Драган Хамовић
ЗАВЕТНИ ПРОПЛАМСАЈИ
(Милован Данојлић: Пропламсаји или Увод у ћутање,
Српска књижевна задруга, Београд, 2023)
У српској књижевној комуни пуној даровитих и пустих лењиваца, где можда
само неталенти не заостају у марљивости, Милован Данојлић је продуктивни изузетак. Писао је поезију и прозу, есејистику и публицистику, преводио највеће, Шекспира и Бодлера. Може се говорити, не о Данојлићевом делу него о Данојлићевој
књижевности, са укусом поезије у свему. Нема поезије без тензије, трвења са собом,
окружењем, временом и животним поретком. Данојлић је био један снажан лирски
интензитет који посматра, мисли и пише.
И у поезији се кретао у многим тематским правцима, у различним, уобрученим
и разобрученим формама. Песников избор Пропламсаји или Увод у ћутање представља сабрано сумирање зрелог и позног периода Данојлићеве поезије, у којем се
још раскошније разгранао његов лирски ток, поред свега другог што је без престанка
писао. Прве три деценије сумирала је чувена Тачка отпора (1990), такође изашла у
Плавом колу, са историјским предговором Љубомира Симовића. Не треба сметнути
ни да је Данојлић у међувремену сачинио пресек потоњих двадесет лирских година,
под насловом Обнова смисла (2015). Поменути избор, за разлику од овог завршног,
садржао је и епиграме, чији је енормни опус додатно потврдио Данојлићеве
неисцрпне песничке ресурсе.
У (међу)књизи Обнова смисла песник укида поредак збирки и песме циклизује
према сродности.УПропламсајима укида и циклусе. Сједињује у један непрекинути низ
лирску селекцију после Тачке отпора, све до последње минијатуре исписане на
болничкој постељи. Тај аутор широких видика и усредсређења на незнатне појаве, очито,
имао је потребу да сагледа последњу опсежну етапу лирског рада као разнородну целину,
али целину, следећи своју смисаону логику, те да је прислони на Тачку отпора. Песникову
идеју водиљу објашњава на крају књиге Сања Бошковић-Данојлић, његов најближи
књижевни саговорник. Почети од историјских мотива, од позајмљеног гласа Проте
Матије разочараног туђим светом што не хаје за српску изгибију, преко одјека друштвеног
окружења, песник се заправо стално утешно навраћао природи као себи самом,
конкретностима које зраче знамења виших димензија постојања. У књизи Пропламсаји
нема спољне хронологије, има само унутарњег протока, сваковрсних облика, слика и
тонова, лирских и мислених збивања. Читајући редом, пратимо сав репертоар увида и
расположења, померање перспективе од површине ка дубинама себе и света, од низина
ка висинама према којима упиремо поглед пун светлих надања. Како је зревао, Данојлић
је био све једноставнији у својој наслојености, а томе му је допринело изврсно искуство
наивне песме, која је друго лице тежње ка основности доживљаја.
Другачији поредак познатих песама у књизи Пропламсаји или Увод у ћутање
успоставља и нијансира нове смисаоне односе. Код Данојлића, као лиричара пост –
авангардног сензибилитета, повратак почелима подразумевао је и пртљаг пређеног
пута. Размицао је границе жанрова. То је чинио и са поезијом „за озбиљну децу и
неозбиљне одрасле“ и песмама сатиричко-критичких наноса. Дечја песма није тако
наивна, у лирски опис је уводио историјске и актуелне, лектирске алузије и садржаје.
Најближа му је била социјална маргина, периферијска и сељачка, са свим теретима
и оскудним радостима. Свих тих елемената, тих мешања, има и у овом тестамен –
тарном избору. Данојлић је остао песник неочекиван у свему, разноврстан и полифон,
многогласан унутар себе самога. Често и свачим изненађује. Разне строфичке форме
прихвата и разграђује, сабија свој снажан темперамент. Песнички поглед сабира
обиље појединости и видљивог и слућеног света.
Обиље је можда прави епитет, кључна реч. У Данојлићевим песмама одиста
проговарају обиље, визуелно и звучно, као и фина разликовања, на сведеном простору
песме. Заигра се усред драматичних исказа, увек са неком благородном иронијом и
беспоштедном самоиронијом. Данојлићев језик је директан, али истанчан, суверен и
прецизан у својим изражајним вредностимa. Од помног посматрања микропојава у
сеоским и природним и градским пејзажима, до описа свакидашњег савременог света
у којем је све већи странац и горчи побуњеник, очитава се смислотворни рад
Милована Данојлића. У праву је аутор предговора, Душко Бабић, када каже да позне
Данојлићеве песме све посматрају „у надстварности и надвремену“, разуме се, са
подлогом на тлу стварности света који га удивљује и који га притиска.
Природа се указује као храм у којем се дешавају стална преображења и
откривења. Оштар и ефектан као лирски сатирик, са дражесним инфантилним обртима и поигравањима, али јединствен у лирским епифанијама. Таква јављања најчешће затиче у пределима које је на почецима угледао. Песникова рефлексија одлази
у разне смерове. Чуло за универзалне аналогије упошљава као мало ко други, на
сваком могућем месту. Асоцијативно окретан, ликовно бујан.
Нагонски бегунац, Данојлић у зрелости и позном добу сведочи беспризивну
вољу за разрешењем, за изласком из тегоба и немира постојања. Присну слику
михољског лета поентира парадоксом који се појави као разрешење: „Небо се загле –
дало реци у дно, / Ветар је најслађе крушке обро; / Постојање је, кажу, узалудно, / Ал
у тој узалудности мени је добро.“ У тим парадоксима можемо осетити изразиту
духовну црту Данојлићеву. Недовољности се надвладају у себи, макар накратко. У
поднасловној песми „Увод у ћутање“, разрешење се препознаје на нижим ступње –
вима живота, мимо речи и бескрајних мука духу: „Из дана у дан све немљи, / Све
ближи почетку (не крају), / Готово да мудрост освојих; // Звери, од пре нас на земљи,
/ Пошто све разумеју и знају, / Занемеше од знања својих…“ Тако и „Последња песма“,
заправо епиграм, спаја прозрачну слику јесењег дана и уснуће испруженог пса који
„сања преисторијске псеће снове“. Излаз из времена у надвреме сна и бесвести. Има
Данојлић на почетку своје завештајне дечје књиге Дедоумице о природи и људима
(2022), коју је дочекао и понео на последњи пут у Француску, истосмерну јасну
поенту, нешто што је и раније успешно варирао: „Ко смо и шта смо? Умне главе / Од
памтивека тим се питањем баве: / Мудраци за смисао траже доказе, / А птице са њим на свет долазе.“ Немушти језик најближи је лирској интуицији, у чему Данојлић није
оскудевао и преносио на читаоце.
Пропламсаји или Увод у ћутање неизбежно читамо са знањем да је у тој књизи
исказана ауторска воља и свођење рачуна на самом крају животног пута. Овај избор
одаје песника чија је доживљајна и изражајна пуноћа у много чему јединствена, не
само у новијој српској поезији, а која је, због продуктивног обиља, можда и морала
остати недовољно истакнута. Књига Пропламсаји или Увод у ћутање пуна је
читалачких откровења и за оне који сматрају да песника Данојлића довољно добро
познају. Уосталом, велике песнике увек наново откривамо, обнављамо смисао
захваљујући њиховом давању и њиховим језичким пропламсајима, који се не гасе
него разгоревају и наше ватре.
