције и фикције,
стварности и маште, упирући управо на њихову разлику. Оно што се може доживети
као протопроза, дакле – нешто мање од прозе, на тај начин постаје метапроза, дакле
– нешто више од ње. Нека вас не иритира то што фотографије докумената почесто
личе на Маљевичев црни квадрат, то и јесте њихова улога. Оне нису никакав доказ,
оне су позив за отискивање од апстракције, на уписивање сопствене приче.
Пред нама је хибридно дело у знаку посвемашне проблематизације значења,
када се означитељ, рецимо давно архивирани спис, већ испразнио, јер ми више не
познајемо стварност на коју се он односи. Имамо посла само за њим, без онога што
је означено. Следи покушај реинтерпретације, домишљања, инвенције. Ово је
рекосмо, проза о настајању прозе. Није у питању оклевање, како сам раније мислила1,
већ истрајавање пред вратима жанра.
Документ је у начелу редундантан, прати врлудања саме стварности. У оквиру
једне фасцикле фигурирају чак три Шандора, два Иштвана, четири Кароља. Или
једно, али нечитљиво, име коња. Прозни писац, који се креће у правцу хармоније,
удаљујући се од сирове стварности, лако би уклонио ту препреку; сваком актеру
доделио би друго име, те муж, љубавник и отац хероине не би били имењаци. Али
писац документарне прозе приморава читаоца да се сналази у траговима неулепшане
стварности која, ако ћемо право, уме и да нас изненади својим романескним
потенцијалима. У парничним списима, тако, постоје Ромео и Јулија, из Мужље
додуше, који противрече Шекспировом сижеу. Сведочећи да је човек биће слободе,
да може да рекне, али и порекне, да чезне да свим принудама исплази језик. То је
истина до које је дошао и сам Достојевски.
Писац документарне прозе се не либи каже не знам, не сећам се, распитаћу се.
Он ставља маску цепидлаке, сада већ на нивоу књижевног а не судског поступка, и
без околишења омета наше књижевно уживање наизглед излишним фактографским
педантизмом. Јер он је (и) на страни документа, а не (само) прустовских девојака у
цвету, он без зазора преноси псовке и ружне речи адвокатске клијентеле, вазда нас
опомињући да смо тек у оближју белетре. И, наравно, ништа без хумора. Посебно је
упечатљива хуморна деконструкција наратива историје и правосуђа, као
волунтаристичког опсенарства, и својеврсне казуистике, када се све може бранити и
нападати. Хумор је прави миротворац, он све пацификује, и доводи у нормалу.
У последњој реплици романа, из уста кочијаша Адама, омакло се реско, стоичко,
али не и губитничко: Е, јеби га. На корак смо од карикирања демократских постулата
(„заборавили смо да се договоримо у којој смо години“). Тако су и речи изгубиле
невиност. Постаје смислено трагати и за њиховим скривеним рошчићима. Невина дечја игра дечака и комшијске девојчице, приликом које су кокошке прешле из једног у друго
двориште, добија свој „кварни“ епилог. „Помагао сам јој у утеривању“, вели аутор. И
додаје: „кокошака“. У банатским венама канда тече и бенихиловска крв.
Након завршног помака, сви актери се поново срећу у простору идиле, у
доброј мери прочишћени и вазнети, где се убица братими са жртвом, где сви
растерећено заједничаре. Станодавке, поткивачи, квартиранти, музичари, глумци
заједно са историјским актерима попут Путина и Трампа, писцима Ивом Андрићем
и Атилом Балажем, сликарем Мауричем и другима, окупљени су у бечкеречкој
гостиони Рожа, успоставивши однос равноправних сабеседника, у напору
изналажења модуса суживота. Док су се у ранијим прозама документи иновирали на
фону тениске, шаховске или неке окретне игре, сада је на делу театрализација живота
– писац се користи изразима: сцена, реприза, први чин, епилог.
Основни и неприкосновени арбитар васпостављања прошлости и даље остаје
сећање, али не само као пуко прибирањe опипљивих трагова прошлости (recollection), већ
и као осећање да нам је нешто познато, па макар то било и нешто посве неухватљиво.
Управо ту се бокоре и пупе нови дискурси, па и уметнички, који су ову грађу са полица
негдање штале и потоње писарнице довели и до полица наших библиотека. У чему је
сукус уметничког помака, који је овде предочен? За сваког читаоца он је, разуме се,
различит. За ону која пише ове редове, крунски доказ да је у питању проза (а не пука
колекција деликата) јесте то, да се одједном обрела у леденом зноју.
Ова књига ју је ословила, а то и јесте својство уметности. А шта ако се и о мени,
негде, потајно пише роман, прича (или тек достава)? Не обавезно у судском записнику
или адвокатској писарници, далеко било. Можда тек у картотеци дома здравља или
позајмне библиотеке, на рачуну из супермаркета, у школском дневнику, у пасошу, на
саобраћајној казни, на признаници из хемијске чистионице.Па ће и кроз сто година бити
белодано јасно од чега сам боловала, шта сам и када волела (да читам), које границе сам
прелазила, које је порекло мојих флека? Зар ће и помно прећуткивана тројка из
математике доспети на тас Страшног суда? Зар ту, осим разрачунавања са стварношћу и
уметношћу, нема и (само) разрачунавања? И док је спе цијалност правосуђа – деликт,
специјалност уметности је живот, у свој својој сложености. Само њој полази за руком да
оправда вишеструког убицу Раскољникова… Једино је аргументација уметника дубинска,
универзална и односи се на све људе.
И за крај. Ово није обичан превод. Ово је, технички гледано, српска хипостаза
истовремене мађарске књиге, са понешто другом документарном, а зацело и есејистичком
партитуром. Чак је српска књига објављена незнатно пре мађарске, са пригодног (да ли
и постојећег?) изворника. У међувремену се над сарадњом писца и преводиоца наднела
пошаст машинског превода. Сетимо се, превод је комуникација, узимање и давање у исто
време, некаква игра моћи. Аутор жели да запоседне смисао, али и преводилац се пашти
око њега. Да ли и онај вештачки? Преведемо ли то на језик вођења љубави, плашим се
да вештачка интелигенција није друго до лутка на надувавање. Ништа од истинске
комуникације? У најбољем случају ужива само једна страна.