Драган Лакићевић
Здравко Крстановић (1950–2024)
СМРТ ЈЕ САМО МАЛА АВАНТУРА
Чуо сам за њега, из књижевне периодике, још седамдесетих, кад је био „млади
песник“. Живео је у Сплиту. У приказима првих књига сматрали су га хрватским
писцем. Нешто друго сугерисале су његове теме, језик и књиге: Кнежевина риба,
1974; Кућа, 1978; Динамит, 1982; Обрнути мајстор, 1984; Друге планине, 1989;
Дисање пјесме, 1989; Пјесме на друму, 1994, Рукопис из росе, 1997; и др. Имао је
више издања изабраних песама.
Аутор је више књига кратке прозе: Књига од сна и јаве, 1998; Приче из хада,
1992; Соба без огледала, 2000; Шопенова вода, 2003; Бувљак,2010; Мачке и гост,
2017; Игра, 2023.
Једног лета, седамдесетих, нашао ме, у центру Београда, приповедач и добар
друг Јован Радуловић и питао могу ли у Студентском граду обезбедити кревет, да
преспава ноћ или две један његов земљак. Многи из Студењака, у то време, били су
на летовањима, оставили доста слободних кревета. „Земљака“ сам преузео и повео
у Први блок, код Лабуда Драгића и Влајка Ћулафића– били су одлични другови, а
после ће бити и одлични писци.
Био је то Здравко Крстановић, песник из Сплита. (Рођен у Сиверићу, гимназију
похађао у Книну и Сплиту, студије компаративне књижевности завршио у Загребу.
Био је новинар и издавачки уредник.) Носио је тек објављену песничку књигу под
насловом Кућа, штампану у Загребу. Можда је због ње и дошао у Београд, да је и ту
некоме остави.
По обичајима Студенграда, седели смо те ноћи, дуго, причали о свему, много
се смејали. Разумели се као да се знамо одавно, помињали наше завичаје. Било је и
да се попије. А највише о поезији! И оСрпству! То је тада била велика тема, поготово
међу нама Србима рођеним изван Србије.
Тада ми је Здравко поклонио нову збирку и написао посвету. И напоменуо:
„Кад будешписаоокњизи,ставидасамсрпскипјесник, али само једном илидвапут;
немој више! Чим се нешто понавља и инсистира, сумњиво је!“
Отад сам га обично виђао на Сајму књига– увек је имао неку нову књигу.
Скупљао је народне еротске песме– био је то одјек Особитих пјесама и поскочица
из Вукове заоставштине. Здравкова је имала наслов Еротске народне пјесме. Још је
живео у Сплиту када је саставио избор Златна пјена од мора– народне пјесме Срба
у Хрватској за Радову едицију „Вуков сабор“.
Тада нисмо знали да је Крстановић, као студент Филозофског факултета у
Загребу, године 1971, у Хрватском тједнику (1. октобра) писао отворено писмо ака
демику и лингвисти Далибору Брозовићу– одговор на професоров чланак „О језич
ним одредбама у нацрту хрватског Устава“. Била је то изузетна храброст: студент
Крстановић, учтиво и отмено скреће пажњу државном академику „да су неки ставови
изнесени у чланку неприхватљиви за српски народ у СР Хрватској“.
Пјесник избјеглица
Аонда се, деведесетих, појавио са српским избеглицама, у Београду.
Једно време био је уредник Српске Зоре, новинар, писао за „Експрес“, био је
доброћудан и дарежљив.
Прву књигу песама Кнежевина риба објавио је код Аугуста Цесарца у Загребу.
За њу је добио награду „Седам секретара СКОЈ-а“. У збирци су песме деветнаесто
годишњака. Управо те најраније биле су у римованим катренима. У њима смо нашли
стих „Смрт је само мала авантура“. Појава имена Високог Стевана, божура, „хи
ландарских лађа“, Лазе Костића, Венцловића, између осталог, подсетиће хрватског
песника и есејисту, Бранка Малеша да у опширном поговору Крстановићевој књизи Динамит (Ријека, 1982) препозна „митско-религиозну свијест“ савремене српске
поезије и „поетичку подлогу старосрпске усмене и писане књижевности, као и
настасијевићевско-црњанскијевске лирске традиције.“
Крстановићева песничка и језичка утемељеност у српској традицији дискретно
ће се, али снажно утврђивати у наредним периодима његовог књижевног– песничког
и истраживачког рада. У књизи Кућа појавиће се песма „Ћеле-кула“, а покрај ње
„Препун праха Павле Соларић“.
песме с мотивом „Јутро у Сплиту“. Појавиће се у његовој поезији Ластово,
Кордун, Дунав, Лондон, али ће од тога важније бити оно што је приметила Мирјана
Стефановић у рецензији Обрнутог мајстора: „вера у творачку и рушилачку снагу
поезије, допуњена разумевањем уметника као ’обрнутог мајстора’… Песник је
опседнут временом, прошлим и оним које ће тек доћи, и улогом уметника у страви
историје– тој справи за мучење из које се може утећи само у имагинарно…“
Ћирилицом је штампана и збирка Дисање (Просвјета, Загреб). Велики број
песама Крстановић је написао малим словима, сугеришући том графичком одликом
знак песме као одломка света и свести коју обликује.
Ерудиција и политика
Рани песник, Крстановић је био песник ерудиције. Касније ће све више бити
чисти лиричар, али и циник, полемичар, мрачни истраживач ђубришта, друкчији од
Новице Тадића и Леонида Шејке.
Приче из Хада објавио је 1992. Отад су имале више од 12 издања и доста
превода. То су приче из рата и распада Југославије– сведочанство распада свих
вредности, патње и страдања. Топографија која је психоанализа ужаса. Сродне
Причама са Колиме, изашле су у најскромнијем издању, као у логору, или на фронту.
И остале незавршене. Изван ове књиге је прича „Путовање у Сребреницу“, можда
заметак неког другог Хада.
Основна његова поезија била је лирика. Напоредо с њом, писао је и памфлете– у прози и у стиху. Горчина коју је осећао при погледима на актуелни књижевни,
поготово на политички живот уселила се у Песме о наказама (2009), збирку
песничких портрета политичких актера– деведесетих и на почетку 20. века.
Започиње ликовима светских политичара којима је задржао права имена: Клинтон,
Весли Кларк, Солана, Холбрук, Ахтисари, Карла Дел Понте, који су унаказили једну
земљу и један народ својим злоделима, а потом долазе домаће морално-политичке
„наказе“ с чијим именима се поигравао– активисти невладиних организација и
прваци политичких партија, који су се под фирмом „борбе против српског нацио
нализма“ ставили у службу антисрпске пропаганде…
На књижевном плану,Крстановић је препознавао вредности које су биле праве
и лажне, политичке и поетичке. Илустрација може да буде прича из циклуса о мачку
Мукију– како Муки реагује кад ме се помену разни савремени писци (Мачке и
гост)…
Био је утемељен у српској књижевној баштини. Образован и обавештен, сам
је, донкихотски, заузео да означи и сабере вредности српског језика на нашим
западним странама. Тако је настала његова „Антологија српског пјесништва од
Барање до Боке Которске“ под насловом Чудесни кладенац, књига од 700 страна
изабране поезије, од бугарштица и лирских народних врста, епске поезије,
средњовековних записа и натписа, дубровачких песника, предвуковских епоха до
савремених и живих младих песника. Његов рад на тексту је поуздан и изворан.
Књига је опремљена– био-библиографским подацима, изворима, речником, белеш
кама и азбучницима на научном нивоу.
Приредио је Дубровачке елегије Луја Војновића и Гозбу, сабране песме Павла
Соларића– Соларића је сматрао равним Његошу, избор: Либар Миљенка Смоје.
Чекајући Коло
Кад је отишао упензију, чинило се да више времена проводи на Бувљаку него
у центру Београда. Бувљак је био велика библиотека, у којој је Здравко свашта нашао
и сазнао– о пропадљиводсти књига и идеја у свеопштем забораву. Бувљак је био
ревија књига, лица, имена и речи, средиште његовог универзума, где је он седео и
одређивао своју књижевну, али и политичку правду.
У свом скромном стану, у ком је више него скромно живео, поготово кад је
остао без благоверне Соње, „жене од праве крви ’ришћанске“ (ишла је по издавачима
да за њега молипокоју књигу)– у исто време писао је префињену књижевност ибио
своје битке, политичко-естетичке, на страни књижевне правде, класичних вредности
и личне, понекад јуродиве, аутентичности. Његови јунаци биле су његове мачке, а
књижевна попришта његови снови.
Пре неколико година, Српска књижевна задруга уврстила га је била у свој
програм. Управо сам га позвао да у угледној едицији Атлас штампамо његове
изабране песме. „Колико пјесама?“ питао је. Колико ти одабереш, рецимо сто. „А
предговор да напише критичарка та и та?“… После три месеца, позвао сам га да питам
докле је стигао. Рекао је: „Пристајем само на Коло!“
На Коло је, често, морало да се сачека.
