Злоупотребивши пријатељство, измамих од доктора, старог школског друга,дијагнозу: шест до осам месеци. Толико. Сувише мало да се нешто започне, али сасвим довољно да се овоземаљски послови заврше.​

Имовине нема много, а наследника има; шта ко очекује, не знам, али свакако то више није моја брига.

Мени остаје обрачун са демонима прошлости.

***

Након тачно педесет година, вратих се у родни град. Признајем, био сам мало узбуђен због оног шта ћу затећи; без сумње, све мора да се променило – и град и људи.

Нисам имао где да одседнем, родбина је давно помрла, а пријатељи ме одавно заборавили. Све и да нису, шта бих с њима? Неколико сећања на давне „подвиге“ и ништа више. Наши животи су се толико удаљили да додирних тачака више нема нити их може бити. Уосталом, све то је било непотребно, за оно шта сам смерао да урадим био је довољан један дан. А он је био преда мном. Град се променио до непрепознатљивости; почео сам обилазак до центра, оронуле старе зграде и нови стаклено метални блокови: све познато, а ипак другачије. Једино се није променило шеталиште са горостасном алејом платана. Под њима су клупе и на њима људи које не познајем, или они не познају мене, свеједно. Нисам много размишљао, ноге као да су ме саме носиле улицама које су остале у сећању, или се у том истом сећању помаљале онакве какве су биле, са сваким пређеним кораком. Рекло би се, све је остало исто, само што су тротоари од опеке заменили бетоном, а коловози од макадама постали су асфалтни. Ево, ако смо некада пролазили овом, дивљим кестенима засењеном улицом, код броја 36 прелазили смо на другу страну, јер су се из те куће повремено чули бучни крици неког, за нас натприродног бића, а радило се о лудаку, несрећи угледне породице.

У попречној улици која је водила на речну обалу, увек смо се држали десне стране, јер би из мале куће вазда отворених капија (кућа без икаквог броја) излетео чопор до зла бога ружних и пакосних кучића.

Ако смо морали да прођемо због неких тајантсвених порива овом, дудовима начичканом, веома кратком улицом, чинили смо то трчећи, јер је увек претила опасност да из те трошне жуте куће, „гнезда“ како смо је звали излете браћа, њих пет или шест, тачан број нисмо знали јер од страха их никада нисмо стигли да пребројимо, а они су увек били орни за тучу. (Нису ни они с вољом пролазили кроз наш крај, али то је друга прича.)

Ево и тајанствене куће; огромна призмена зграда, прозори високо од земље. Недохватни, са увек спуштеним ролетнама. Фасада богато декорисана плочицама надалеко чувене „жолна“ керамике. Огроман „ајнфор“ затворен масивним дрвеним вратима, тако хомогеним да се кроз њих није могло ништа ни наслутити, а камоли видети. Никада нисмо видели да неко улази или излази. Колале су приче да је кућа празна, да ту нико неће да живи јер је некада давно у њој побијена цела породица. Причало се да у њој има станара, али да излазе само ноћу.

Било је и других маштовитих прича, а ми смо у све веровали.

Коначно стигох до улице у којој сам одрастао. Да није било табле с именом улице, не бих знао где сам, у толикој мери се све изменило.

Пре свега, нестао је дрворед великих, квргавих багрема у чијим смо се крошњама често скирвали од родитељске или комшијске потере.

На месту кућа са двориштима и баштама у којима смо живели, у недоглед су се пружале зграде са бројним улицама, гаражама и локалима

Зграде и куће притисле су некадашње ливаде, њиве, воћњаке и баре – честа попришта наших игара..

По прилици сам стао поред згарде где је некада била моја кућа, а успомене су навирале да ме преплаве.

Било нас је петорица нераздвојних. Ишли смо у исти разред, тако да смо били на окупу од јутра до мрака.

То је било време пре телевизије и свега другог. Игре које смо сами себи приуштили, измишљене или пренесене из филмова које смо редовно гледали у једином биоскопу у центру градића, једино је то вредело за нас.

Безброј успомена ме је притисло, а опет, све су водиле к једној коју педесет година безуспешно покушавам да заборавим.

Имали смо тада по тринаест година, сматрали смо себе одраслим. Да бисмо то потврдили сви смо пушили и трудили се да говоримо крупним гласом. У наш свет, дотле затворен за све, полако су се пробијале девојчице. А гутали смо приче о лако приступачним женама с којима се могло свашта доживети, мада смо о томе имали сасвим неодређене представе.

Некако у то време, у комшилуку се доселио: дечак с мајком. Онижи, с плавкастом косом, бледуњав, с неким болећивим погледом светлих очију. Био је за нас „клиња“ и клињом смо га звали, дакако, с презиром. Он је имао десет, а ми тринаест година, у том узрасту је то непремостива разлика.

Биће да је био усамљен па је покушавао да се дружи с нама. Увек је био у близини, а чвргама и шутирањем држали смо га на одстојању. Свеједно, увек је био ту.

Временом смо се навикли на њега, а ли свеједно, у наше игре нисмо га пуштали. Понекада бисмо га послали да нам купи цигарете, што је он радо прихватио и видело се да му је тако нешто импоновало, а често је цигарете куповао за свој новац.

Готово све расположиво слободно време проводили смо у околини града, посебно уз реку.

Много корисних ствари научили смо у том окружењу; брали смо печурке, сакупљали пужеве, спретно празнили рибарске вршке. Све је то добро одлазило нашим скромним породицама.

Почетак јуна био је одређен за брање воћа, наравно туђег. Знали смо све воћњаке и све стазе и богазе до њих. Како је шта од воћа дозревало, тако смо га и брали, сваке ноћи по мало. Клиња је „чувао стражу“ па смо воће делили на једнаке делове. То су за њега били посебни тренуци.

Дуго сам тако стајао опхрван успоменама; најзад сам се пренуо и пошао према реци на којој се догодило оно судбоносно.

До старог пристаништа стигао сам, а да се уопште не сећам како.

„Све је као и пре, само што је живот прошао“, паде ми на памет једна потресна реченица Ивана Буњина.

Заиста, старо пристаниште је остало онако како сам га запамтио – дуги бетонски гатови и гвоздени привези за бродове. Зашто се звало старо пристаниште, кад новог није ни било, то нико не зна. Некада давно, ту су пристајали парни бродови, довозећи и одвозећи људе и робу. Тако је било док није изграђена железница,а тада је пристаниште опадало, све док није сасвим стало. На њему и око њега настала је градска плажа.

Нас четворица били смо оних година поносни на то што смо први отварали сезону купања на великој и моћној реци.

Тог дана, кога се болно присећам више од педесет година, а био је почетак априла, одлучили смо да је време за почетак сезоне. Неколико претходних дана било је веома топло и веровали смо да је то право време. Изабрали смо касно поподне, кад је у близини и на самом пристаништу било доста шетача, како би било што више сведока нашег подвига.

Вода је била исувише хладна, али ми смо знали – требало је само скочити – тренутак језе при додиру с водом, а даље није страшно.

Скакало се са гвозденог стуба за који су некада везивани бродови. Зато је река уз саму обалу била прилично дубока.

Коцком смо одредили распоред скакања и част првог скока припала је мени. Попео сам се на стуб, неколико секунди се премишљао, а онда скочио, заронивши у воду с великим пљуском. Брзо сам изронио и још брже допливао на обалу. Одмах за мном скочили су и остали, уз коментаре публике о младости-лудости.

Свеједно, ми смо били поносни; поседали смо на топли бетон и запалили цигарете. Тада смо угледали клињу који је седео на једном стубу, пар корака од нас. Ни онда, а ни сада нисам могао да се сетим ко је почео да наговара клињу да и он скочи, али смо се убрзо свих прихватили убеђивања и навањивања.

Говорили смо му да је, само ако не скочи, најгора кукавица и пеза, нико и ништа, да га никад нећемо примити у друштво и све тако.

Он је ћутао, али се видело како се колеба. Дуго је трајало док се скинуо и попео на стуб; гледао је неко време у тамнозелену, мутну воду, онда скочио. Скочио да никада више не изрони, као да је камен бачен у воду. Ми смо у првом тренутку били задивљени што клиња може толико дуго да издржи под водом, у сваком случају дуже од нас; али он се није појављивао и ми смо све више постајали узнемирени док коначно нисмо схватили ужасну истину – клиња се утопио. Закукали смо и завапили, трчећи избезумљено горе-доле, непрестано понављајући:“ Људи клиња се утопио!“

Људи су притрчали, требало је мало времена да схвате шта се догодило. Неки су потрчали низ реку, неки су по сто пута испитивали нас четворицу о томе шта се догодило. Добро се сећам да нисам могао ни слова да изустим од страха и бола, толико су ми зуби цвокотали. Слично је било и са осталима.

Ускоро су стигла два милицијска аутомобила; у један су потрпали нас четворицу, а у други неколико људи који су могли нешто да посведоче.

У милицијској станици испитивали су нас појединачно. Био сам толико сломњен и духа одсутног да уопште нисам разумевао шта ме питају. Тек када сам два пута оштро ошамарен, схватио сам да су сва питања усмерена на то, да ли је клињу неко гурнуо у воду или је сам скочио. Заклињао сам се свим и свачим да је сам скочио, али сам прећутао да смо га жестоко наговарали.

После сам сазнао да су готово исто казали и моји другови. Ускоро су се појавили наши родитељи и одвели нас кући. Сутрадан смо сазнали да је клињина смрт проглашена несрећним случајем.

Као по договору, два дана нисмо излазили из кућа, а онда смо се спонтано окупили на омиљеном месту – у крошњи багрема.

Ту смо се заклели страшном клетвом да никад нећемо рећи шта се заиста догодило с клињом.

Убрзо након клињине сахране, његова мајка се одселила, нама незнано куд.

Нас четворица смо се још чвршће држали заједно; све до мог одласка из града, више никада нисмо отварали сезону купања нити смо одлазили на старо пристаниште.

***

На путу до гробља, размишљао сам о свим овим протеклим деценијама, о грижи савести која ми је загорчала младост; време лечи оно од чега те живот разболи, али није било дана да се нисам сетио клиње, вероватно зато што су најинтезивнија сећања на детињство; увек бих видео само једну слику: клиња на оном стубу сав престрављен, али не одустаје од скока. Нисам престајао да се питам. Да ли је он уопште знао да плива? Ако је знао, како то да је тако брзо нестао под водом? А шта ако није?

У суштини то ме је и највише мучило све ове године; ако није био пливач а скочио је, хтео је да нам покаже да је бољи, него што смо мислили о њему, да је храбар и у свему једнак нама, да је заслужио да буде у нашем друштву, равноправан. Да више не буде клиња…Све ми је то у младим годинама било несхватиљиво, а болело је силно.

Лако сам нашао његову малу гробницу од сивог камена, већ добрано оронулу. Зачудо, клињина слика на порцелану била је очувана; иста она светла коса и очи, с нечим болећивим у погледу.

Грло ми се стегло, а сузе су текле низ лице цурком. Дуго се мој замагљени поглед није одвајао од порцеланске слике; стајао сам дуго, мрак је освајао. При последњим трацима сунчевог одсјаја учинило ми се да сам у клињином болећивом погледу наслутио опроштај.