Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Драган Недељковић (1925–2015)

ПРОТИВ МАЛЕ СРБИЈЕ ВОЂЕН ЈЕ ЗЛОЧИНАЧКИ РАТ

Дуго је путовање Драгољуба Драгана Недељковића (1925) од завичајне Руме, преко фронтова у Другом светском рату, студија на Београдском универзитету, потом на Сорбони, доктората, универзитетског у Стразбуру и државног у Бордоу, преда- вања на више француских, европских и америчких факултета, али пре свих на ма- тичном београдском Филозофском и Филолошком факултету, до веома активног пензионера у отаџбини. Иако грађанин света, остао је веран завичају. Посебно је поносан на своје родно место Равње у Мачви, описано у роману,,Хајдук Станко“ Јанка Веселиновића. Драган Недељковић један је од водећих српских слависта и угледни европски компаратиста. Редовни је члан Европске академије наука, уметности и књижевности са седиштем у Паризу, саветник у извршном телу Европског друштва културе у Венецији, председник Српског центра Европског друштва културе. Годинама је био у управама међународних удружења у области славистике и опште, упоредне и светске књижевности. Држао је научна предавања на многобројним универзитетима у Европи и свету. Члан је Удружења књижевника Србије.
Аутор је више од 400 стручних, научних и књижевних огледа. Објавио је два- десетак књига, међу којима су: „Ромен Ролан и Стефан Цвајг“, „Моћ и немоћ књи- жевности“, „Универзалне поруке руске књижевности XIX века“, „Ка обећаној земљи – огледи о имагинацији руских песника XX столећа“, „О два вида реализма у роману Тихи Дон Михаила Шолохова“, „Гогољеве Мртве душе“, „Десанка Максимовић – песник наше судбине“, „Проучавање књижевности I-II“ (с Драгишом Живковићем), „Уметност тумачења поезије“ (с Миодрагом Радовићем), „Издалека – светлост“, „Светлост изблиза: Сјај и беда утопије“,,,Из дубине светлост или у предворју смрти“, „Дом без крова“ „Отаџбина и дијаспора“, „Речи Србима у смутном времену“, „Тражење доба у недоба“, „Драма цивилизација на Балкану – Српска трагедија на прагу XXI века“, „Беседе под затвореним небом“, „Темељи српске духовности“…
Не пропуштате да нагласите да сте рођени у Равњу, у Мачви?
Ту се одиграла последња, трагична битка Првог српског устанка, у којој су се истакли Зека Буљубаша и његови голаћи. Сећате се завршних реченица романа „Хајдук Станко“, који је за моје поколење, и низ других, био једна од националних библија:,,И Турци провалише Равње“… Ту сам рођен, јер су се моји родитељи, обоје из Руме у Срему, случајно ту задесили. Са узбуђењем памтим стазу до обале Саве, где сам се брчкао, школу у којој је мој највољенији теча, Милован Станивуковић, из Или- наца у Срему, добровољац у војсци Србије, носилац Албанске споменице, био упра- витељ. Он је усред села подигао споменик Зеки Буљубаши, лепо сарађујући са сеоским кметом, угледним Милутином Ђонлићем, кумом на мом крштењу у Равњу. Иако сам рођен на Светог Илију, 2. августа 1925, а крштен на Светог Пантелејмона, нисам добио име ни Илија ни Пантелија него Драгољуб, по среском начелнику из Богатића, којега је председник Равња, кум Милутин, изузетно ценио и волео. А кум је имао неприкосновено право да одабере име. На знамењу сам био Александар. У савременом хаосу, у којем се обичаји занемарују, заборављају и одбацују, знамење је нестало. А некад су Срби много држали до предања. Памтим да је у нашој кући, али не само у нашој, на зиду била, као световна икона, слика,,Зека Буљубаша и његови голаћи или Из боја у бој“. Толико о Равњу, које још нема цркву, а свечано је славило, пре социјализма, дан Цара Константина и Царице Јелене, кад су све капије биле широм отворене за госте и намернике. Нажалост, Равње се, у Титово доба, одрекло те дивне славе, а сад су сељани подељени, не славе сви. Због те подељености, нисмо успели подићи цркву у Равњу, а нашли смо место усред села, и план је сачинио угледни архитекта Михаило Митровић…У том селу крај Саве протекле су прве године мога детињства. Узбуђивала су ме, рецимо, прела на сокацима., под звезданим небом. Око ватре се играло, певало, шалило, смејало. То, као у сну, памтим. Убрзо смо се преселили у родитељски завичај. Основну школу и гимназију завршио сам у Руми, која је и мој прави завичај. Тамо су ми корени.

Ваше књиге сећања својеврсна су ода пријатељству и побратимству, ода љубави?

Да, ја сам опчињен светлошћу и не волим мрак, ни у дословном ни у фигуративном смислу. Сетимо се великог немачког песника Гетеа, последње речи, у ропцу биле су му: „Више светлости“!
Од дечаштва сам неговао култ трајног пријатељства. У Руми, у гимназији имао сам пет побратима, којима сам се поносио. Ми смо помешали крв, такав је био древни обичај. Моји побратими, од десете, једанаесте године, били су свестрано обдарени: достојанствени Милинко Бујновић, изврсни фудбалер Димитрије Димов, најбољи математичар међу нама Лазар Хранисављевић, најдуховитији Стојан Косанић, као и изразито даровити поета, велики маштар и полиглота, родом из Хртковаца – Марко Мацан Пепчић. Мацан је био Хрват, а надахнут српским песништвом. Уствари, ти наши људи из Хртковаца, и још неких околних села, то су Клименте, Арбанаси католичке вере. У доба аустро-турског рата, они су се, заједно са Србима, дигли на устанак против Османлија, па су, после пораза, као и Срби, кренули у велику сеобу на север. Турци су их стигли негде код Ваљева и исекли их око две хиљаде, а остали су прешли преко Саве у Срем. Готово су заборавили свој језик, арбанашки, и говорили српски, а како су били католици, напрасно су проглашени Хрватима. У време драме око Хртковаца, ја сам желео да одем у родно место мога побратима Марка Пепчића, да измирим завађену браћу, подсећајући их на заједничку историјску и људску судбину, али сам био сувишан, непожељан… Од нас шесторице побратима још смо живи Стојан Косанић, доктор ветерине у завичајној Руми, и ја. Мацан је погинуо, као партизан, остали су прерано умрли. Око тог побратимског језгра било је драгих и драгоцених, пријатеља, ђака румске основне школе и гимназије. Већина није међу живима.
Касније сам стекао нове побратиме, не на мој предлог, него је иницијатева била њихова. И њима се поносим и често их дозивам у сећање. Укрстио сам руке и испио „брудершафт“ са врло ученим и племенитим загребачким професором Зден- ком Шкребом, изузетно хуманим и непоновљивим зналцем. Звао ме у Загреб, где сам се зближио са веома плодним кругом књижевних историчара и теоретичара, чији је челник био Шкреб. Био сам његов гост, у свом стану приредио ми је, уз вечеру, кон- церт: музицирао је са још тројицом колега, био је то сјајан квартет. Шкреба сам звао у Београд. Требало је узвратити гостопримство на достојан начин, па смо, Владанка и ја, позвали на вечеру, уз Зденка, мог старог друга, још из гимназије, знаменитог гитаристу, ученика великог Сеговије, Јована Јовичића, уз којега је била и даровита ћерка Дубравка, врсна пијанисткиња. Јован се сетио да сам му ја одабрао прву гитару и показао му прве акорде. Убрзо се он винуо ка самом врхунцу. Свирао је на сјајној гитари загребачког мајстора Бочкаја. По наговору Сеговије, Јован је у Шпанији купио две врхунске гитаре – Рамирезову и Флетину. Ја сам био задовољан Бочкајевом творевином. Шкреб је уживао, јер Дубравка је и лепо певала. И, уз оца, свирала на својој гитари. Шкреб је уживао. А кад се појавила и девојка Кика, наша кућна помоћница, млада и љупка, а родом са планине Јелице, Зденко је усхићен рекао: „Побратиме Драгане, па код тебе је све естетизирано“. Звао сам побратима Шкреба и у Нанси, где сам организовао три научна скупа, запажена у Лорени и Француској. Имао сам подршку градоначелника доктора Росиноа, министра у влади Жака Ширака. Кад нас је он примио и поздравио, требало је узвратити поздравом и благодарношћу. Како је Зденко био не само врсни германист, него и одличан романиста, он се министру обратио на добром француском.
Било је то време кад смо били једна земља?
Да, била су то нека боља времена. Ја сам из онога поколења које је неговало пријатељску предусретљивост кроз један леп стил. Пријатељу Хрвату обраћао сам се латиничним писмом, а за узврат, дотични Хрват писао би мени ћирилицом. Зар то није лепо? Али, где су сад лањски снегови! Ми смо југословенство доживљавали оз- биљно, темељно и искрено. Јесмо србовали, знали све наше химне, посебно волели црногорску „Онамо ‘намо“, али смо радо певали, као заједничке, и хрватске родољубиве песме – не само „Лијепу нашу“ него и „Нема јунака, нема Хрвата као што је био Јелачић бан“, или ону посвећену Зрињском „У бој, у бој, мач из тока браћо, нек душман зна како мремо ми“, или „Красна земљо, Истро мила, доме рода славенског“, а знали смо и кајкавске попевке. Све смо то осећали као своје, као наше заједничко. Можда смо били наивни, нисмо се питали да ли иста чувства негује и друга страна.

Да ли је тачно да су сви интелектуалци, дипломате, новинари, који су после Другог светског рата одлазили у иностранство, морали да раде и обавештајне послове?

За нас, васпитане на оном, чини ми се, Змајевом стиху-опомени „Дозволте ми
да мрзим шпијоне“, то сигурно не важи. Шпијунирати своје сународнике, своје
ближње, никако се не уклапа у мој, у наш морални кодекс. Али постоји принцип ва-
жећи за велике нације. Сваки Енглез дужан је, као држављанин Уједињеног краљев-
ства, да води рачуна о националним и државним интересима своје отаџбине кад се
затекне у туђини. Држећи се тог начела, ја сам из великог света слао у отаџбину по-
руке и предлоге, особито о културној, научној и међууниверзитетској сарадњи. Са-
свим ретко сам добиjaо одговоре. Стога бих рекао, на основу сопственог искуства, да
смо се у знатној мери и ми сами изоловали. Кад смо организовали, главни организа-
тор био је професор из Новог Сада Миодраг Радовић, велики светски конгрес за мо-
дерне језике и књижевности, тражили смо пријем за готово хиљаду учесника код
председника Србије, али председник се није појавио, него нас је примила извесна
трећеразредна личност, а председник се морао појавити јер су већ и он и Србија били
оклеветани. Требало је упутити поруку свету, свим континентима, да се зна шта
стварно Србија и Срби мисле, и шта од света очекују. Прилика је пропуштена на моју,
на нашу жалост. А то није једини случај…

Пратите ли светску и домаћу литературу. Има ли ту дела која ће надживети своје ауторе?
Мислим, пре свега, на савремене писце који су већ класици, то јест проверене величине, чија су дела уписана у свест и судбину нашег народа, а припадају и светској литератури: Иво Андрић, Милош Црњански, Добрица Ћосић. Мислим и на сазвежђе значајних песника, прозних и драмских писаца који повезују свесрпску културу, упр- кос неприродним, силом наметнутим границама. Широк је тај круг, створили су зна- чајна дела, која ће их надживети – Меша Селимовић и Данко Поповић, Скендер Куленовић и Бранко Ћопић, Милорад Павић и Борислав Пекић, Мома Капор, Светлана Велмар Јанковић и Жарко Команин, Душан Ковачевић и Синиша Ковачевић – листа је импозантна. Следе и песници – Васко Попа и Миодраг Павловић, Стеван Раичковић и Дејан Медаковић, Слободан Ракитић и Љубомир Симовић, Иван В. Лалић и Рајко Пе- тров Ного – и ту је поворка дуга. Српска књижевност држи корак са европским лите- ратурама. Висок је њен лет. Култура, уметност и књижевност опиру се насиљу, спонтано и свесно, буне се против вештачких граница. Помишљам на пророчанску реч Достојевског: „Само лепота ће спасити свет, она је кадра да учини то чудо“.

Како сте доживели распад Југославије? Да ли је Слободан Милошевић имао
историјску шансу да реши српско питање?

Као насиље, као дело злочинаца, као бесмисао. Враћени смо два-три века уна- зад, што је неопростиво и ненадокнадиво. На аеродрому Никола Тесла у Београду суо- чавамо се са тим апсурдом: сви су летови интернационални, домаћих више нема – за Подгорицу и Тиват, за Љубљану и Скопље, да не набрајам даље. Али, књижевност и уметност, песма, па и спорт опиру се насиљу. Милошевић је трагична личност, можда варијанта Дон Кихота. Покушао је да спасе Југославију. Није се довољно ослободио ко- мунистичке заблуде. Морао је да каже, јасно и гласно, својим Црногорцима да су они вазда били, и требало би да и даље буду елита српства, српска Спарта. Ако је тачно да конац дело краси, Милошевић је мученички, то јест херојски, завршио свој век, бра- нећи, не само себе, него и српски род. Никад га нисам срео. Кад је био моћан, нисам то ни желео. Питао сам се: да ли би он имао слуха за моје примедбе и предлоге? Он није био шовиниста, чак ни довољно српски националиста. У свом националном чувству није ишао до краја. Очигледно, није довољно упио у своје биће дубоко српство Његоша, Марка Миљанова, Светог Петра цетињског, па ни надахнутог песника химне „Онамо ‘намо“… Сад нам је свирепо смањена држава, деценијама смо без правог до- маћина и без истинског државника. Јер да га имамо, рекао би: нису Срби изазвали рат. Злочин против мира, тај највећи злочин, учинили су други. Србима је рат наметнут, а кад се хаос распламсао, злочина је било на све стране. Срби су морали да се бране.

Против мале Србије, на крају XX века, вођен је мали светски рат. Да ли су
Вам се, тих дана, јављали пријатељи из иностранства?

Против мале Србије вођен је злочиначки рат. Злочиначки карактер тога рата никад не треба заборавити. О томе сам много пута говорио својим француским студентима у Нансију. Прави пријатељи нису ми окренули леђа. Жан Деска, из Бордоа, остао је веран, и тако оправдао надимак Јоца Србин. Патрик Бесон такође. Пол Баке пажљиво је слушао моја тумачења и, углавноим, прихватао их је. Умни Ален Сегондс и његова супруга Мирјам видели су суштину јасније од мене, жигошући нови светски поредак. Значајан парламентарац и председник једне општине близу Ламанша, мој пријатељ Ив Боне, на- писао је више књига посвећених српском питању, али наши званичници то слабо реги- струју. Мој смерни сусед из Нансија, благородни Франсоа Дару, био ми је беспрекорно веран пријатељ. Жан Гомије није више био жив, али за њега је Србија вазда била „витешка Србија“ – он би је бранио лепше него ја. А тек моја пријатељица Мишел – Мона Лиза из Ларошела. Импозантна је та листа верних пријатеља. Пријатељства треба неговати, као највећу драгоценост. Хандкеу треба дати једну од улица нашег престоног града.

Изгубили смо, по свој прилици, Косово и Метохију. Може ли се нешто учинити да се то спречи?

И Јевреји су били изгубили Јерусалим. И не једном беху прогнани и распршени широм света: „На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо сећајући се Сиона“. Потресна је та историја. Да не помињемо Египат. Али поробљени нису губили наду да ће се ослободити и вратити у обећану земљу. И вратили су се после много векова. Треба имати даха. Треба памтити. Пропадају заборавни народи. Срби треба да буду достојни трагедије која се обрушила на нас. Са надом, ми смо спасени – опомиње апостол Павле у Посланици Римљанима.

Остали смо и без Црне Горе, тамо се ствара нова нација, измишља нова абецеда, прави нови језик?

Чине то нове потурице, а знано је како их је дефинисао Његош. Наслеђе ко- мунизма је кобно – тешко је ослободити се тога до краја. Грозна је та владавина ап- сурда, то робовање глупости. Велики хаос посејали су Лењин и Стаљин, измишљајући нове нације, ломећи кичму великом руском народу. Тако је најрускија руска земља, а то је Малорусија или Украјина, завичај Гогоља, његовог Тараса Буљбе и запорошких козака, проглашена за нову нацију. То је инат историји – Русији је одузет велик део средњег века, Кијевска Русија, у којој су корени рускога народа, извор свести. Па Руси су кршавани у Дњепру. Опонашајући ту бесмислицу, и југословенски комунисти измишљали су нације. Тако се најсрпскија земља одрекла саме себе, стидећи се оних српских знамења због којих је сматрана српском Спартом.
Ви сте имали среће да у тој Европи, када су Србију уважавали, упознате неке од највећих европских интелектуалаца?
Остао је иза њих сјајан траг, и много више него траг. Уписали су се у историју струке којој су се посветили. Дела Рене Велека чврсто се држе, као стена коју запљускују валови. Наравно, валови их превазилазе, али стена одолева. То исто могу рећи за незаобилазна остварења Алексејева, Жирмундског, Етиамбла, Ескарпија, Јауса, Жана Русеа, Старобинског, Рите Шобер и низа других. То су класици, уграђени у историју науке о књижевности, која, дакако, иде даље, градећи нове путеве, али темељи остају, без њих су нова здања нестабилна. То су путокази, свесни сопствене недовољности и недовршености, то су фарови који обасјавају нове путеве. Балденсперже, Жан Мари Каре, Шарл Дедејан, Жан Гомије, Пјер Паскал – доживљавам их као светионике, који охрабрују нове нараштаје да стреме напред и навише. То су и моји учитељи којима исказујем дубоку и свесрдну благодарност. Срећан сам што сам их упознао, слушао и у себе, колико сам могао, уградио.
Најмање смо говорили о Београдском универзитету, колегама и пријатељима, узорима и противницима, наследницима и ученицима?
Катедру опште или светске књижевности створио је Војислав Ђурић, који је не само окупио млађе сараднике, него је и дао почетне тонове, назначио правце, са- чинио план и програм, по којима се радило. Нема сумње, Воја Ђурић је обележио читаву ову епоху. Он је оснивач и вођа. Ја њему много дугујем, иако нисам код њега докторирао. Али, он ми је омогућио да одем у велики свет. Сећам се речи врло уче- ног Милана В. Димића, који је оставио светао траг не само у Канади, где је био ува- жени професор, него и у Међународној асоцијацији компаратиста: „У прилици сам да упоређујем знања нашег професора Воје Ђурића и светских величина, па могу да кажем да наш Воја нимало не заостаје за њима, а многе превазилази. Штета је само што се он није осмелио да објави своја предавања посвећена историји књижевних теорија, којима се одмеравао са сличним подвигом Рене Велека. Али, Воја је ишао дубље, у антику и у књижевности древног Истока, не задовољавајући се само запад- њачком, европском књижевном мишљу, почев од хуманизма и ренесансе, што је била Велекова полазна тачка… (Ту се Ђурић, нехотично, додирује са великом амбицијом Француза Етиамбла). Воја је платио превисок данак свом перфекционизму, свом страху од дескрипције, од парафразирања, који су неизбежни кад се постави одвећ висок циљ и широк свеобухватан задатак. Сви смо ми велики дужници Војиславу Ђурићу“, поштено закључује прерано преминули Милан В. Димић.
После Ђурићеве епохе, дошло је доба Рашка Димитријевића, великог бесед- ника, који није много писао, већ је трагове остављао говором, великом и свестраном културом. О томе смо, чиними се, већ нешто говорили. Подједнако зналачки тумачио је дела, рецимо, Томаса Мана, Моцарта и Леонарда. За даровите младиће, који су гладни знања сишли са Копаоника, Дурмитора, Сињајевине, Козаре… била је то изузетно привлачна и обогаћујућа духовна храна. Рашка су помно слушали не само студенти светске и југосветске књижевности, него и правници, медицинари, економисти… Долазили су код Рашка, као на литургију, на велику празничну свеча- ност, на свето причешће.
Треће доба обележио је Никола Милошевић, велики ерудита и бриљантни говорник. Њега су следили такозвани николинци, као верници. Имао је своје бројне присталице. Никола је рушио митове, обрачунавао се не само са стаљинизмом него и са лењинизмом. Слободом свог аналитичког духа очаравао је најдаровитије младе људе неколико поколењa.
А онда су стигли „млади лавови“?
Неизбежна смена генерација довела је на чело катедре врсне зналце – Владету Јанковића, који је сад амбасадор при Светој столици, у Ватикану, Љубишу Јеремића, Драгана Стојановића… У Новом Саду је на чело катедре стасао највернији Рашков ученик, Миодраг Радовић. Лутајући професор, који је предавао и још предаје на више места, овде, у Републици Српској, на Косову, ту је и динамични Мирољуб Јоковић. На београдској катедри истакнуто име је и Јован Попов…
Себе, и своју улогу, не помињете?
Не прекидајући везу са матичном катедром и са Универзитетом у Београду, ја сам предавао у Стразбуру, у Бордоу, на Сорбони, најзад у Нансију. Не само предавао, него и проналазио стипендије за наше београдске колеге и студенте. Више десетина, па и која стотина Београђана, добила је прилику да се усавршава у Француској, Немачкој, Канади, Сједињеним Америчким Државама и другде. Никад нисам заборављао своје колеге и наше студенте. О томе сам већ нешто рекао, не бих хтео да се понављам. Плашила ме је изолација Србије, присутна и на мом матичном факултету. Организовао сам сарадњу са Европом и светом. Довео сам у Београд светски конгрес компаратиста. Организовао сам први велики научни скуп посвећен делу Иве Андрића. Привукао сам у Београд, у Србију, тада врло угледно Европско друштво културе. У Нансију сам организовао три научна скупа посвећена српским писцима и положају српског народа у Југославији, на Балкану и у Европи. Чинио сам све то као слободни стрелац, најчешће без подршке, понекад праћен сумњама, па и клеветама. Сад је то поодмакла прошплост. Да будем доречен: у Нансију су ми свесрдно, у остваривању мојих замисли, помагали Александар Радовић и тадашњи лектор Мирољуб Јоковић, који је и докторирао у Нансију. Ја сам му био ментор, а у комисији је био и чувени компаратиста, професор Рене Гиз.
Које бисте још београдске колеге издвојили као „светле примере“?
Говорећи о својој катедри, нисам довољно истакао улогу тихих, скромних колега, који нису имали своју епоху, али су савесним радом били драгоцени у свим епохама. Такав велики и смерни радник, чији је допринос голем, а недовољно запажен, још мање награђен, јесте професор Иво Тартаља. На таквима почивају битне вредности. Ако гледам шире, указује ми се као велики узор професор Зоран Константи- новић, члан седам академија, велика, племенита, скромна личност, која је деценијама зрачила својим стваралаштвом, добротом и великодушношћу. Био је то велики господин, сјајни зналац и изнад свега – човек, кога су красиле ретке врлине. Подједнако родољуб и Европејац, Србин и светски човек, отворен за све вредности. Он је, гдегод би се нашао, чинио само добро. Оличење скромности, али и високе културе, Константиновић је у великом свету био достојан представник свога народа, а у нашој средини оличење оних духовних и моралних вредности којима се дичи људски род.
Ако, у овом безнађу, ипак има спасоносне наде, њу подржавају и оправдавају управо такви људи, смерни, учени и племенити какви су моји пријатељи Иво Тар- таља и Зоран Константиновић. То су изворни ствараоци и неуморни доброчинитељи, који су много више давали, него што су добијали. Лишени и најмање сујете, имуни на тај први смртни грех – сујету, или гордост, или охолост, они нису ни очекивали признања и награде. А има таквих још, има много добрих људи у нашем несрећном народу. Њихове врлине, кад се саберу, творе ону лепоту која ће спасити свет. И ми се уздамо, ја тврдо верујем, да од таквих долазе и нада и спасење.
Ми о својим великанима, нажалост, не водимо довољно рачуна, брзо их заборављамо?
То је истина. Домови наших писаца и уметника често су у жалосном стању. Погледајте како пропада вила у којој је живео и библиотеку оставио Вељко Петровић, у улици Теодора Драјзера. Ту је и оставштина Милоша Црњанског, која такође пропада. Добро је „заштићен“ једино Иво Андрић. Брине о њему његова задужбина. А шта да кажемо о Добрици Ћосићу? Он је, да би опстао и помогао деци у великој кризи, продао своју вилу на Дедињу, купљену од ауторских хонорара, и преселио се у врло прозаичан крај, близу Палилулске пијаце. А та вила – сведок је бурне историје. Многе одлуке су ту сковане, важни договори у њој су обављени, најзад и значајна дела ту су створена. Богата библиотека са више од петнаест хиљада књига – речито говори о великом писцу. Ту су биле и важне уметничке слике: сећам се два Шумано- вића, да не помињемо Бату Михаиловића, Петра Омчикуса и низ других. У том ам- бијенту пријатно се осећао, дивећи му се, лорд Овен, чест гост Добрице и Божице, да не говоримо о српским првацима из Републике Српске, са Косова и Метохије, Крајине, Хрватске… Да Србија има ваљану политику, да она и Београд имају душу, сачували би ту знамениту кућу, то историјско здање, за садашња и будућа поколења… Па то је наша Јасна Пољана, коју није требало отуђити. Требало је да Београд и Србија осигурају великог писца и за историју сачувају тај дом, који о њој речито сведочи. О томе сад узалудно размишљам, док упоређујем виђено у Русији са промашајима у Србији.
Да ли Вам се чини да су се интелектуалци повукли, да се њихов глас не чује, да је, у сваком случају, тиши од гласа политичара?
Онај који се повлачи није прави интелектуалац, јер је то капитулација. Много пута осуђиване су издаје интелектуалаца. Жилијен Бенда, учинио је то на најтемељнији начин. И о томе сам писао и говорио, али и то је тема, која захтева већи простор. Ангажовао сам се у Европском друштву културе, чију сам изворну философију усвајао. Друштво се храбро супротстављало, у доба хладнога рата, највећим силама: Америци и СССР-у. Било је ту много врхунских интелектуалаца, научника и философа, књижевника и уметника. Али, херојски период је прошао. За драму српског народа нису имали слуха. Тад сам се повукао, јер су моја очекивања била изневерена. Французи имају дивну пословицу: Племенитост обавезује! Стога, у мојим текстовима, мало је присутна похвала демократији, али јесте присутно слављење свете Слободе. Јер ми је блиско античко осећање и уверење: Нема среће без Слободе, а Слободе нема без храбрости.
Како видите Србију кроз педесет година?
Зацело, нисам пророк, а не бих да уображавам да сам визионар. Скрушено чекам да се српски народ препороди, да се посвети врлинама, да испуни светосавски завет, као народ, не изабрани, али народ посвећен добру, сједињен у љубави.
После свега што сте доживели и проживели, после тако богатог и бурног живота, да ли сте данас оптимиста или песимиста?
Стање је тако тешко, не избегавам да кажем и – трагично. Наша велика брига јесте како да нађемо спасоносни заједнички језик? Много је неслоге, превише неповерења, пизме и мржње, и још је, на велику жалост нашу, актуелна опомена Лазе Костића: „Најцрњи враг је Србин себи сам“… Или онај Ракитићев закључак: „Србин је Србину Јуда“. Како то превазићи? Како доћи да разумевања, до заједничког језика? Дух Свети треба да сиђе на нас и помогне нам да научимо тај најтежи језик – зајед- нички, и најлепши – језик Љубави. И шта је још трагично? Па бела куга! Више нас умире него што се рађа. Сваке године, кажу статистике, један Аранђеловац мање. А плашим се да ће убрзо бити и један Крушевац мање. Чујем на телевизији: 1.200 села у Србији умире. То је агонија. Треба јој се супротставити, стварајући и учвршћујући породицу, рађајући и васпитавајући децу. Гледам опустеле школе, или пак оне које имају само два-три ђака, понекад и само – једног. Свака част учитељицама које са њима ревносно, с љубављу, раде. И свака похвала тој дечици која пешке долазе у школу, понекад и петнаестак километара и толико назад, до куће, трудећи се да, у тим неусловима, бар нешто науче. Гледам и напуштене старце и старице. То је добар народ, паметан али заостао, не заслужује такву судбину. Где је елита? Нема је. Где су политичари? Савест им је успавана, брину ли само о сопственим или уско страначким интересима. Спасење је у култури, а то значи и у раду, који је срж културе. У ствара- лаштву. Нажалост, наша држава, одавно већ, нема домаћина, воде је и њоме упра- вљају расипници, или недорасле личности. Где су прави људи, домаћини и државници? Где су људи забринути и неспокојни, будне савести? Где су неимари – да дођу на место рушилаца? Где су људи који верују, и верујући знају: „Где једин- ство влада – ту станује Бог“.

Разговор водио: Зоран Хр. Радисављевић

(Из књиге Све више ћутим и слушам, „Рашка школа“, Београд, 2011)
54