Драгиња Рамадански
РАТНИЦИ У ДЕВОЈАЧКОМ СПОМЕНАРУ
Уписи у споменар имају мање или више устаљену композицију: пријатељско
ословљавање, пригодна порука, место и датум писања, потпис. Добродошло је
угледање на старије, „класичне“ обрасце; приметно је њихово понављање и сеоба из
споменара у споменар. У темељима поетике споменара је управо бесконачно
преношење, традирање одређеног тона и иконографије.
Да ли девојачки споменар може послужити и као историјски извор, као ресурс
кредибилних социо-психолошких чињеница, да ли представља сведочанство или тек
ревијалну, куртоазну форму? Да ли је на делу категорија искрености или умножавање
клишеа? Једно је сигурно – споменар је еминентно женски отисак епохе, ма колико
да је епоха у знаку маскулиних снага и свеколике маскулинизације.
Склони смо закључку да девојачки споменар, као полигенетички и уникатни
манускрипт, има вредност културолошки релевантног трага интерперсоналности као
интеркултуралности. Споменар је управо то, спремиште културолошке Другости (са
неантагонизованим националним, родним, генерацијским митовима и стереотипима)
– слика неког могућег, бољег човечанства. И не само спремиште, већ и залога.
Аура споменара остаје неокрњена кроз време, шта више, она се накупља, надолази
с протоком времена. Слутимо да су ти руком писани, некад на страном језику, не сасвим
читљиви уписи, самим тим што се налазе у споменару – добронамерни, да је њихова
порука упутна, споменарска. Они трају као орнамент или хијероглиф, као траг људске
узајамности у знаку Мнемозине, носталгична шара на картушу (не)заборава.
* * *
За ову прилику изнова прелиставамо споменар Ержебет Тот, са уписима током
петнаест година (1941‒1956), довољно дуго да девојчурак стаса до зреле девојке.Уњему
се, међу више од стотину уписа на више од десет језика и писама, налази и десетак уписа
совјетских војника из 1944. и 1945. године.Оовом споменару, укориченом у грубо ланено
платно са народним везом, већ смо писали1. Овом приликом бисмо, пригодом 80.
годишњице Ослобођења, желели да усмеримо нашу пажњу на неколике уписе настале у
време боравка совјетских војника на адреси власнице споменара.
Насеље Горњи Брег, западно од градића Сенте и насеље Доњи Рахић, западно
од градића Брчког, јесу симетрични топоси из којих потиче највећи број записа.
Унутар те лептиролике шаре, где се нису помињале офанзиве, дивизије, рације, која
управо тиме противречи војним мапама ондашње недићевске Србије, хортијевске
Мађарске и Независне државе Хрватске – у једном тренутку су се обрели и
прекаљени совјетски ратници на свом ослободилачком путу, смогавши снаге да се
колико-толико прилагоде овом надасве нежном жанру. Била су то њихова прва,
невешта, (по)ратна (при)сећања на мирнодопску културу. Био је то, ако не у пуном,
а оно у симболичном смислу те речи, повратак кући
Можемо га назвати и победом субјективитета над објективитетом, где над
великим, побеђује мало време, измаштана идила, обзирни записи, љупки труизми.
Вера, љубав и нада као панацеја за све оно страшно у свету. У овом споменару не
постоје незаслужени, случајни или не дај боже насилни, силоватељски уписи, незваних
узурпатора и оскврнитеља туђе интиме. То се, напокон, коси и са поетиком споменара,
који рачуна са посебном врстом јавности. Сваки пријатељ, проверени као и
новостечени – по правилу је заинтересован да својим записом подстакне културолошку
осмозу. При томе се не одриче могућности да буде представник своје културе, своје
средине, свог система вредности – који се промовише као узорит. Емитер споменарске
поруке и нехотице представља квинтесенцију могућности (своје) културе. У таквој
посибилизација света на делу је принцип интерференције, а не диференцијације.
Михаил Епштејн такву дифузију изворних културних идентитета назива
транскултуром3 (стање виртуалне припадности једне индивидуе многим културама,
које ослобађа човека од зависности и претпоставки његове изворне културе). Неки
судеоници овог споменара на тај начин прелазе границе мултикултуралности и
доспевају у ново, транскултурно концептуално поље, у функцији посибилизације
света. За нас су у овом споменару значајни сигнали успостављене блискости упркос
културолошким баријерама. Чак ни русификовање имена Ержебет (Лиза, Лизавета)
канда не сведочи о статусној, узрасној, националној надређеноссти, већ пре о
пријатељском гесту фамилијаризације, успостављања културолошке блискости.
Адреса девојке из Одесе неодвојиви је део овог споменара већ осамдесет
година. У светлу споменарске поетике мање је важно да ли је на ту адресу послато
писмо и да ли је пријатељство настављено. Оно је посибилизовано. А то је важније
од свега. Јер споменар је место коегзистенције а не доминације. Без обзира колико случајна и оказионална, присност је остварена, и то за сва времена. Свет споменара
јесте, поготово када његово „вођење“ замре, састајалиште са успоменама,
вечножарећа пећ. Ради се о ритуалном присуству које је заправо – ритуално
одсуство…
* * *
Приметили смо чак три преписа популарних војничких песама, које
изражавају потиснуту жудњу ратника за родним домом, девојком, вереницом,
супругом. Војник који се потписао са Арт. Мар. (Артемиј? Артиљерац?) (11. октобра
1944.) по сећању цитира фрагменте песме Лизавета (текст Е. Долматовски, музика H.
Богословски)4, вероватно (и) зато што је насловна јунакиња – имењакиња власнице
споменара. И као да у ваздуху лебди извињење због те изненадне реадресације и
претеране присности. Рецимо још и то да се у овим провизорним условима читко
потписивање од стране војника сматра беспредметним, те да се по правилу своди на
брзописни параф.
Девојка која је себе потписала као рускa девојка Тамара цитира чувену фронтовску
песмуКаћуша (28. јуна 1945), незнатно је прилагодивши својој ситуацији,што је и иначе чест
начин прераде канонског текста Михаила Васиљевича Исаковског, који знамо по музици
Матвеја Исаковича Блантера.5 Она се одлучује на још један, много приснији и личнији упис
са хипокористиком Тома6, и чак прилаже (сачуван!) папирић исцепљен из нотеса, са својим
пуним именом и презименом, местом, реоном и улицом пребивања, али без кућног броја.7
Никада нећемо сазнати појединости овог кратког али снажног пријатељства власнице
споменара и једне «руске девојке», које је у тренутку растанка изнедрило истински
споменарски сентимент, о остављању неуништивог трага у нечијем животу.
Војник нечитког имена (30. Август 1945.) пак уписује, «надпевавајући се« са
Тамаром, једнако чувени Одговор Каћуши, који му је зацело вазда на врху језика, и
у дубини срца. Он цитира са много поноса, скоро полемички:
Са страхом на нашу гледа стражу
док извиђа душманска страна.
Не расту ту јабуке и крушке
нег шуме чудесне и густе.
Упис војникаМеркулова (11. октобар 1944), који је пропраћен цртежом зидина
и торњева Кремља (црвеном бојицом!), представља заправо обраћање вољеном граду,
и има нешто од тоналитета завета: витез, будући под заштитом своје даме, храбро иде у сурове битке, и далеке походе.
Бескрајно духовит и симпатичан, скоро пушкинолик, запис је војника нечитког
потписа, који није одбио да се упише у споменар, али је при томе заузео кокетну
метапозицију, укопавши се у ровове дате ситуације.
Ја нисам песник, војник сам просто
Свратих у албум и то је доста.
У сличном, албумском тоналитету, који се коси са условима места и времена,
али никада не заборавља на војничку част, јесте упис од 11. 10. 1944. Малореко,
дирљиво, мужевно.
Слично варирање мотива рукописа (потписа), као јединственог, непоновљивог
и аутентичног отиска личности, налазимо у широким амплитудама следећег записа
(одавде до вечности) извесног Костје (28. 06. 1945). У нашем невештом преводу он
гласи овако:
Лизе у знак дугог сећања
Да баци поглед и прочита
Кад ме се сети.
Ако већ нисам ја
Нека рукопис мој
Вечито буде
с тобом.
Написано за време марша
Из Аустрије, Мађарске, Југославије.
Село Горњи Брег
Костја (нечитко презиме)
Други непотписан борац (28. 06.1945.) као да је осетио потребу да отклони
све сумње у своје намере, написавши микроесеј о руском менталитету. Добар човек за собом увек оставља лепу успомену. Срдачност у односима и гостољубивост у
свакодневном животу руске су одлике. Рус цени ове особине и увек је захвалан сваком
човеку било које националности ако овај то препозна у њему.
Пошто ниједан од учесника ове комуникације зацело није више жив, схватимо
ово као обитуарно евоцирање успомене на неке давнашње младости, чији путеви су
се (пресудно) пресекли у нашем граду. Капацитети једног простодушног жанра
пробудили су у њима оно најлепше, највредније, најпотресније: префињеност културе
као (добро)вољног дијалога. Добили смо сведочење из прве руке, које је могло и да
нам промакне, и које на најлепши начин баца ново светло на уврежене стереотипе.
Без увида у њега, били бисмо сиромашнији за једну надоблачну, озарену ноту из
тешког времена када су ратници, после четири године ратовања, почели да се враћају
мирнодопским манирима.
И најзад, последњи упис из овог корпуса:
Успомена Горњи Брег
Били на доручку 23. 4. 46. другови официри из Сенте.
Поручници Ђ. Бошњаковић
Владисављевић Ђура
Али, било је то већ време инсталирања цивилне власти у Потисју, и неких
других сублиминалних порука…
Сента, Горњи Брег, 20. септембар 2024.