Данило Киш (1935–1989)
ЗАУВЕК КИШ
Драган Бошковић
Годишњице рођења, смрти писаца, нaјчешће су само поводи да се још једном
и опет потврди не толико значај писца колико значај институција и појединаца који
их обележавају. Као да тиме, рекао би Пол Рикер, желе да историјски себи као
„пропадљивим стварима прибаве бесмртност у замену за вечност“. Деведесет година
од рођења Данила Киша требало би да нас освести у нечем другом: да није битан
календарски проток времена, колико то да је писац, када је овакав писац, моментом
рођења поринут не у историју него у вечност. Да није тако, сви „јубилеји“ имали би
само комеморативни смисао. Зато о Данилу Кишу треба проговорити из вечности,
јер одатле и иначе једино треба о свему говорити. Не из Лиотарове „лоше бесконачности“, из историје која пождире своје детерминанте, не ни из Башларовог презира бескраја јер је то само идеја лишена хуманости, него из Кишове најбоље
вечности у којој и коначно и бесконачно људско остају то што јесу. Из оног вечног
Киша, који заувек остаје у доласку, увек недовољан себи и нама, увек тек стижући,
увек будући. Не припада ли Киш баш том обећању вечности; не обећава ли нам
вечност сада и овде, у књижевности, не обећава ли нам вечност књижевности, онако
како то је његов Пешчаник презентовао.
Волео бих када би овај текст о Кишу био баш као Пешчаник, и када би се све
оно непредстављиво Киша могло изразити. У њему би се вртоглаво смењивали
наслови његових књига, прича, есеја, чули би се гласови његових јунака, око камере
би хватало секвенце делова света у којима се његове књиге догађају, низала би се и
смењивала питања и одговори и самог Киша и његових ликова, могла би се опипати
Сингерица, његове ствари, предмети, сифон за сода-воду и тулски самовар са дрш-
кама од слонове кости, нека породична фотографија, дрвена скулптура на чијој
полеђини пише: „Израдио Данило Киш / дне 26. VIII 1960. год. / У Херцег Новом /
У очајању и доколици“, држали бисмо у рукама и цитате и листове подтекста, и
очајање и доколицу, да би на крају, иза свега, испливало само једно писмо, као нека
есхатолошка кост. Било би то савршено складиште смештено у вечност, како је Киш
описивао своју поетику, била би то својеврсна енциклопедија која је била и остала
Кишова опсесија, можда би се звала Енциклопедија Киш у којој је смештено све
вредно, хумано и људско, а писмо, налик аутобиографији, дошло би из те вечности.
Иу њему би писало све оно што је Киш записао у својој аутобиографској белешци,
и чуло би се из тог писма, као са краја Кишове „Кратке аутобиографије“ „како се
нашијенци дозивају, а из кола паркираних под мојим прозором са касетофона трешти
хармоника“. Чуло би се и све оно што нисмо разумели како треба, што нисмо видели ни
чули, а Киш нам је тако непосредно и јасно саопштавао. Иако у константном доласку,
писмо никада не стиже на своју адресу; иако изложено сталном читању и тумачењу,
разумевање дела једног писца осуђено је на редукцију сагласну нашим интелектуалним
ограничењима и пројекцијама наших сопствених „фрустрација“ у све оно што књиге и
живот говоре. А живот је књига, и обрнуто, а Кишове књиге су нам рекле све. И ко смо,
и шта смо, и од чега болујемо, и одакле долазимо, и куда идемо… Све.
Кишово дело је и о књижевности и књижевној поетици рекло све што се може
рећи. Страховита поетичка трансформативност из његових књига драстично је пред
нашим очима раскривала смисао књижевности као мали катехезис поетика од Антике до
данас. Све што треба знати о роману, причи, нарацији и поетици могуће је научити
најповршнијим погледом на Кишове књиге. Кишово дело нам је о судбини човека краја
модернитета, такође рекло све. О историји, о историји као фикцији, о историјској и
метаисторијској истини фикције, о тексту као интертексту, о политици и политичким
(зло)употребама књижевности, о дефабулизацији, укидању наративног ја, подривању
психолошке нарације, метафикцији, о национализму, цензури, а тек о етици као поетици,
као облику морално-егзистенцијалног идентитета човека. Сваки човек је кишовски
позван да буде човек; сваки књижевни или егзистенцијални чин шанса је да се објави
етика као облик постојања. Естетичко и поетичко искупљење човека на крају историје
која је показала своје пандемонично тоталитарно лице – Киш је мисионарски изразио.
Жртва човека коју је крај модернитета положио на олтар крајњег нихилизма
и политичке ефикасности који су преузели метафизички ореол, за Киша је била не
фрустрирајућа него дефинитивни изазов да човека и сачува. Ако је Црњански у
Роману о Лондону подцртао окончан крај хуманитета и модернитета, Кишов Пешчаник је поетиком апсурда одржао опело том несталом. Киш је кренуо из празнине
доласка на овај свет, која се поистовећује са празнином одласка и смрти приче (Оца),
чију смо најаву могли сагледати на крају Андрићеве Проклете авлије, својим
књигама као кенотафима мењајући онтолошку структуру књижевности: гроб приче
постаје прича као надгробни споменик. И, наједном, све смештено у ову љуштуру
гроба искупљено је: и Хамлет и Пруст, и Леополд Блум и Борхес, и Кено и Пенже, и
Солжењицин и Андре Ади, и Ахматова иШаламов и Гинзбургова и Борис Давидович,
и Флобер и Штајнер и Е. С, и Орфеј и латинске пословице, и Кено и Ружди, и
Шкловски и Фуко, и Маријета и Хамбург, и али и Црњански, посебно његова
„Серената“, и Андрић, Крлежа, Десница, па и прустовски укус „мадленица“, Бабељева или Шулцова или Мандељштамова малинова боја, Џојсов комплекс јеврејина
луталице, усредсређеност на предметност и жртва нарације новог француског
романа, као и антипсихијатријска дисеминација субјекта Роберта Лејна, али и утеловљење Борхесове вавилонске поетике…
Целокупно Кишово дело може се описати речима којима је он описао
Пешчаник. Оно је поетички облик провалије текстова, наратива и трагова. Историја,
породица, поетика, етика, литература, упорно излазе на наративну сцену и никако да
дефинитивно изађу. Целокупно његово дело је „савршен као techné“ и „у њему нема
пукотине“ зато што је оно цело „једна пукотина, а та пукотина јесу ‘тесна врата’“
кроз која се улази у дело, јар „та пукотина је њена ‘савршеност’, њена затвореност,
њена неактуелност, њена хибридност“, Кишов опус је зато „слика једног напуклог
времена, напуклих бића и њиховог напуклог творца“, напукле књижевности, оно је
„савршена пукотина!“ Биће света је савршена пукотина, његова поетика је савршена
пукотина, Киш је савршена пукотина, пролом бића, вечности.
Колико тога би се о Кишу требало рећи, колико тога тражи да буде изречено,
библиотека једна, озбиљна и велика, била би само увод у Киша. Свестан да ће
неупоредиво више остати у неизговореном, наставићу да исписујем ове редове, тек
дотичући понеки аспект његовог књижевног подвига… Ако се смисао друштва и културе
за Киша објављује тек у одговору књижевности на њих, поетика би требало бити облик
друштвене и свести и савести.Ана издисају модернистичких метанарација, књижевност,
друштво и култура себе проналазе у кризи. Испитујући смисао друштва, (политичке)
историје, као и историје поетика, књижевност испитује границе и могућности својих
обликотворних, поетичких и представљачких одговора, и чува свет од дефинитивног
расула. Колики је само Кишов терет био, и колика његова жртва да се оно већ распадајуће
сачува. „Уделом чуда“, постављањем питања „истовремено безначајних (у односу на
потребе света) и суштинских (јер управо та питања утемељују књижевност)“,
перманентном сумњом у свет и писање, али и „уделом труда“, сажимањем, ткањем,
преиспитивањем, иронијом која спасава дело од баналности патетике.
А ако је Кишова запитаност, као продукт сумње, била залог стваралаштва, шта
се са њом десило до данас? Није ли наша сумња себе лишила запитаности и постала залог наше импотенције. Пола века развлачимо Киша на Прокрустову постељу књижевне политике, националне памети и личних сујета, глумећи критичарску коректност, спремни да га продамо будзашто. Из, такође, истих разлога, само обрнутог
предзнака, хвалоспева Кишу никада доста, тек као покрићу за самолегитимизацију
наше грађанске немоћи и малограђанске и јалове демократизације књижевности и
друштва. Не знајући шта ћемо са њим, не схватајући да је он створио и ствара и нас
и (нашу) књижевност, не знамо ни шта ћемо са модернизацијом, демократијом,
кризом, нашим слабостима, митовима и разумом, нашим компромисима са злом света
и друштва као наличјем нашег личног зла. Време је обесмислило понављање хвалоспева херојским дометима његовог дела, још више њихово оспоравање, и,
скидањем тих љуштура са њега учинило да се пред нама укаже један тако чист
Данило Киш.
Књижевнопоетички и књижевноисторијски освешћен, и фрајер и џентлмен
нарације, Киш је, упркос свести о свим књижевним кризама и промашајима, безразложним усхићењима и несхватљивим падовима, безрезервно веровао у литературу.
Киш каже: „ако је литература слобода, а она то јесте, онда је писац дужан да се за њу
бори својим средствима, ’свим средствима, па макар по цену да буде смешан’, како
каже Сартр“. И био је „смешан“, слаб, и усамљен, јер је сањао континент Средње
Европе као предграђе Париза, Европе, сањао савршену и тоталну књигу у којој је
све, морално одговорног и храброг човека, живео књижевно ускрснуће човека и
света, сањао живот као литературу…
Колико се само плашимо да будемо смешни, несхватљиво је. А бити смешан
у смислу бити човек, супротно је оном: бити свиња. „Кад буду сви роктали својим
свињским срцима, последњи који ће још гледати људским очима и осећати људским
срцем биће они којима не бејаше страно искуство уметности.“ Као и првобитни, и
последњи човек јесте стваралац. Јер стваралаштво подразумева одговорност, морал,
дигнитет, идентитет. А бити стваралац и гледати свет естетским очима, и то у
кишовском смислу естетике као етике и, ако хоћете, онтологије, значи изложити себе
раздирањима и кидањима, жртвовати се и бескрајно трпети. Лагодност и комфор
уметника одувек је била и остала лаж… (Зашто ми сада на ум пада Бохумил Храбал?!)
Бити на месту оног ко сведочиа Кишови јунаци су били и остали часни људи и
поуздани сведоци – значи бити на повлашћеном месту човека, писца, литературе.
Зато је, насупрот насиља и репресије (екстремно тоталитарних) политичких
система 20. века, инсистирао на могућности литерарне „одмазде“ као залога хуманог
историјског искупљења из те ужасно деликатне позиције жртве. А жртва је удес,
пукотина, сведок, она је и позив да уђемо у оно људско себе и људско литературе, да
уђемо у историју као литерарну вечност жртава. У жртву литературе. Када је поста –
вите према Кишу и његовом делу, шта је могуће лепога рећи о нашој садашњој литератури, о њеној улози у свету још мање, о данашњем друштву и култури скоро ништа.
Литерарни симулакрум бешчашћа, политиканство и поетиканство уместо поетике,
едипалне наративне и дискурзивне рециклаже. А када су политике на делу, а данас у
нас само оне и јесу, све дубоко и ризично се суспендује; када политике запоседну
целокупно поље дискурса, сумње и пукотине се рационализују. Дубина нема, пукотина нема, човека нема, литературе…
Али има Киша, високог, разбарушене косе, како се, висок, библијски – што је
још једна од ендемских црта средњоевропских Јевреја – клати док хода. Концентрисаног и острашћеног док бира речи. Цигару не испуштајући из руке, пријатног и
помало грленог гласа, који „запева“ на самогласник о, и на и, и понекад на други слог,
смекшаног и благо гутаног ж и ч, склоног јефтиним мангупским и кафанским
штосевима, повијеног над његовом Олимпијом. Као да долази са оне стране историје,
памћења и заборава, јер у овом свету, као и у његовом роману „све се то догађало с
ону страну живота, у дубоким митским пределима смрти, у стравичној долини
оностраног“. Долази нам Киш као дар, дар уметности, стравичности књижевности,
жртве, као дар бескраја и смрти, као дар немогућег, јер сваки дар је дар немогућег, али
и дар праштања. Дар литературе који „тежи, као и музика, ка савршенству, ка осмишљавању смрти“. Остаје само захвалност што смо тим даром вечности обдарени. И
стид што бољи нисмо, иако нам је све опроштено. А тај дар и тај опрост има име:
Данило Киш. А зову га и Мансарда, Башта, пепео, Пешчаник, Рани јади, да Псалам
44, Гробница за Бориса Давидовича, Поетика, Поетика, књига друга, Енциклопедија мртвих, Час анатомије, Ноћ и магла…
Џони Штулић је у песми „Филигрански плочници“, са истоименог албума,
записао: „Гробница за Бориса, човјече!“, и овом апелативном елипсом рекао све што
се може рећи. Поводом деведесете године од рођења Данила Киша, одговорићу му
својом елипсом: „Заувек Киш, човјече!“ и самим тим нећу рећи ништа. Јер Киш је
рекао и оно више од свега што се рећи може. И оставио нас у нади и безнађу, да ако
не проговоримо, можемо наставити са својим роктањем.
Данило Киш је рођен 22. фебруара 2035. године.
Заувек Киш!