Петар Пајић (1935–2017)
Драган Лакићевић
ПАЈИЋ НА ЦРТЕЖИМА ПРЕДРАГА ДРАГОВИЋА
Сачувао је сликар Предраг Драговић неколико цртежа, тушем, на обичном
папиру – портрети Петра Пајића. На једном је записано: 1989, П. Драговић. И сећа
се Драговић да је то било у Будви, значи улето.
Замишљамо годину 1989. Десиле су се и прошле бурне политичке промене –
у Црној ГориЖута греда, на Газиместану говор Слободана Милошевића – последњи
велики југословенски митинг о шестој стогодишњици Видовдана.
Нико не слути распад и рат.
Београдски „културни радници“, пре свих позоришни, али и други уметници,
масовно су „сишли“ у Будву. Тамо су и Град театар и Трг пјесника, о туристима да се не
говори. Уместо Дубровника и Порторожа, Будва. Нико не слути да ће и Будва ускоро
постати иностранство. Политички стратези мењају се и показују своја разна лица.
Но, било је неколико година Београда на мору, на црногорском приморју,
највише у Будви. Дању се купа и сунча, ноћу се „излази“ и „проводи“ – има и музике
и културе, о угоститељству да се не говори.
У једној башти, или на некој тераси, седе песник Пајић и сликар Драговић.
Песник прелистава „Политику“, сликар прелистава свој блок, значе му празни
листови – могло би нешто бити на њима… Пре подне се пије кафа са лозом. Тако
мамурлук не квари разговор – о поезији, уметности, историји, политици. У све то
разумео се Петар Пајић, човек Радио Београда и члан академије Бермудски троугао:
Липа – Грмеч – Шуматовац. Драговић је, пак, одрастао у сазвежђу Коларца, где и
после своје смрти расправљају песници, сликари, глумци…
Све то дрема за оним столом у Будви, у подневној хладовини. Због добре лозе
може се прескочити плажа, а увече су програми најбољих и најпопуларнијих.
(Сећам се промоције књиге Мастермајнд, улето1994, на Тргу пјесника. Да
промовишу „Просвету“, највећу издавачку кућу у социјализму, дошли су из Београда
Чедомир Мирковић и Милисав Савић, а у публици седе Рајко Петров Ного, Момо
Капор, Брана Петровић… И многи други – писци, професори, новинари… После
неколико дана, Рајко и Момо су о тој промоцији као догађају причали понешто у
Београду… Више је одјекнуло то него да је било у Дому синдиката…
Мајка Петра Пајића имала је порекло са Дурмитора – он је и због тога био
заинтересован за Црну Гору и њене мане и врлине. Као да се њему морало одговарати
за Црну Гору и црногорска неухватљива опредељења. Или, као да је он одговарао за
то што се у Црној Гори збива… Те 1989. године, Пера је био задовољан Црном Гором:
лети су сви Београђани били на мору, ујесен су се сви Црногорци враћали у Београд.
Предраг Драговић је свет гледао „ликовно“. Мало-мало, па и неком непознатом
каже: „Волео бих да вам урадим портрет“. Његов поглед на људска лица био је
посебан – видео је што други не виде, чак и у огледалу… Тако је ваљда са сликарима…
У великом џепу летње кошуље увек је носио туш и перо… И онај блокчић у ком црта
Пајићеву главу, пре је био за сонете него за портрете.
Сад се задесио преко пута Петра Пајића, у сенци смокве. Има ту још понеко
– нису будни само њих двојица, али Пеђа гледа само Перу – је ли то од оног пића
синоћ, или од јутрос?… Црта ли оно што види, или оно што Пера говори?… И другима
су на лицу трагови ноћи, касног одласка на спавање, многог доброг вина, жустрих
полемика о историји и поезији… Али је сликару најближи Пајић, са својим линијама
по лицу и челу. Као неки рукопис!
Пера Пајић био је оригинално духовит. Много више осмеха изазивао је на лицима
других, него на свом лицу. Он говори шаљиво и саркастично, а лице му је мирно и
озбиљно. Ни лоза га не мења – припрема се за подневно пиво и вечерње вино!
Како која тура, тако нова скица. Ликови Петра Пајића смењују се као у
цртаном филму.
Шта може да стане у тај мали формат?
Најпре положај главе и њен издужен облик. Фризура, увек куштрава. Очи су
најважније. И кад није мамуран, Пајић гледа с оквирима појачаних капака,
испитивачки, иронично-строго. Као да су неважна, рамена су му мало подигнута, и
то је став – слути се шта ће рећи… Тако црта Драговић.
Прелиставам Изабране песме Петра Пајића, у Колу, 2014. Опште и посебне
теме, на почетку и на крају „пролазност“. У предговору, Радивоје Микић то
наглашава: „А то значи да Петар Пајић у дубљи семантички слој своје песме уграђује
специфичан облик ироније, подсмеха човековој потреби да се ослободи
пролазности“. Ту потребу има и сликар кад црта песникове портрете – у њима
иронију и печат непролазности.
Мотиви Петра Пајића били су мотиви севера и леда, љубавне повести, горко-
патриотске теме (како их је назвао Микић), сатирично-политичке лирске етиде. Ту су
оне славне и популарне („Србија је на робији“), антологијске („Пада снег“), актуелно-
политичке („Карневалска револуција“), и с посебним сјајем – љубавне („Самоуслуга“,
„Градови неона и дима“, „Час љубави“), аутопоетичко завештање („Песници“). Свака
од њих оцртава нешто своје на Предраговим портретима – и кад у њима има назнака
осмеха, и кад нема, кад му се лице смрачи…
Сад су ти цртежи у поседу Александре Жежељ. Поезија је у поседу
књижевности, и кад има ко да је пише, и кад има ко да је чита.
Поезија ће пронаћи ко ће да је пише.
Има она своје уклете дечаке
Који живе у далеким местима
И у својим бедним собама,
Као кад човек из очаја креше шибицу,
Пале речи и бацају их напоље, кроз прозор,
Не примећујући како оне осветљавају свет.
Што се то све не би односило и на сликаре – уклете дечаке. Можда тако они пале
боје „и бацају их напоље, кроз прозор, / Не примећујући како оне осветљавају
свет“.