Драган Хамовић
ОН, УМЕСТО НАС
(Радован Караџић: Црна бајка, Српска књижевна задруга, Београд,
Српско народно вијеће Црне Горе, Подгорица,
Центар за српске студије, Бањалука, 2025)
Некада су песници били другачији, али их је, изгледа, дуга историја рђавих
исхода научила да гледају своја посла. Јер, пропашће свет без наших савршених
стихова, а свету нећемо помоћи. Песник Радован В. Караџић, прогањан и клеветан,
годинама чами у далекој тамници, као какав гроф Монтекристо, не због своје него
због наше напаковане кривице. И Црнога Ђорђа су убеђивали да се прими вођства
над усталим народом, на шта је Вожд невољно пристао, знајући себе али и друге.
Имамо сведочење из прве руке да је Караџића упорно убеђивао да стане на чело
прекодринских Срба чак и чувени писац Моравског човечанства. Сви остали, тада
знатнији од Караџића, имали су преча посла. А можда је пример првог лидера Српске
Крајине упућивао да за улогу предводника лудог народа може бити корисно специ –
јалистичко искуство др Караџића. „Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да
посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке…“
Али, мислим да је за одлуку о прихватању био пресудан песнички сензибилитет. Не мислим на умишљеност и митоманију, него на осећање дужности и службе,
од чега је наша елита скоро излечена. Мислим на дуг према Памтивеку: „Кроз наш
сомотни монолог / као кроз димњак у небо / куљају распадни продукти душе / /
Зликовци негде орни / памтивек руше.“ Без обзира што се на такву службу није припремао и што се такве службе примио у најгори могући час, постојао је у тој служби,
није пао духом ни када смо га предали глобалном механизму первертиране правде.
„Могу само да ме врате писању“, рекао је пријатељу током сусрета у београдском
притвору пред изручење. Био је насмешен, причао је Рајко Ного, а разговарали су
највише о књижевности.
Често се полагујемо да смо боље него што јесмо, слабости нећемо лако признати. Али, творевина попут песме одаје поуздане симптоме стања. Песму „Прибежишта“ пише после тринаест година неслободе, а ова песма, обраћање животној
сапутници од које је разлучен, сва је од бодрости духовног отпора: „Љубљена моја,
све је исто, / Ушли су у сва прибежишта, / Само пркоси ово чисто / Слово, коме не
могу ништа.“ Овај песник уме да влада језичким оруђима – јер је Караџић, јер је
Вуков – у раскривању подсвести и дубоке свести, и кад бокори и кад спреже исказ,
уме да се речима спретно поиграва.
Свестан је општег пада чије је последице, на својој истуреној позицији, осетио
као мало ко други. Караџић унапред, још у Црној бајци, наслућује тежак терет који ће му ваистину и припасти: „Ја уместо вас ишчитавам пропаст, / Ја уместо вас
ишчекујем вече / И слутим пролом / Престоља с врхунца“ („Брижан човек“). Овај
брижан човек много тога трпи уместо нас, који смо малим личним јадима забављени.
Давно је описао, такође у збирци Црна бајка: „Одавно већ / Нема за мене порука / Ни
са небеса / Ни са земље. / Пусто вријеме“ („Опасан сан“). Нека и ове речи, пренете
бежичном мрежом врховног провајдера, тамо у худој туђини, изазову нашем
трпљенику макар тренутни добростиви смешак, по којем га памтимо.
(Изговорено у Српској књижевној задрузи, 19. јуна 2025, на 80-ти рођендан песника)
