Драгиша Витошевић (1935–1987)
Драган Лакићевић
ДАРОДАВАЦ ОД ГРУЖЕ ДО ЕВРОПЕ
Био сам завршио гимназију. Летовао, највише у поезији. Најесен, у Београд,
на студије књижевности.
– Да постанеш писац – вели ми Момир Војводић, млад професор књижевности, већ има три штампане збирке.
Зна да бележим старинске речи и народне приче и изреке: клетве и благослове.
Зашто има више клетви него благослова, зла уместо добра, у српском језику?
Седимо за Момировим столом, у оном Титограду. На столу примерци Расковника, часописа за књижевност и културу на селу, џепни формат, као споменари,
зелена боја – пролећни број.
– Узми, понеси у Морачу, да читаш љетос. Имаш ту и адресу, па им нешто
пошаљи! – каже старији песник-пријатељ.
У Морачи сам, на дедовини, код тетке и невидљивих предака, проводио све
распусте – у искону природе и приче, надомак старе лавре Немањића, са иконама и
фрескама раскошне лепоте. (Фреску Гавран храни Пророка Илију (1252) Момир зове
Морачки анђео).
У Расковнику, све беше да се мени допадне: речи, песме, приче, народни
обичаји, предања. Летњи број, сав у злату пшенице језика.
Прекуцао сам своје песме и клетве које сам чуо од старијих жена и чобана кад
вичу на стоку, и послао на адресу из импресума: Драгиша Витошевић, за часопис
Расковник, село Баре, Гружа, Србија.
Није прошло много времена, на малу пошту МанастирМорача, са два шалтера
и једном телефонском кабином, стиже некадашња дописница, најјевтинија поштанска
карта, светле жутозеленкасте боје, са словеначким и македонским називом „поштанска картичка“. Адреса: Драган Лакићевић, село Баре, Манастир Морача.
Драги имењаче,
имењаци смо, јер и мене зову Драган, а и наша села су имењаци: Баре у Морачи и Баре у Гружи. Твој манастир је Морача, а мој Враћевшница. Добио сам твоје прилоге за Расковник, објавићемо их у јесењем броју. Желим да и даље будеш наш сарадник.
Поздравља те Драгиша Витошевић.
Мојој срећи краја није било. Главни уредник часописа пише једном далеком
и непознатом дечаку, као да смо род.
На јесен, Студентски трг, између Филозофског и Филолошког, с још двојицом
саговорника стоји лепи и витки песник Добрица Ерић. Срели смо се били недавно,
на „Младом мају“ у Зајечару – тако се звао један од многих фестивала младих
песника Југославије.
– Драгане, да те упознам са Драганом! – Окреће се Витошевићу: – Драгиша,
ово је песник Драган Лакићевић, а ово је уредник Расковника, Драгиша Витошевић!
– Ми смо се већ дописивали – рече онижи човек, великог чела, срдачног
осмеха, одупирући се на два штапа: био је тежак инвалид. Споро се окретао.
Расковничари
Драгиша Витошевић (1935–1987) био је књижевни историчар и књижевник.
Уредник. Завршио Филолошки факултет, докторирао с тезом „Српско песништво
1901–1914“. Усавршавао се у Француској и у Русији. Радио у Институту за књижевност и уметност у Београду.
Године 1968. са групом професора и песника покреће часопис Расковник, за
књижевност и културу на селу. Сарађивали су многи песници са села, али и други,
посебно етнолози, социолози села и лингвисти. Открио је необични дар многих
песника-сељака: слутећи масовни одлазак из села у град и замирање изворног сеоског
живота у пољу и у језику, песници тога доба славе природу и земљу на непоновљив
начин. Неки од њих, као што су Добрица Ерић из Доње Црнуће, Милена Јововић из
Добраче и Србољуб Митић из Великих Црљена код Пожаревца, ушли су у ред
најбољих српских песника своје генерације. Подржао их је, први о њима писао и
тумачио њихову реч и мисао – Драгиша Витошевић.
У поезији сељака-песника проговорили су и просинули запретани златници
језика, митски импулси доживљаја живота и смрти, љубави и смисла постојања на
земљи, у трави, у свемиру… У утроби њиве! Све то је препознао и осетио, описао и
похвалио Драгиша Витошевић: „Из Ерићевих стихова, и из целог тог света, избија
дубока, потмула, исконска жудња за лепотом: све што се изнесе, изнедри, повери,
чега се чаробни штапић стиха дотакне – мора пре свега бити згодно и вешто, тј.
достојно уобличено и ’обучено’… летописац и хроничар, он је и неизлечиви заљубљеник у све недомашно, самотник и сетник, а понекад и уклетник. Трагалац по
неизмерним просторима наше сељачке земље и њене судбине, он је, признаћу, умео
да и мени открије неке неслућене просторе њеног бола и отимања…“
Дубоким увидом у поезију, Драгиша брани и ту поезију и укупно стварање на
селу – од презира и подсмеха градских „интелектуалаца“ који немају слуха за језичке
слике ткања или вршаја, којима се дочарава драма дамара осетљивог бића у ритму
ратарског алата и звуку српа у свили пшенице.
Расковник је одмах успео. Велики тираж првог броја био је одмах распродат
и доживео је друго издање – то се никад није догодило једном часопису, који, уз то,
излази у Горњем Милановцу. Расковник постаје сабирни центар стварања на селу, а
његов главни креатор Драгиша Витошевић.
Да обавести свет о дометима стваралаца са села, Драгиша, заједно са
Добрицом Ерићем, саставља зборник српских песника са села, под насловом Орфеј
међу шљивама. Објавила га је Светлост из Крагујевца 1963. године.
Мислио је друкчије
Књижевни рад Драгиша је отпочео прозом. Књигу његових приповедака
објавила је Матица српска 1966, под насловом Озбиљне игре. Ситним словима и латиницом, стара добра Матица се, у тој епохи, трудила да и она буде заједничка: у знаку братства и јединства!
Народ, отаџбина, село, рат, сиротиња – то су били оквири Драгишине прозе…
Реалистичку потку раних приповедака наставиће косовским легендама и документарним приповедачким минијатурама, често анегдотама о народу и његовим феноменима морала, обичаја, одјека предања у савременом животу. Ове прозе чине књигу
„сто кратких прича“ Волови на плафону, коју су, као и још низ рукописа из заоставштине, објавиле Драгишине – супруга Вјера и ћерка Невена Витошевић. Те
кратке лекције, савремени примери чојства и јунаштва, моралне поуке или поруге,
Драгиша је објављивао у Политици, да их што више људи види и да се препозна и
опомене. Поучи или постиди.
Драгиша је објавио озбиљне научне књиге: докторат Српско песништво 1901–
1914, књигу полемичких текстова Ја мислим друкчије, огледе о самоуком стварању
Дародавци из прикрајка, књигу огледа о српској књижевности До Европе и натраг (1–
2) и др.
Бавио се чистотом књижевног и народног језика, помагао песницима, бирао
речи, замењивао стране домаћима – кад год је било могуће. Тврдио да се мора знати
много наших речи и језика, да би се писало изворно…
Главни узрок некултуре, али и моралних прекршаја у изражавању Драгиша је
видео у скоројевићству нашег човека. Скоројевићство је „болест нашег друштва и
наше културе“ – пише Драгиша у књизи Ја мислим друкчије (1983). Скоројевић пише
латиницом, јер мисли да је то стручније, модерније и ближе европској култури. Да се
допадне! Скоројевићством и помодарством, човек и друштво напуштају традиционалне вредности. Скоројевић је главни јунак Драгишиних опсесија и његових излагања на многим књижевним скуповима и друштвено-политичким саветовањима. У
њима он брине о народном језику и укупном Вуковом наслеђу…
Као члан Комисије за српскохрватски језик Радио-телевизије Београд, Драгиша је
писао два писма моћном и угледном Милану Вукосу, директору РТБ, скрећући пажњу за
„нечињење“ у неговању „нашег (сиротог) језика“ на радију, поготово на свеприсутној
телевизији, али та писма телевизија није хтела а новине нису смеле да објаве.
Драгиша пише новинама, бори се, полемише, коментарише – о питањима као
што су: књиге на селу и у граду, радници у књижевности, језик, Вукова награда и
Вуков дух, школа, читанке, заглупљивање медија, чији је Његош?, малограђанство и
бирократија, скоројевићевска зараза…
Књига Ја мислим друкчије пуна је свакодневне Драгишине борбе за књижевно-
језичку и културну правду на сваком кораку јавног живота. Писао с мером и укусом,
бираним речима, да све каже а никог не увреди.
Век сеоског стихотворства
Обимну и систематизовану историју српског певања на селу написао је Драгиша Витошевић под насловом Дародавци из прикрајка (1984). У њој је овај поуздани
научник, али и обавештени зналац села, живота, стваралаштва и језика поставио
контекст стварања на селу, са феноменима тог стварања: сликовитост и начин
мишљења, тј. мудрости – од певања крај колевке и уз рад, до уметничког рада у
ћилимарству, наивном сликарству, везу, изради одела, преслица и других предмета
који се могу украшавати и уметнички резбарити разним мотивима. Тако је настао
оглед о Обренији из Богданице – жени од свих сеоских послова, али и уметничких и
духовних дарова.
Распони и домети научног приступа српској књижевности виде се најбоље у
два обимна тома Драгишине књиге До Европе и натраг, на готово 1.300 страна… Као
да је целог живота само писао – о многим, готово свим великим српским писцима и
делима и њиховим значењима и европским вредностима и дометима. Са Европом се
сусрећу и Доситеј и Вук. Драгиша бележи доживљај Европе код наших највећих људи
19. века. Цео тај век прошао је „у зазирању од Европе, одувек поробљивачке“, пише
Витошевић. Српско припадање Европи представља сложену тему. А у Европу српски
језик шаље своју епску поезију (Вишњића, Тешана, Живану, Милију…), Вука,
Сарајлију, Његоша, Стерију, Змаја и друге. Преглед До Европе и натраг велика је
збирка огледа и студија на одабране теме и из посебних углова, Драгишина обухватна
историја српске књижевности.
Драгиша је обрадио цео „један век сеоског стихотворства“ – усмене летописце
села, једну песникињу сељанку из 1833. године, песнике из старе периодике, па чак
и легендарног стихоклепца Влају из Глибовца, сабрата Данојлићевог Добрислава и
многих песника-божјака Србије у 20. веку. Ту су и „сеоски орфеји“ и сеоски „путеви
прозе“, „ликовне и друге теме“, регистри. Све то Драгиша је оставио савести српске
културе у будућности. Такав је био његов укупни труд: да остане, да се зна.
Прегалац
Онај јесењи број Расковника (1972), са мојим песмама и клетвама из Мораче,
изашао је, али накратко. Обустављен је и јавно политички нападнут због песме „У
поход Косову“ управо Милене Јововић из села Добраче. Косово је било осетљива
тема за коју су, пред неким својим божанством, одговарали српски комунисти…
Часопис није забрањен, али су му ускраћена (финансијска) „средства“ и ускоро је
престао да излази.
(По други пут, Расковник је обновљен 1979. у окриљу Народне књиге у Шафариковој улици у Београду. Из старе редакције остали су Драгиша и Добрица и професор-преводилац Владета Кошутић, а придодати су им, као уреднички подмладак:
песник из Бучума код Сврљига Зоран Вучић, затим истраживач бајања и предања,
доцније члан САНУ Љубинко Раденковић и писац ових памћења.)
Драгиша Витошевић се први сетио да ће за неколико година бити 600. годиш њица
Косовске битке. С писцем ових редова написао је позив издавачима и кул турним установама, да се за то припреме: сугерисали смо обиље политичких и државних питања,
тема и области у којима су косовски мотиви, знамења, дела и ствараоци остварили велика
дела. Помињали смо и поезију и историју, етнографију, музику и Лубарду. Тада се нико
није смео одазвати – још су звецкале кашике студентске мензе у Приштини којом су
млади Албанци, 1981, позвали на побуну која још траје. Кому нистичке власти су хтеле
све то да сакрију и умире на свој начин, па су дуго о свему лагали…
Драгиша је волео домаће народне речи. Одабрао би једну, па би је поновио
свакоме кога сретне тог дана или тог месеца, као да је сеје. Једном сам га, ту надомак
Коларца, Филолошког и његовог стана, срео трипут у току дана и сваки пут је поменуо реч прегалац. Он је, у ствари, био прегалац: марљив, радишан, вредан, предузимљив човек (Речник Матице српске).
У редакцији Расковника спремамо „косовски број“. Обиље грађе обећава
двоброј или троброј, али директор Народне књиге, иначе храбар човек и издавач,
тражи да се о броју и његовој теми изјасни Савет часописа. У Савету су били професори, књижевници, запослени у Народној књизи и „друштвено-политички радници“, као „савест друштва“…
Драгиша је био пажљив излагач, изузетно писмен и обзиран писац и говорник
– тумачио је „косовски број“ и образлагао његове теме и ауторе… Савет часописа је
закључио да се број мора смањити, а неке теме и аутори изоставити због „бремените
политичке ситуације“ и курса савеза комуниста… („Комунисти Србије су под великим
притиском…“) Драгиша је велики свежањ са рукописом „косовског броја“ подигао
са стола и бацио на под у знак протеста. Био је то његов једини израз гнева и немоћи.
Број је, смањен и измењен, изашао. И такав, он представља драгоцен документ,
пун одличних прилога, али се Драгиша од тога никад није опоравио. Видео је да у
његово време пуна слобода и истина, па чак ни о Косову, неће бити достигнути.
Син земље
Остао је главни уредник, под условом да се као секретар часописа, у Народној
књизи, макар хонорарно запосли и прима новчану надокнаду Зоран Вучић, најмлађи
песник сељак, из Бучума на Тресибаби. Песник светске таме, са истовременим погледом на Коларац-кафану и Мироч-планину. О првој Вучићевој збирци Драгиша је
писао у Борби 1977.
Редакција Расковника није имала своје просторије. Састајали смо се у
Драгишиној радној собици, препуној књига и часописа, или у библиотеци „Ђорђе
Јовановић“ у приземљу зграде на Студентском тргу у којој је Драгиша живео. Или, нешто ниже, у улици Змаја од Ноћаја – ту је била скромна старинска кафана Комуналац. И управница библиотеке „Петар Кочић“ Даница Лала Јевтовић, „расковничарка“, радо нам је отварала просторије библиотеке за састанке редакције.
Једне године, за само неколико вечери, испевао је исти онај Момир Војводић
из Титограда дугу песму „Бој на Косову“ – у римованим десетерцима. Донео сам је
у Расковник. С мојом оценом да је песма одлична, али да се ипак не може мерити са
Вуковим косовским песмама, није се сложио професор Владета Кошутић, који је тврдио да је песма на нивоу Вукових… Штампали смо је у Расковнику, али и издвојено
из часописа, као засебну књижицу, укупно 8.000 примерака.
Драгиша је у Расковнику писао хронику књижевних и издавачких догађаја.
Сматрао да све из књижевног живота и календара треба забележити и тако сачувати
за будуће истраживаче и књижевне историчаре. Тако се – говорио је – уз помоћ
ситних белешки у Српском књижевном гласнику, може сазнати много о писцима и
делима, темама и догађајима прохујалих времена и заборављених људи.
Прву и трајну подршку добио је песник Добрица Ерић управо од Драгише
Витошевића. Књижевна сцена Србије и Југославије стално се упињала да прати неку
моду. Под изговором модерности, многи су се склањали у актуелне изме који су
одређивали уређивачку политику и издавача и часописа. Од политички наметнутих
мода и покрета, српска књижевност имала је доста штете и заблуда.
Димензије, боје и нијансе језика песника са села (не само Добрице Ерића,
Милене Јововић и Србе Митића) знао је да тумачи и брани учени човек Драгиша
Витошевић. У знак захвалности, после пријатељеве смрти, Добрица му је посветио
руковет „Црна марама над Барама – Парастос пријатељу Драгиши Витошевићу“ од
шест искрених песама.
У првој песник Драгишу изједначава са Вуком Караџићем:
Би Вук, по духу и телу
би Вук, по телу и оделу
би Вук, по челу и начелу
без Вукове круне на челу…
У „Тугованки“, набраја Драгишине књиге:
Пребринуо си све своје бриге
и завршио Озбиљне игре.
Сад лежиш под рушним ивама
а лептир лебди над њивама
и плаче Орфеј међу шљивама(…)
Разговара ли сад Твоја мајка
С Дародавцима из прикрајка?
Један „Посмртни разговор“ има наслов „Низводно од сунца“. Почиње строфом:
Три дана црне тице, три ноћи црне руже
три века моја глава под црном звездом дрема
Да л усних црни барјак усред наше зелене Груже
ил Тебе, Драгиша, брале, заиста више нема?
Песма „Сахрана Драгише Витошевића“ подсећа на Ерићеву „Сахрану Ратареву“.
Затим долази „Како тугује Драгишина породица“ и, на крају, „Свећа на гробу“:
Сада и Ерић почива покрај брата и својих родитеља, у Гружи, а цела његова
поезија – његов је епитаф.
(Из књиге Меморијске семенке – портрети савременика, издање Матице српске –
друштво чланова у Црној Гори, 2025)
