Велика је част говорити уопште о Зоји Карановић, као Вуковом следбенику у
сми слу пре галаштва на вишедеценијском путу прикупљања и проучавања српског
фолк лорног блага, а затим говорити о њеној књизи Тимочка народна тра ди ци ја:
колективно пам ћење и индивидуално сећање, која заслужује вишеструку па жњу, у
домену више хуманистичких ди сци пли на (првенствено фолкло ри сти ке, али и
етнологије, антропологије, етнопсихологије и других области). Ја ћу, како ми на ла –
жу струка и звање, гово рити из угла лингвисте.
Не сматрам да је прикупљати народне умотворине и бо ри ти се за реформу
свог језика било теже Вуку него што је то сада Зоји Карановић. Прво зато што су,
како сама ауторка књиге више пута истиче, песме и обичаји које је за бе лежила на
издисају, па је ово била можда последња прилика да се спасу од за бо рава, а друго –
зато што је борити се за очување језика, писма и свега онога што, по Вуковим речима,
чини „битије“ једног народа много теже данас, када је витешко оружје заменило оно
невитешко, због чега „не помаже јунаштво јер најгора рђа може убити најбољег
човека“, како је Марко Краљевић резигнирано прокоментарисао замену сабље пуш –
ком и склонио се у пећину.
У наше време оружје није ни пушка ни митраљез ни снајпер ни томахавк,
којим се, по речима Матије Бећковића у песми Извињење, ратује сакривен изнад
облака а да нико од агресора не погине, већ нешто убо ји ти је и кукавичкије од свега
тога, чиме се не убијају људи, већ Човек (са великим ч), а те риторија осваја на много
делотворнији и подмуклији начин: уништавањем вредности и „битија“ једног народа.
То ново оружје је – новац. У овом времену у којем, како дивно и смело запажа велики
српски песник и лексикограф и мој драги колега из Института Милосав Тешић,
„мајсторише Ђаво и шкрипи му чизма / док угони нејач у тор глобализма“, када се
прекривен плаштом демократије протура неки нови тројански коњ у виду „де –
мократских вредности“, од којих је једна „језички инжењеринг“, чиме се сваки
језички идиом преко ноћи може прогласити новим језиком, где су сви ар гу мен ти
логичнији и све научне теорије потко ва није, језик родно осетљивији а је зици бројнији
што је већи прилив новца чи ји су дистрибутер невладине организације, Зоја Карановић није побегла у сво ју пећину да буде невидљива, тиме и за штићена од невитешког ратовања, већ, напротив, донкихотовски истрајава у најтежој бици која се тре нутно во ди, а то је битка за достојанство свог језика и народа и своје кул ту ре.
Наша научница то чини на више стратешких положаја: експонирањем на друштвеним
мрежама, трибинама, седницама Удружења фолклориста Србије, предавањима у земљи и иностранству и број ним текстовима у научним ча со пи сима.
Када говоримо о њеној најновијој, свакако не и последњој књизи, по све ћеној
тимочкој народној традицији, као најзначајнија намеће се следећа ставка. Сматрајући
да је дужност ин те лек ту ал ца да одбрани достојанство своје струке, Зоја Карановић
је стала у његову одбрану већ на првој стра ници ове књиге, истичући да су народне
песме које чине предмет њених дванаест студија испеване на призренско -ти моч ком
дијалекту српског језика навевши у фусноти и свој приказ збор ника радова Тимок:
фолклористичка и линг ви стич ка теренска истра жи вања 2015–2017, у чијем уводу,
заправо про грам ском тексту, уредник, виши научни сарад ник Балканолошког ин сти –
тута САНУ, позвавши се на Унескову листу угрожених језика говори о торлачком
језику као „угро же ном регионалном језику“ са три алтернативна назива (горански,
јањевски, карашевски), који је, по ње ним речима, лингвистички ближи бугарском и
македонском него српско-хрватском и обухвата територију „југоисточне Србије,
западне Бугарске, североисточне Македоније, јужног Косова, Карашева у Румунији“
са више од 1,500.000 го вор ника.
Уприказу тог зборника, објављеном у часопису Фолклористика 3/2, године 2018,
Зоја Карановић је изнела низ примедби на рачун кршења законских, а и етичких правила,
сматрајући да се оваквим ставовима дијалекат не само измешта из корпуса српског језика
него и смешта у простор омеђен новим геополитичким границама, којима се кроји могућа
фантомска етничка мапа будућности, као и да укупан број становника на тим просторима
који говоре неким од словенских језичких идиома тешко може достићи бројку од
1,500.000, те да се, све у свему, тимочки говори српског језика прећутно смештају у
оквире тог фантомског језика, што би се „на трусном подручју, какво је последњих
деценија Балкан, могло искористити за конструисање конфликта“ и закључује: „Шта на
крају рећи, а не упитати се чему све ово служи и није ли књига Тимок. Фолклористичка
и лингвистичка теренска истраживања 2015–2017. платформа за неки нови Унесков
(или нечији други) пројекат (који би потенцијално по држао неко од наших стручњака и,
наравно, политичара), у којем би језичка и ду ховна баштина овог простора била
„преведена“ на торлачки језик, с намером да се покаже како Срба на датоме терену нема
и никада их није ни било? Од носно, чини се да се под маском неутралности или
добронамерности, крије интенција да се објави транспозиција дијалекта у непостојећи
језик, са свим могућим импликацијама које из тога следе“. На сличан начин инжењеринг
„торлачког“ језика тумачи Првослав Радић, у тексту Призренско – тимочки дија лекат у
са вре меној балканској геополитици, објављеном 1. јула 2022. на сајту Наука и култура:
„И наука и политика српска о томе морају водити рачуна, утолико пре што овакви процеси
не би излазили из континуитета упорних спољних настојања да се на српском језичком
и етничком простору направи што више језика и нација, па и држава. Тиме би се, ваљда,
Србима („руским ко њовоцима на топла мора“) одредила најзад и права мера постојања
на овом дуњалуку“.
У исто време када је догађај везан за овај зборник узбуркао научну јавност (да
поменем и текст Одбора за стандардизацију српског језика, од којег је Удружење фолклориста Србије затражило да се изјасни о ставовима изнетим у уводном напису тог
зборника а који се оградио од термина торлачки језик у смислу еквивалента термину
призренско-тимоч ки) Зоја Карановић је на друштвеним мрежама неуморно објављивала народне песме насловљене подједнако: „Српска народна песма из Тимока, мој
запис, није торлачки језик, како тврде неки лингвисти“. Сви ти записи нашли су се у
књизи о којој је данас реч, тематски разврстани као прилози фолк лористичким
студијама чију грађу представљају показујући особености „торлачких“ песама вековима пре но ше них усменим путем. Те особине су: њихов заједнички дијалекатски
идиом и језик (српски), њихова тематско-мотивска и садржинска истоветност и имплицирани вредноснокултуролошки систем идентичан целокупној српској песничкој традицији, што је нарочито уочљиво навођењем бројних варијаната песама на широком
про стору српског ареала у распону од више векова. Уз то, показујући да је језик народне
поезије наддијалекатски архаични језик формула, записи песама илуструју и призренсктимочки говор у тимочким народним песмама дубоке старине.
Поред дијалекатских облика карактеристичних за призренско-тимочки говор
као што су:
1) аналитичка деклинација, са употребом општег падежа;
2) одсуство јотовања код именица типа здравје;
3) очување полугласника: „Валио се Божић / С младога Бога и Божића, / С мед
и масло, с леб и брашно, / Сʼс белу пченицу, с дечицу, / Пилчићи, јаган чићи, телчићи,
/ Сас па ре, срећу, здравје“;
4) вокалско л: „Зелен багрен, бел му цвет; Момиче, бело Блгарче, / Не шетај
ситно пред мене“;
5) ч уместо ћ: „Замучи се, коледо, / Божја мајка, коледо, / Од Игнета, коледо, /
До Божича, коледо“;
6) архаична група -стр-: „Е л волиш мене старога, / Е л моји остри ножеве?“;
7) аорисни облици глагола поћи, наћи у 3 л. јд., који гласе појде, најде: „Мало
појде, три кладенца најде“;
8) множински облик од броја седам: „Пролетеле седам кукавице / И пронеле
седмови гласове“;
9) умекшани гласови ћ и ђ уместо к и г: „Збирајте се моме и девојке. / Да
ћитимо пребела зборника“; „Имао сам девет мили брата, / Сви су девет под њег
пођинули“,
10) архаична лексика („Све овчице калушице“), особени су и другачији језички
обли ци, који се веома често јављају као алтернативни, као нпр.:
1) „Ој додо, ој додоле, Да имамо пуно здравље“;
2) „За недељу киту набра“;
3) синтетичка деклинација: „Из облак нешто говори: / Стојане море, Стојане,
/ Немој си дете закољеш, / Ево теби ован пред вратима (уместо очекиваног пред
врата); Надвила се лоза / Око нашег лепог младожење (уместо очекиваног младо –
жењу); Превезо сам девојчицу младу, / Дала ми је три ћемера блага“ (уместо
очекиваног благо);
4) употреба инфинитива: „Волим с младо на камен спавати, / Нег са старо у
мека душека. / Волим с младо камење бројити, / Нег са старо жутици дукати“;
5) футур први аналитички: „Све се бринеш, Јуле, буле, / Не мож се удаш. /
Удаћеш се, Јуле, / Удаћеш се, Јуле, буле / И покајаћеш се“ (уместо очекиваног ће се
удаш, ће се по ка јеш); „Славуј се Милки молеше: / Немој ме, Милке, про да јеш, Ја ћу
ти лепо певати, / И тебе рано будити“ (уместо очекиваног Ја ћу ти лепо певам, / И
тебе рано будим);
6) лексика савременог доба: „Синоћ ми је долазио Миле, / Донео ми три кутије
фи не. / У једну је пудер и помада, / А у другу шећер, чоколада“.
Оваква језичка слика сугерише да се значај књиге о којој је реч огледа не само
у томе што је на светло дана изнет прегршт српске фолклорне ризнице који у великој
мери репрезентује годишњи обредно-обичајни циклус, затим што је он сагледан у
контексту варајаната бележених на целокупном српском језичком простору током
више векова, него и у томе што су записи песама релевантни лингвистички – показујући како тренутно изгледају стихови народних песама у једном призренско-тимочком говору.
