Нова Зора

Часопис за књижевност и културу

Илија Лакушић (1947–2024)

Драган Лакићевић

УСПОМЕНА НА ДРУГА ИЗ ПЕСНИЧКЕ МЛАДОСТИ

После Момира Војводића, Ранка Јововића и Миодрага Трипковића, из подгоричког круга српских песника оде и Илија Лакушић (1947–2004). Био је већ начетог здравља и срца, недавно му је, на Марковдан, позлило на Медуну, где се свечано уручује књижевна награда „Марко Миљанов“ – сад се придружио песницима-пријатељима које смо поменули на почетку, а уз које су још били: Саво Лекић, Јанко Брајковић, Веселин Ракчевић, Влајко Ћулафић. Сви су они живели у Црној Гори и били српски песници и књиге штампали ћирилицом.
Недавно је у „Летопису Матице српске“ Илија објавио песму: како више не иде у кафе „Лазаро“ у Момишићима, јер тамо више нема тројице редовних песника- саговорника (навео им је имена) којима се повремено придруживао и писац овог портрета-некролога, задивљен неисцрпним и жустрим расправама и темама поезије, историје, Његоша, Београда. Уз кафу, за столовима код „Маестра“, оживљавао је давни дух „Коларца“ и искрсавао лик Вита Николића из времена песничког братства и „социјалистичке боемије“… Анегдоте су незаборавним песницима давале златни сјај. Омиљени су им песници-савременици, живописни покојници, између многих, били: Брана Петровић (с којим је Јововић незаборавно друговао у Београду, а Лакушић путовао чак у Кину), Стеван Раичковић са плаже у Херцег-Новом, Александар Секулић, Рајко Петров Ного, Слободан Ракитић и Петар Пајић, који су песнике из Црне Горе сматрали својима и онда кад су црногорски политички прваци, у скупштинама и партијским кухињама, чинили огромне проневере у духу „истраге Предака“ (Драган Станић).
Васојевић
Лакушић је био песник 55 година. Писао је прозу и сатиру, опробао се и за децу, али је највише књига и деценија посветио поезији – песнику као сензибилном субјекту и Његошу, као универзалном песнику-генију, сину-јединцу Црне Горе и „косовске мисли“ . Висином духа и дела, Његош је код Лакушића надмашио планину Ловћен, са којом је поделио песничку и историјску судбину, чија је драма хришћанске жртве тек започела. Лакушићеве филозофеме о Његошу и Ловћену, у доба Митрополита Амфилохија, одвијају се напоредо са именовањем „пустињака цетињског“ – „ловћенским тајновидцем“…
Рођен је у Лијевој Ријеци. Васојевић. Живео у Титограду и Подгорици, где је учио школе, завршио економски факултет, радио као дописник „Борбе“, уредник културе у „Побједи“, председник Удружења књижевника Црне Горе, а био је релативно кратко министар културе у Влади Црне Горе, почетком деведесетих, кад се чинило да се Црна Гора враћа управо својој изворној култури која је кроз свеколике „тмуше и непогоде“ (Јован Радуловић) светлела из уметности Мирослављевог јеванђеља, ћирилице Ободског Октоиха и Горског вијенца, косовског колорита Петра Лубарде… Из озарења Мораче, Острога, Пиве, Савине, пљеваљске Тројице, Дајбаба, Цетиња… Док су режими често мењали сами себе, песницима је било остало да постоје у свом језику и писму. Лакушић је спадао у најбоље, а најбољи нису прелазили у дукљане и монтенегрине, нити мењали име језика и гробове дедова. Учествовао је у обнови православне цркве у Ножици покрај Лијеве Ријеке, у којој почива војвода Васо, родоначелник Васојевића, по Цвијићу „најбројнијег српског племена“… У Ножици је Лакушић и сахрањен, као Јововић у Косићу (Бјелопавлићи), као Војводић у Горњој Морачи..
Листопадна књига
Од своје генерације разликовао се аутентичношћу тематских опредељења и мотивских нијанси. Лирским изразом поготово. Модерним стихом и мишљењем. Његов специфични дар за хумор и иронију поезији је давао посебне филозофске и мисаоне димензије. Омиљена књига му је била избор из модерне француске поезије И вечно ритам, у избору и препеву Николе Трајковића, издање цетињске Народне књиге 1955. Као да се из ње учио песничкој храбрости и модерности. Као песмицу, знали смо низ песничких имена са задње корице, азбучним редом: Аполинер, Бретон, Деснос, Елијар, Жакоб, Кено, Кокто…
Кад сам му једном, у писму из Београда, тражио да ми књигу пошаље, написао ми је: „Шаљем ти књигу. Пошто је код мене била целе године, види да јој јесенас није отпао који лист!“
Иза стакла песме
На самом почетку био је опседнут тајном певања – радошћу и ризиком речи. Тада нисмо знали шта је аутопоетика, али је поезија слутила, „а слутити још једино знам“ – певао је велики песник–предак.

Радо кажем ријеч љубав ријеч нада
Успомене старе драге које слажем
А не могу осјетити да ли живе
Само ето радо кажем…

Радо кажем моја пјесма моји двори
Чини ми се да се ближим нечем дражем
А знам причу о тамници и о ћутњи
Само ето радо кажем

Реч је заробљена у својој опни, мртва као кад мирује у речнику, све док се не ослободи на правом месту, у песми: разигра, распева, засјаји. Кад се изговори и напише, реч излази из робије уста. Отуд наслов прве Лакушићеве књиге Робија иза стакла, 1976.

Сличан си чекању што сиједи
И птици коју је сумња такла
Па стално вреба да излети
А не зна да је иза стакла

Пола века се у нашем слуху задржао ритам Илијине лирске минијатуре:

Свијећа сам
Ноћ ме краде
Пламен дрхти
И отима
Ја свијетлим
Ја се надам
Још ме има
Још ме има

Потом долазе две зреле „београдске“ књиге, у Радовој едицији „Знакови поред пута“: Прапечат (1982) и Кварење омладине (1987). Омиљени филозоф Сократ у Лакушићевој поезији постаће модерни књижевни јунак, алтер его, лирски саговорник и морални савременик. Поред многих мотива мора, Илија неће заборавити завичајне Комове: „Према легенди овдје сам довукао / потежи ранац снова…“ А био је духовити моралист, песник културе и поетике – знатно више ума него предметног света.
У „Знаковима поред пута“ био је најприсутнији рани Новица Тадић. Лакушић је био покрај њега. У свему различити, у нечему, ипак сродни!
Тематика и загонетка писања друго је трајала у Лакушићевим бројним збиркама, што се дало наслутити и по њиховим насловима: Папирова побједа (2010), Битка на тастатури (2012), Страст писаће машине (2022). Писање је код њега регистар знатних искушења – личних, поетичких, политичких – којима је песник давао посебна значења и често се поистовећивало са животом, и кад је реч о естетским и кад је реч о моралним поставкама и њиховим лирским изразима. Егзистенцији и поезији приступао је с великом отменошћу и фином дозом свечаности језика.
Нико се није више шалио на свој и наш рачун, а поезију је узимао озбиљно више од других савременика.
Изабране љубавне песме издавао је као засебне књиге. У љубавној поезији, по правилу, има љубави и хумора. Узвишеност је за песника Лакушићевог кова – изазов за могућности самоироније. И форма дистиха погодовала је тим иронијским ефектима. Несавршеност човека чини љубав несавршеном.

Слово као нуклеус песништва

Скрупулозно је чекао издања и признања у Београду. Стизала су са закашњењем и спорадично: избор поезије под насловом Немам другог избора, СКЗ (1993) и књига о словима Вукове азбуке, за децу, под насловом Буквара, Ошишани јеж (1994). У духу Вукове азбуке Душана Радовића, Илија Лакушић ствара своју азбуку – Буквару. Свако слово има свој лик и своје боје – гласа и слике, али и своју филозофију коју су обликовала сазвучја српског језика. Слово Л лети лако као ласта. Једно од најлепших слова српске азбуке је слово Љ – ознака за Љубав. Где је Љ, ту је и Љиљана:

Од свих ријечи
У којима је Љ важно
Љубав се истиче
Снажно

О сваком слову има по једна згода – без било ког слова не би се могао замислити живот:

Зато Б бити
Велика је ствар
За брата и бабу
Јер да није слова Б
Неко би брата
Љуљао као врата
А баба би се
Претворила у жабу.

Слово је било нуклеус речи, језика, песме. Језик је певао и кад се плакало – у себи самом, у породици, племену и држави.
У поговору Буквари, из 1994, написао сам: „Слова чине азбуку живим организмом, покретном и флуидном материјом, налик природној појави, флори и фауни. Слова личе на људе, биљке и животиње, грађевине и ствари у чијим се именима налазе. Мењају своја места и односе, функције, облике, значења, слично коцкама којима деца стварају своје игре.“

Дуго кретање кроз прошлост

Као гимназијалац и студент, писао је епиграме и сатиру: „Историја памти многобројне владе / и шта која узе, и шта која даде; имала је свака уста пуна меда, / и орден за народ – шипак првог реда…“ Упамћени су његови афоризми из оног доба: „У нашем предузећу сви су равноправни: неко је глуп, па ваља балване, а неко је балван па ваља глупости!“
Да није био одличан песник, био би водећи сатиричар. Његова духовитост била је посебна, друкчија од најбољих међу „јежевцима“. Неговао је иронију и самоиронију, игре језика, неговао довитљивост духа. И своје здравствене проблеме, и тренутке губитака заодевао је у вишесмислене коментаре на ивици хумора и филозофије живота.
У зрелим годинама, пак, духовитост, дар за иронију и пародију заменио је реториком и пијететом према двојици историјских владара Петровића: светитеља Петра Првог и песника Петра Другог Петровића Његоша. Били су му потребни на личном плану, а још више црногорском растројеном друштву на политичком, моралном и националном плану. Свестрано је изучио њихове животе и дела, поготово време и дух „вечитог гувернадурства“, како је црногорску историјску хипокризију назвао Милорад Екмечић, у књизи Дуго кретање од клања до орања.

О књизи Два Петра најбоље је и с највише разумевања, пред саму своју смрт,
говорио Момир Војводић, у Матици српској – друштву чланова у Црној Гори, у
Подгорици. Илија није могао да прежали што тај говор морачког златоуста није
снимљен и сачуван… Иначе, Војводић и Лакушић су, по старом српском обичају
неколико година били у завади, „нису говорили“. Једном су, у редакцији часописа
„Стварање“, кад га је уређивао Ранко Јововић (у приземљу зграде моје мајке),
Момиру пријавили како су видели мене и Лакушића: „Ено ти Драган с Илијом оде низ
булевар!“ – „А с ким ће, него са Илијом – гракнуо је Момир. – Они су другови од
основне школе! Неће, ваљда, с вама, него са својим другом!“ На свој начин, бранио
је Момир многе вредности.

Синови вере и културе
И књига Манастирски синови постиже више од песничко-историјског портретисања и артикулисања живота и завета највећих актера црквеног живота у Црној Гори и њеној историји. Није случајно Бећковић написао: „Црна Гора – име манастира. / Црногорци то су црнорисци / Што манастир служе црногорски. / Подвижници чисте љуцке вјере / Из пркоса љуцкога рођене“. „Манастирски синови“ – Петровићи обасјали су дух Црне Горе и српског човека у целини. Тај сјај и његове тамне стране, искушења као принципе постојања, реконструише и на свој начин артикулише Илија Лакушић. Хтео је да својим песничким инстинктом проникне у тајне ума и завета двојице савременика Карађорђа и Вука Караџића.
У оно време, читао сам, у рукопису, неке Илијине песме о великим прегаоцима вере и историје. Међу њима су били и Свети Василије Острошки и Игуман Стефан и Патријарх Павле. Рекао сам му: Недостаје Ти Свети Сава… Сутра је донео песму о Светом Сави.
Кад је био министар за културу, отварао је „Ратковићеве вечери поезије“ у Бијелом Пољу. Пре свечаног програма, пришла му је млада водитељка, с питањем како да га најави. „Реците само: министар за културу“, рекао је. „Али ви сте пјесник“? „Вечерас сам само у својству министра – отварам фестивал, а пјесник нека сачека своје вријеме!“ – „Мени је речено да ви наступате и као пјесник?“ – „Нијесу вам добро рекли. Прошле године сам наступао као пјесник, а ове морам као министар!“ И касније, за вечером, седео је с нама, својим друговима из младости. Долазили су да га позову за главни сто, са председником општине и секретаром комитета. Устао је и рекао нам: „Морам и с њима, да их уважим… Нећу дуго, чувајте ми место!“ Његово место одиста је било међу песницима.
Као такав, није дуго могао бити министар.
Био је предложен за члана Црногорске академије наука и умјетности. По делу, годинама и господству, заслуживао је Академију. Али Академија није заслуживала њега. Био је Црногорац, али му је језик био српски, и вера православна!
Тринаестојулску, државну награду добио је 2013. године. Реакције су биле бурне: како да државну награду добије неко ко се залагао за „заједничку државу“ – Србија и Црна Гора! Тадашња власт у Црној Гори сматрала је непријатељем Црне Горе свакога ко није био против заједничке државе… Тринаестојулску награду Лакушић је добио само за књижевни рад. Тај књижевни рад већ је споменик том ретком човеку и великом песнику.